Znakovi (12 page)

Kad im je mati umrla, Anica je vodila kuću, podizala mlađe sestre, školovala brata. To je bila jedna od onih retkih žena koje umeju da budu korisne bez reči, koje ne traže podstreka u priznanju, ne uzimaju posle svakog napora masku mučenice, i koje u svemu izgledaju dovoljne same sebi.

Nije redak slučaj u našim malograđanskim porodicama, gde je otac udovice sa mnogo dece i malo prihoda, da se najstarija sestra, uzevši na sebe ulogu majke, potpuno žrtvuje, ostane u kući kao njen dobar duh i »sahrani se« u temelje porodice. Takva devojka ostane bez svog ličnog života, izvan života uopšte, začudo neiskusna i neupućena u sve što je izvan kuće. I dok mlađe sestre ili braća oko nje i uz njenu pomoć žive i razvijaju se, i svaki prema svojim sklonostima učestvuje u svemu, u dobru i zlu, u lepom i ružnom što život toga naraštaja donosi, ona ostaje po strani, od samog početka izvan struje života. Po nuždi i po navici, takve devojke postaju bezlična, nesavremena stvorenja, neotporna prema tuđim egoizmima, virtuozi nesebičnosti, uvek spremne na svaku žrtvu i uvek mučene osećanjem da nisu dovoljno dale ni učinile. Pošto su ugušile u sebi, u samom začetku, prirodnu ženinu težnju za ličnom srećom, one se žrtvuju za svakoga i svako može da ih iskorišćuje, ali nikome nisu dovoljne.

Po svojoj prirodi, i Anica bi doveka vodila kuću svome ocu, čoveku mrgodnom i preke naravi, i razudala sve mlađe sestre. Ali njena vrednoća i njena snažna, skrivena lepota zamakle su za oko gazda-Andriji. To je bilo ono što je on tražio, zbog čega je i ušao u godine a nije se oženio, i što je sada mogao sebi do dopusti: lepa, krupna, čedna i poslušna devojka. Utoliko bolje što je sirota. Uzeti sirotu a vrednu devojku u kuću — znači osećati svakog dana još jedno zadovoljstvo više od svog teško stečenog blagostanja, i svakim danom ga pomalo uvećavati. Jer sticanje jeste, doduše, bežanje od sirotinje; ali da nema siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh onih koji steknu? A što se tiče lepote, te snažne i trajne lepote koju je gazda Andrija smatrao drugim bogatstvom i do koje mu je bilo mnogo, mnogo stalo — lepota je stvar koja niče i raste tamo gde slučajno padne, kod siromaha kao i kod bogatih. Samo što bogatstvo privlači sebi i lepotu siromaha, kao što hladni predeli vuku topal vazduh. To je jedan od onih svemoćnih zakona u našim društvenim odnosima, a za te zakone gazda Andrija je oduvek imao naročito razvijen pogled i smisao i, poznavajući ih dobro, on se pomoću njih, kao pomoću živih snaga, uspinjao i na društvenim lestvicama i u svojim rođenim očima.

Bila je to jedna od onih udaja o kojima se priča ne samo u komšiluku i među poznanicima nego i kod nepoznata sveta, jedan od retkih primera kako i skrovite vrline nalaze svoje priznanje i nagradu.

Iz svoje sirotinjske kuće u kojoj su nemaština i, još više, njen preki otac, živahne sestre i bolešljivi brat, stvarali atmosferu večitih uzbuđenja i malih ali stalnih zategnutosti, Anica je prešla odjednom u momačku, ali prostranu, mirnu i uređenu kuću toga muža koga joj je nepredviđena sreća donela.

Za onoga ko ume da čita u stvarima, kuća gazda-Andrije Zerekovića bila je po rasporedu, nameštaju i celokupnom uređenju nema istorija njegovog uspona od siromašnog, vrednog i trezvenog kalfe do uglednog privrednika. Kao za mnoge često upotrebljavane reči, i za tu reč »privrednik« nije ni danas tačno određeno ni potpuno jasno šta znači, ali ona se proširila u našem društvu nekako u vreme teškog šegrtovanja gazda-Andrijina; on je od nje napravio cilj svih svojih patnji i napora, i sada kad je taj cilj postigao, izgovarao je tu reč bezbroj puta dnevno sa nekom osvetničkom slašću kojoj je dublje značenje i pravi smisao samo on znao.

To je bila starinska, ali lepa kuća na sprat. Po jednom starom dobrom načelu, ona je bila u blizini radionice, ali ne u vezi sa njom. Tu je on stanovao u mladosti, kao samac, kod jedne dobre udovice koja je držala celo prizemlje. Kad je udovica umrla, on je bio tek u mučnom početku svoga majstorskog poziva, ali je od njenih rođaka kupio sve što je iza udovice ostalo i tako zadržao za sebe celo prizemlje od tri sobe. Docnije, kad je radnja stala na svoje noge i gazda Andrija počeo da okreće paru sa veštinom koju niko nije mogao da predvidi, a u kojoj su njegova skromnost i poniznost igrale najveću ulogu, on je iskoristio priliku i od sopstvenika, jednog osobenjaka i poslednjeg potomka stare porodice, koji je živeo na prvom spratu, kupio kuću za gotov novac. U svemu odmeren i razložan, on je ostavio bivšeg sopstvenika da živi i dalje na spratu. Sve je bilo kao i dotad, samo što je sada on bio gazda, dok je nekadašnji gazda postao kirajdžija, ali gazda Andrija se trudio da se ta promena odnosa što manje oseti. Tako je sačekao i smrt starog osobenjaka. Tada je uzeo za sebe i gomji sprat, kupivši i sav nameštaj, koji je bio težak i star, ali bogataški i ukusan. Tako su se razni stanovi, od samačke sobe pa do bogatstva jedne dotrajale porodice, našli u jednoj ruci, ali se nikad nisu potpuno slili ujedno.

U tu kuću je gazda Andrija doveo svoju mladu lepu ženu. Tu su proživeli dve i po godine. Ni po čemu taj brak nije odudarao od ostalih, ako ne po svojoj tihoj sređenosti i neporemećenom skladu. Istina, dece nisu imali, ali ni to nije moglo da poremeti savršenstvo ovoga braka. Sve je išlo kako bog zapoveda i kako svet zamišlja i očekuje. On je bio dobro primljen i cenjen među ljudima, član odbora Zanatlijske komore i dobrotvor Trgovačke omladine. Ona je vodila onu veliku kuću u potpunom sporazumu sa mužem, koji je znao sve što treba jednom domaćinstvu, odlazila je kod oca i kod sestara, od kojih su se dve udale posle nje.

U novoj kući Anica se odmah u početku oslobodila i prolepšala. Njena lepota je sada dolazila do svoga pravog izraza. Popustio je onaj grč koji je za vreme devojaštva držao stegnutim celo njeno bogato telo. Razvezala se njena snaga. Pogled joj je postao blaži, bujna crna kosa dobila odsev modrog sjaja. Ćutljiva, skromna a uvek jednaka, ona se kretala mirno i slobodno po kući, koju je preobrazila samim svojim prisustvom koliko i svojom stalnom brigom i pažnjom. I kad bi god gazda Andrija po svojoj navici počeo da, za svoje zadovoljstvo, računa u sebi šta znači ova žena kao prinova i dobitak u svemu onom što on predstavlja i što ima, misao bi mu stala, račun bi se pobrkao. On bi uviđao da dobra žena zaista nema cene. To je prvi put u životu da on nešto ne može da sračuna tačno i dokraja. Ali bi nad tim svojim nedovršenim računom sedeo dugo, ispunjen srećom i strahom, kao čovek koji ni sam ne zna šta sve ima i kojega njegovo sopstveno bogatstvo može uvek prijatno da iznenadi.

Ženidba je u njemu pojačavala uživanja koja je dosad imao i koja potiču od rada, špekulacije, društvenog položaja i sticanja, a pored toga zadovoljavala je i one želje na čije ostvarenje nije nikad smeo ni da pomišlja i za koje je uopšte sumnjao da li su za njega ostvarljive. Ukratko, on je imao puno i savršeno osečanje sreće kakvo ljudima njegovog kova daje jedan određen društveni red, kad mu svesno i potpuno predano, svim silama služe. Pred njegovim unutarnjim pogledom produžavala se dotadašnja perspektiva i otvarala nešto kao neslućeni raj potpuno uspelog građanskog života, u kome se na neki mudar i tajanstven način susreće i miri ono što je željeno sa onim što je ostvareno, i ono što je dopušteno sa onim što nije.

Jer, teško je shvatiti, a kamoli kazati, šta je značila za gazda-Andriju ova kršna žena, koju je doveo jednog dana u svoju kuću, jednostavno, bez ikakva truda i rizika, i koja je, u stvari, bila kruna svih njegovih dugogodišnjih napora, poniženja i odricanja.

Sad je mogao o prazniku da prošeta sa belolikom, ćutljivom, dobro odevenom,
svojom
ženom, da je izvede u pozorište, u bioskop ili na neku slavu. Sad je on o ženi mogao da govori pred ljudima slobodno, otvoreno i sa ponosom, umesto sa stidom i snebivanjem. (»Idem ja, tako, neki dan sa 
ženom
.. »Kažem 
ženi:
 prođi me se, 
ženo,
bogati...«) Oni koji su ga slušali kako izgovara ove bezazlene i svakidašnje fraze, nisu izvesno mogli ni da pomisle kakva se slast u njima krila i kako je ta reč »žena« bila u njegovom govoru dobrodošla poštapalica koja mu je dotad toliko nedostajala.

Sad je mogao sam sebi da kaže još mnogo više nego što ljudima može i sme da kaže. Mogao je u tami da položi obe ruke na čvrsto toplo telo zaspale žene, da ih položi ma gde, tamo gde slučajno padnu, i da kaže sam sebi: »Sve je ovo moje, od kose pa do nožnih prstiju, moje i ničije više!« Od tog osećanja sreće šire se dimenzije sopstvene ličnosti u beskraj. Slatko je biti budan zbog toga osećanja i slatko zaspati uljuljkan njim.

Jer, treba znati šta je za ovog čoveka u toku dugih godiria rada i samo njemu poznatih muka i odricanja značila žena, ili bolje reći misao o ženi. Gazda Andrija je bio, kao što smo već rekli, uzor od savesna radnika, vredan i poslušan dok je bio mlađi, strog i, kako je sam voleo da kaže, pravedan kao gospodar. Sve je kod njega bilo savršeno, osim njegovog spoljnog izgleda. Ni u kolevci nije bio lep, a docniji život ga je doterivao na čudan kalup. Upravo, on je bio savršen tip ružnog čoveka. Na tankim i kratkim nogama — snažan trup i dugačke ruke, a na isto tako tankom i nevidljivom vratu — velika glava, zaturena i utonula među ramena. Poznat vam je taj primerak čoveka za kog se ne može kazati da je grbav, ali kod koga ima neka greška u odnosu između glave, kičme i trupa, tako da izgledom i držanjem ostavlja utisak grbavog čoveka. Sa godinama se ugojio i popunio, ali su mu noge i lice ostali i dalje mršavi. Na licu gazda Andrija je imao jake i podsečene brkove, koji su samo delimično krili velika usta sa kvarnim zubima u donjoj vilici, a sa suviše belim i pravilnim, ali veštačkim u gornjoj. Imao je žute, mutne oči sa poslovnim osmejkom u naborima sa strana, oči koje su, čim bi se malo zaboravio, postajale umorne i beskrajno tužne, nekako nelepo tužne. Ogolelo teme bilo je samo donekle pokriveno čupercima pozajmljenim s obe strane. Stopala i ruke bili su nesrazmerno veliki, iskrivljeni i kvrgavi od dugogodišnjeg rada i stajanja za tezgom. Ali sve je to bilo ublaženo 
načinom
 koji je gazda Andrija imao u svom opštenju sa ljudima, u poslovima, kao i pri najobičnijem susretu. On je zaista bio čovek »koji ima načina«, to jest koji pokazuje prema svakom jednu naročitu vrstu poniznosti koja laska sabesedniku, a njega samog nimalo ne unizuje. On je siromasima i ljudima u nevolji umeo da da saveta, a bogatima i uticajnima da kaže ono što ih u tom trenutku najviše zanima. Već godinama držao je on u svojim rukama sve liferacije za vojsku, železnice i mnoge državne ustanove; ostajao je redovno pobednik na licitacijama, a niko od konkurenata nije mogao ništa da mu prigovori.

To je bio 
način
 gazda-Andrije Zerekovića, i taj način prikrivao je sve njegove zaista velike telesne nedostatke. Zbog tog njegovog načina, utisak o njegovoj ružnoći nije kod većine ljudi uspevao ni da dopre do njihove svesti. Po svojoj prirodi on je bio umešan, uljudan, uslužan, i svojim radom samo je ubirao plodove tih svojih prirodnih osobina.

Jedan od dragocjenih plodova bila je i ova žena koju mu je sudbina dala kao ostvarenje njegove poslednje i najskrovitije želje.

Samo, u ovakvom potpunom ostvarenju jedne želje kriju se velike opasnosti, a najveća je u onoj novoj želji koja se namesto ostvarene javlja. Ko zna kakva je ta i kuda nas može odvesti? I ko zna od čega nas je branilo postojanje one prve, dok je bila u nama i mučila nas, živa i neostvarena?

U tom novom životu, koji je značio ostvarenje svih njegovih želja i vrhunaca savršenstva, gazda Andrija je prvi put otkako zna za sebe počeo da se bavi sam sobom, da se meri, ocenjuje, ispituje i upoređuje. Udobnost bogatstva, braka i kućevnog života daju čoveku vremena i mogućnosti za to. Tu ima dugih i prijatnih časova, večeri, podneva, jutara, kad se ceo čovek širi i otvara, kako nikad nije pomišljao da može i sme. Nisu to više one neme misli i bezglasne želje u gluvoj tišini samačke sobe i večitom prisustvu svoje uvek iste i dozlaboga dosadne i poznate ličnosti. Ne, to je sada toplina i širina, prisustvo jednog bića koje ćuti ili povlađuje, a pred kojim se ne mora uzdržavati ni snebivati. Prvi put u životu on može da govori slobodno, bez računa i obzira, da glasno mašta, da prostire i razgleda sve ono što iskopa iz sebe. I to je slatko i zanosno, kao da govori celom čovečanstvu, a sigurno i poverljivo kao da ga kazuje nemoj, cmoj zemlji. Tek sa ovakvim slušaocem vidi čovek sam sebe, šta je i ko je, kakav je i koliki je, šta sve zna i ume, može i sme.

Najpre su to bili kratki razgovori povodom svakodnevnih događaja u kući i varoši.

Slučajno, u razgovoru, Anica kaže kako je danas bila u varoši i htela da kupi neku stvar, ali je primetila da nije ponela dovoljno novaca.

— E, moja luda glavo, — korio je blago i nasmejano gazda Andrija. — U takvom slučaju uđe se u radnju, kupe stvari, pa se kaže: »Ja sam gospođa Zereković, Andrije Zerekovića, molim da mi se ovo pošalje kući« — da, da »pošalje kući«! — i samo se doda: »Moj muž će platiti.«

— Neprijatno mi — kaže Anica.

— Šta ima da ti bude neprijatno? Ti ne znaš koga imaš za muža. Znaš li ti da nema još dva čoveka u čaršiji koji uživaju kredit i poverenje koje ja uživam? Znaš li ti da banke daju na moj potpis stotine hiljada dinara? A ti se vratila kući, jer nisi imala dvesta dinara pri sebi! Nemoj drugi put to da radiš. Nema te radnje koja na moje ime neće sa zadovoljstvom poslati kupovinu, u svakom iznosu.

Gazda Andrija ustaje i šireći ruke sa nekim pokretima i grimasama koje inače, preko dana, u radnji i među svetom, niko kod njega ne može da vidi, objašnjava ženi, koja mirno sluša, mrežu svojih trgovačkih veza i kredita, kao što se objašnjava nov planetami sistem.

Ili se desi da gazda-Andriji donesu akt državnog zastupnika pri poreskoj upravi, kojim se ovaj žali na odluke poreskog odbora i dokazuje da je odbor prenisko odmerio porez firmi A. Zereković. Gazda

Andrija će docnije, u svom odgovoru, pobijati ove prigovore i dokazivati da njegova radnja nema ni taj promet ni tu zaradu koje poreska uprava pretpostavlja, ali sada sa zadovoljnim osmejkom pokazuje ženi tekst žalbe.

— Vidiš li šta se o tvom mužu piše? »Poreza je odmerena suviše nisko, jer je poznato da ista firma uživa dobar glas i da njen godišnji promet, pa prema tome i njena zarada, daleko premašuju sume od kojih je pošao poreski odbor u svojoj proceni.«

On podnosi ženi hartiju sa službenim pečatom i zaglavljem.

— Dakle: »dobar glas«, »... daleko premašuju«, tako se o meni izražavaju u poreskoj upravi. I tako je u Narodnoj banci, tako u ministarstvima. A već razne privatne banke toliko puta od mene 
mole
 mišljenja i obaveštenja o licima i firmama koji traže kredita. I ako ja kažem: »Dajte«, one daju, ako ne — ne daju. E, to je već odgovornost. Razumeš? Tu čovek mora da razmisli. Razumeš?