Znakovi (15 page)

Read Znakovi Online

Authors: Ivo Andrić

BOOK: Znakovi
3.92Mb size Format: txt, pdf, ePub

Žena ga je, uplašena, gledala kako svojom kratkom žutom olovkom izmahuje kao nekim štiletom, dahćući: na! na! na! Ona poznaje dobro tu olovku, za koju joj je on nekoliko puta dosad pričao da je ima već šestu godinu, jer on ume da štedi pri pisanju i pri rezanju kao niko — a već da izgubi olovku ili da je zaboravi negde, kao drugi, to kod njega ne postoji, i zato mu i traje koliko nikom drugom. »Još šest godina može da mi traje sa mojim načinom štednje i čuvanja. Po meni bi svi fabrikanti olovaka pocrkali od gladi«, tako joj je govorio, dobro se seća.

Vitlajući još tom olovkom, gazda Andrija nastavlja:

— Tako, dabome! Bez glasa i bez jauka. A posle, operu se ruke i čovek se vrati u varoš kao da ništa nije bilo. I kad se povede reč o slučaju, on učestvuje u razgovoru, čita novine, mirno, kao i svaki drugi građanin, a da mu ni najmanji mišić na licu ne zadrhti.

Gazda Andrija ispi čašu vode koja je stajala na stolu i pogleda ženu prekorno, ali i sa izvesnom blagošću u kojoj ima mnogo prezira, kao da joj prašta što ne razume i ne zna ono što i nije lako znati, i što i toliki drugi, pametniji od nje, ne znaju i ne slute.

Zatim gazda Andrija čita još malo novine, a onda se digne i svečanim, mirnim korakom, koji bi odgovarao mnogo višem i snažnijem čoveku nego što je on, ode u kupatilo da se spremi za spavanje.

A žena leži posle u svom krevetu, kao da su je sa mučilišta doveli. Plaši se mraka, a ne sme da zapali lampu, gadi se od misli na večernji razgovor, a ne može da misli ni o čem drugom. Kad joj pođe za rukom da zaspi, iziđe joj na san krvav leš nepoznate žene, tako da se sa prigušenim jaukom budi. Ali četkar je ne čuje, jer on spava na desnom uhu, a levo mu je zapušeno vatom.

U takvim noćima, žena nije mogla da spava. Gušila se od želje da beži iz ove zagušljive sobe, od ovog jednomernog, mahinalnog disanja. I sve se češće dešavalo da se dizala i odlazila u kupatilo. Prala je ruke i lice, zapljuskivala hladnom vodom nabujale grudi. To je donosilo samo trenutno olakšanje. U toploj postelji, gde su je čekale stare misli, ta svežina od vode pretvarala se odmah u laku vrelinu, koja je stezala grudi kao vatren oklop. Skakala bi ponovo, trčala u kupatilo i, ne znajući šta radi, bacala se, onako u košulji, na pod od hladnih kamenih pločica i ostajala tako, jecajući, dok ne bi osetila kako sva trne i drhti od tvrdog hladnog ležaja i kako je, zajedno sa tom bolnom studeni, prožima misao da to donosi bolest, ili smrt — u svakom slučaju oslobođenje.

Tako joj često prođe polovina noći. A sutrašnji dan donosi miran svakidašnji život, veče muževljeva pričanja, a noć opet nepoznate patnje.

Tako je u mnogom naoko sređenom životu razlika između dana i noći ogromna. Ima ih dosta koji, kao i ova srećno udomljena žena, na dnevnoj svetlosti idu mirni i pribrani, a noću podnose takve muke da sami sebe ne mogu da poznaju u vrelom mraku svoje postelje. Ali kad u takvom jednom životu razlika između dana i noći postane i suviše velika, iscrpe se sposobnost za skrovitu patnju i bolno pretvaranje, i usled nejednakog pritiska između dana i noći — prsne ceo taj život u komade.

Više od dve godine Anica je živela tako. Nije bilo nikakva razloga da joj tako ne prođe i treća godina, i četvrta, i sve dalje redom. U svojim mislima odavno se ona pomirila s tim da se njena muka ne može nikome ni nagovestiti, a kamoli kazati, i prema tome da joj nema ni leka. Godine bi prošle; ako ne bi podlegla, ona bi ih preturila, sve ćutke; preturila bi godine, ali nije mogla da preturi sate i minute.

Takav jedan neprelazni i sudbonosni sat naišao je polovinom treće godine njenog braka. To je bio jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumnjivo da je život koji vodimo nemoćan, nedostojan, neizdržljiv. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda tragične odluke. Ali, kako svet oko nas nikad ne miruje, i kako smo mi sami uvek više skloni da izbegavamo sudbonosne prelome, obično se dešava tada da neka sitnica — neko lice, neki razgovor, neka knjiga ili sitan posao — privuče našu pažnju na sebe i odvrati naš pogled sa istine koju smo uočili, i tako nam omogući da sami sebe još jednom zavaramo, da kukavno izbegnemo donošenje prave odluke i da produžimo stari način života. Ali to što se dešava tako često, nije se ovoga puta desilo.

Toga septembarskog predvečerja Anica je čula da devojka u prizemlju otvara nekome. Pomislila je da je to muž koji je došao nešto ranije, i zadrhtala je. Pokazalo se da je momak iz radnje, nekim poslom. Da je to bio gazda Andrija, ona bi provela to veče kao i svako drugo, i život bi se u kući nastavio kakav je bio i dotad. Ali sad je trebalo čekati na muževljev dolazak. To je bilo neizdržljivo i postajalo nemogućno u ovom času. U snažnom, još devojačkom telu oživeli oštri, nemirni trnci, panično ustremljeni svi u jednom pravcu, vuku je i gone neodoljivo iz ove kuće. U mislima strahovanje, neizvesnost, i samo jedno pitanje: kakve scene i pričanja donosi ovo veče i kakva li joj se noć sprema? Da je bar devojka tu. Nekoliko beznačajnih reči, izmenjenih sa njom, skrenulo bi ženine misli na drugu stranu i zadržalo je. Ali je slučajno i devojka bila u tom trenutku otišla negde preko ulice. Žena se odjednom našla pored svoga ormana u spavaćoj sobi. Pred njom je bio već otvoren njen mali i jevtini devojački kofer od veštačke kože. Kao što je često radila u snovima i u onim bunovnim mislima pored zaspalog muža, ona je i sada brzo složila najnužnije od potrebnih stvari i odela (samo ono što je ona donela), i sa koferom u ruci spustila se niz basamake. I opet nikoga da čuje ni da sretne. Njena je misao potpuno stala. A onaj snažni nemir u telu biva sve jači i tako je silan da bi lance raskinuo. Taj nemir je nju nosio kao slamku uz strmu ulicu i vodio je pravo očinskoj kući.

 
PRIČA O KMETU SIMANU

Sa pucnjavom kakvu dotad nije čulo bosansko uho, ušle su austrijske trupe 19. avgusta 1878. godine u Sarajevo. Uz pucnjavu je išlo i sve ostalo: krv, leševi, preki sud, vešanje i streljanje, strah, neslućeni likovi i nove uredbe i običaji.

Od toga se u mnogom čoveku mnogo šta potreslo i prevrnulo, i mnogo toga počelo da se menja među ljudima. Tako je bilo i sa kmetom-seljakom Simom Vaskovićem, zvanim Siman.

Nevelik ali lep komad zemlje, na kom je živeo Siman sa ženom i dvoje sitne muške dece, bio je u blizini Sarajeva, odmah iznad Švrakinog Sela. Aga mu je bio Ibraga Kološ, sarač, sa dućanom na Baščaršiji, skroman majstor i jedan od onih sitnih aga. Da li zbog toga što je po naravi bio dobroćudan i miroljubiv čovek, ili što sa svojim kmetom nije drugačije ni mogao, sve i da je hteo, on je bio strašljiviji i obazriviji od drugih aga.

Postoji i takav tip vlasnika zemlje koga narod naziva »duševan aga«. U suštini, takav aga nije ni bolji ni duševniji, nego obično samo slabiji ili po prirodi manje borben i nasilan od onih krupnih aga koji »sede kmetu za vratom« i čije bezdušne subaše isteruju sa kmetskog gumna i poslednje zrno samovoljno odmerenog haka. Razlika je samo u tome što kod ponekog takvog age preovlađuje mudrost sitnih i slabih ljudi. Tako je bilo i sa ovim Ibragom, Ali u večitim i nerazmrsivim računima između njega i njegovog kmeta vladao je u osnovi isti princip,

strašni princip kmetovsko-aginskog odnosa, po kom čovek jede drugog čoveka koji za njega radi trošeći snagu i sahranjujući sa svakom žetvom po jedan delić sebe u obrađivanu zemlju, bez ikakve nade da bi se taj odnos, koji se stalno pogoršava na štetu kmeta, ikad mogao izmeniti.

Takav je bio Simanov aga i takva njegova dobrota.

Za Simana bi se opet moglo teško kazati da je rđav kmet, još manje da je dobar. Najtačnije bi bilo kazati da je na svoj način — i dobar i rđav.

Drugi kmetovi nastoje da zagorčaju agi život i gospodstvo što manjom proizvodnjom, otezanjem, zakidanjem i mnogim sitnim smicalicama kod davanja
haka
, to jest trećine od celokupnog prinosa žita i polovine od voća i sena. Siman nije bio sposoban za takve stvari koje traže lukavstva, istrajnost i uporstva. On je davao agi otprilike koliko mu pripada, ali je, odlučno odbijao da mu taj njegov hak prenese kući, u varoš; isto tako, on nije nipošto hteo da agi »čini hizmet«, to jest da kao drugi kmetovi radi na aginom poslu, kao kulučar, uobičajenih i obaveznih pet do šest dana godišnje. Uopšte, držao se prema agi gordo i osiono i »provodio svoje«.

Ibraga je mogao da potraži načina kako da sabije rogove svome kmetu, ali je uvidio da je bolje praviti se nevešt i primiti dobru trećinu, i strpljivo je snosio sitne ćudi svoga kmeta, smatrajući ih manjom nevoljom i onim neminovnim zlom koje, kao senka, ide uz svaku dobru i korisnu stvar, pa i uz kmetovski hak. I on je svake godine išao sam po svoj deo žita i voća, praveći se da mu je to zabava i zadovoljstvo, i nije nikad pozivao Simana svojoj kući na rad, tvrdeći da nema potrebe za to.

Tako su kmet i aga živeli bez većih trzavica — ćutljivi, ali nepomirljivi neprijatelji, vezani, kao lancem, zemljom koja ih je, svakog na svoj način, hranila i privlačila.

Te jeseni kad je ušla austrijska vojska u Bosnu bilo je dosta aga koji su ostali bez trećine, jer nisu smeli da iziđu na selo i da traže svoje, a kmet se nije javljao, nego je, koristeći se ovom zabunom i iščekujući da vidi kakav će zakon »pod novim carem« važiti, zadržao i svoj i agin deo.

Ibragin slučaj bio je naročit. Njegov kmet je tu, pod rukom, na sat hoda od njegovog dućana, a on je i dosad sam dolazio po svoj deo. Čim se malo smirilo i sredilo u Sarajevu, on je pitao i ozbiljne ljude i nove vlasti, i svi su mu rekli da se u odnosu između kmeta i age ništa ne menja »do daljnjega«, da je svako gospodar na svome, i da aga ima pravo da uzima i dalje svoj hak, kao i do sada.

Tako je Ibraga rešio jednog dana da obiđe svoj čitluk i uzme svoj deo šljiva, koju se te godine rodile kao nikada, a zbog rata i promene još nisu bile obrane.

Prvi dan septembra. Sunčano jutro. U šljiviku na travi leži Siman, ruke zaturio pod glavu, nad njim se modre i savijaju grane pune roda. Ne misli ništa, samo se smeška, jer ga od glave do pete ispunjava jedno jedino osećanje: da je sve ovo njegovo. Kao kroza san čuje dole škripu vratnica i glasove. Pogleda jednim okom samo, i odmah vidi šta je. Njegov aga Ibraga, sarač, došao sa četiri konja i jednim momkom da obere svoju polovinu šljiva. Siman ga je pustio da mu priđe posve blizu, praveći se da ga ne čuje i ne vidi.

— Dobro jutro, Simane.

— Dobro i jest — kaže Siman, a ne ustaje pred agom.

Ibraga pređe rukom preko očiju. Kao da se svet iz temelja zaljuljao. Pridržava se za jednu šljivu.

Gleda Ibraga toga drskog čoveka koji mimo svakog reda i običaja leži i ne diže se pred njim, ne veruje rođenim očima i ne može da se načudi koliki je kmet kad nije zgrčen ni ponizan, nego kad se opusti i raširi u svojoj punoj snazi i veličini.

Dugo je gledao Ibraga to što se nije videlo ni zapamtilo otkad su age age i kmetovi kmetovi. Ispod mime maske »duševnog age« u njemu je sve kuvalo od sopstveničkog besa i povređenog aginskog po-nosa, ali su ga strah i obzir obuzdavali, jer kmet je očigledno rešen na zlo, a vremena su teška i nesigurna. I Ibraga se pribrao i seo.

— Ja došo da ovo šljiva, što je moje, smirim — kaže aga muklim glasom.

— Nisi moro dolaziti. Šljive su mirne, a koliko ih bude trebalo smirivati, umijem ih i ja smiriti.

Zametnu se neobična prepirka. Siman se napola pridigao, ali samo zato da bi mogao agi u oči da skreše ono što ni sam nije pomišljao da bi smeo da mu kaže.

Imao je on ranije, i često, onih trenutaka ogorčenog maštanja i razgovora sa samim sobom, negde na drumu ili na njivi, kad je uz jedva primetne pokrete ruku i glave šaputao poluglasno sve ono što bi svaki kmet kazao agi kad bi se nešto desilo čudo i kad bi odjednom age prestaie biti age, a kmetovi postali gospodari na svojoj zemlji. (To su ti trenuci drskog a bezopasnog i nečujnog gunđanja u kojima svaki potlačeni olakšava srcu i maštanjem zaslađuje svakidašnju muku jednoličnog živcta.) Da, imao je tih trenutaka, ali ni u njima nije nalazio ovakve i ovako krupne, smele reči. Hiljade i hiljade takvih usamljenih i nečujnih buntovnih razgovora iz prošlosti sad su se slili kao hiljade potočiča u jednu jedinu gromku bujicu reči. I Siman govori.

Pod njim topla septembarska zemlja, nad njim se savile grane od roda modrih šljiva, a kroz njih se nazire nebo sa dubokom, svetlijom modrinom i tanka belina pamučastih oblaka. Usta mu puna reči kao nekog slatkog, vatrenog pića. I sam se čudi otkud mu na um padaju te smele reči, od kojih je potonja uvek slađa od prve. I milije mu je to što može da izgovori, nego ovaj rod, koji on sada smatra svojim, i sav šljivik, sa svim voćkama iz korena. Odmahuje Siman rukom široko, preko jesenskog predela i neba nad njim, guši se od jakih reči, i na sve agine na silu blage i naoko razložne primedbe i opomene odgovara oštrim i kratkim: ne! u kom ono
e
 puca i žeže kao plameni bič.

(Kad ljuđi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz go dine u godinu, rade za drugog, i uviđaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome i ne smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila se u ponekom od njih gorčina stotine hiljada Ijudi i desetina pokolenja.)

Teško je verovati da toliko ogorčenja i pobedničkog kliktanja može stati u jedan jedini slog. Tako je Siman izgovorio nekoliko puta to svoje 
ne,
 okrećući lice na sve četiri strane sveta a zatim put neba, kao da puca iz male puške i šenluči, da ceo svet čuje njegovu radost. A zatim se okrenuo prema agi, i tiše i sređenije izgovorio to svoje 
ne,
 tako da je u toj nagloj promeni tona bilo nečeg naročito značajnog i svečanog:

— Ne, nije tako, Ibraga.

— Pa kako je, kad nije tako? — pita meko aga.

— Vidiš sam kako je: drugo vrijeme, druga prava, pa i druga sudija.

— Ono jest, drugo je vrijeme — božije đavanje tako! — ali ti si pametan čo'jek, Simane, i znaš dobro da takve prave nema po kojoj ono što je moje može odjednom postati tvoje.

Tu Siman planu.

— E da vidiš, ima, Ibraga! Ima i može! I tvoje je bilo nekad naše, pa u neko vrijeme i po nekoj pravi postalo vaše. E, kad je ono što je od davnina bilo moje moglo postati tvoje, može vala i ovo što se zove tvoje postati moje, kao što je i bilo.

— Ode ti, Simane daleko.

— Mogu ja danas da idern kud god hoću.

— Mooožeš ...

— Mogu, još kako mogu, Ibraga.

Ćutanje, u kome svaki misli svoje. Siman misli šta bi još mogao teško i uvredljivo da kaže ne ovom svom Ibragi, koga on više ni za što ne smatra i koji, pravo govoreći, nije nikad ni bio neki naročito rđav čovek ni težak aga, nego svim agama na zemlji i uopšte celom svetu koji je, kako se njemu čini, sada svedok ovog vekovnog megdana. A Ibraga misli kako bi privoleo pobesnela vlaha da mu doz-voli da nabere bar dve kotarice šljiva, da se od sramote praznih ruku kući ne vraća. I procedi to kroz zube, kratko i obazrivo.

Other books

Inside Girl by J. Minter
Without Scars by Jones, Ayla
Atom by Steve Aylett
All That Matters by Flagg, Shannon
Heart Of Gold by Bird, Jessica
The End of Games by Tara Brown
The Adventures of Mr. Maximillian Bacchus and His Travelling Circus by Clive Barker, Richard A. Kirk, David Niall Wilson
Food: A Love Story by Jim Gaffigan