Znakovi (13 page)

Read Znakovi Online

Authors: Ivo Andrić

BOOK: Znakovi
11.6Mb size Format: txt, pdf, ePub

Žena sve potvrđuje lakim pokretima glave i ćutke, i gleda ga pravo u lice, ne u oči nego u lice, svojim hladnim modrim očima, koje on i ne vidi, nego i dalje priča o svojim poslovnim vezama i uspesima, o svom nevidljivom ali velikom uticaju u trgovačkom svetu, o svojim doživljajima, planovima i smelim namerama. Pri tom, on potpuno zaboravlja na nju, i ne želi i ne očekuje od nje ništa drugo do to nemo i pasivno učešće, njeno živo prisustvo. A njeno beskrajno ćutanje očarava ga i zanosi, kao razdraganog plivača mirna morska površina; ona ga nadahnjuje i nagoni da pronalazi sve nove i neobičnije stvari kojima bi je mogao iznenaditi ili zbuniti.

Kako koji dan, njoj su ti razgovori sve neprijatniji i sve teži. Ni sama sebi neće da prizna koliko je muče i zamaraju. Zbunjuje je njegov nov način pričanja, pun neodmerenosti, žestine, ironije, ćudljivosti i nezdrave mašte, i toliko oprečan sa njegovim govorom i ponašanjem preko dana, na poslu i u društvu. Vređa je kao suviše jaka svetlost ono njegovo večito »razumeš?«. Trudi se da ga gleda pravo, ne trepćući, ali je to staje napora. A gazda Andrijini razgovori su rasli i pretvarali se u sve nove i smelije monologe, u kojima je puštao sve više maha svojoj mašti i svome jeziku, i u kojima se cela njegova i njemu samom dotle nepoznata ličnost, u sve čudnijim stavovima i sve novim prelivima, nadimala i bleštala pred očima začuđene i pomalo uplašene ali nepokolebljivo mirne žene.

Posle večere to je bivalo redovno.

Anica uzme pletivo i sedne ispod lampe, a već strepi u sebi od njegovog neizbežnog govora. Gazda Andrija zapali cigaretu, razvije jutrošnje novine i zavali se u fotelju. (On samo posle jela puši, i to ovako raskopčan, bez kravate, u žućkastom kaputu od kamilje dlake, koji mu dopire gotovo do kolena.) Nešto čita za sebe, a nešto ženi, naglas. A u vezi s pročitanim on raspreda svoja mišljenja ili iznosi svoja sećanja, dok ga žena samo gleda preko pletiva i retko dobacuje poneku reč, koja raspaljuje njegovu rečitost i odvodi njegovo pričanje na puteve i njemu samom dotle neslućene.

— »Ukazom Nj. Vel. Kralja... itd. — čita gazda Andrija — postavljen je za upravnika grada g. N. N.«

— Vidiš, ovo je opet jedna greška. Ne ulazim u pitanje — čija, ali je greška. To je opet jedan od onih sitnih i gladnih činovnika koji se savijao pred svim i svakim i bogoradio Jevreje da mu ne protestuju menicu. I kako će on sada moći da bude ono što zaista treba da bude? Upravnik varoši u prestonici! Znaš li ti šta je to?

Anica ga gleda. Nju zbunjuju ta stroga i prekorna pitanja i ne može da se navikne na njih, iako već odavno zna da je kao odgovor dovoljan njen miran pogled, pun poniznog neznanja i blagog ljubopitstva.

— Pa tu ima, bolan brajko, da se primaju visoke ličnosti, ugledni privrednici, razni stranci. A za to treba načina. Treba biti besprekorno odeven, od-meren, uslužan, a dostojanstven. Ovo može, molim lepo. A, ovo, žao mi je, ne može! I kraj! A sa činovnicima? Tu tek treba sigurna i jaka ruka. Ah, ne bio im ja upravnik!

Gazda Andrija se diže iz svoje fotelje.

— Ne bi kod mene bilo zadocnjavanja, nereda, mita, ni izvlačenja. Razumeš? Išlo bi to kao sat, ja tebi kažem, kao sat. Ko neće u red, napolje! Bez protekcije i bez obzira! Bez milosti!

Sa slašću ponavlja poslednje reči. Popravlja čuperak kose koji mu je pao na stranu, i pali cigaretu koja se ugasila, seda ponovo u fotelju i nastavlja mekim, značajnim glasom:

— Pa, treba ići kralju lično na referisanje. I šta može takva beda od činovnika da kaže kralju o stanju u varoši, o raspoloženju naroda? Može da se klanja, da sastavi pete i aminuje sve što se od njega traži. A tu upravo treba čovek koji će da se isprsi — u danom trenutku, razumeš, u danom trenutku! — i da kaže: »Vaše Veličanstvo, to ne može.« »Šta, kako ne može?« — »Ne može, Vaše Veličanstvo, tako i tako, zato i zato.«

Gazda Andrija je opet na nogama, menja glas i pokrete, glumeći čas kralja, čas upravnika varoši. U trenutku dok je bio kralj, ugasio je cigaretu. Sad je kraj sceni. Novine se čitaju dalje. Ženine igle kuckaju jednomemo. Tako, dok ne dođe vreme spavanju.

Drugo veče gazda Andrija opet baca novine i spušta naočari.

— Eto, molim te, eto vidiš šta piše! »Ljubavne afere mladog trgovca pred sudom«. »Sin bogatog trgovca pao je u ruke prepredene lepotice«. Vidiš ove slepce i bilmeze, Bože, bože, što sam ja u tim stvarima bio oduvek razuman i neumoljiv prema sebi i prema drugima! A nije da nisam imao prilike. Ej hej!

Četkar učini neku grimasu ustima i kresnu palcem o srednji prst leve ruke, a žena zadrhta u sebi i obori oči, uverena da će sada čuti nešto ružno i bolno. Jer ničega se nije toliko bojala i gadila koliko razgovora o fizičkoj ljubavi i njegovih aluzija i šala o tome. Ali čovek je zadovoljno ćutao i samo se sa visine smeškao.

— Eto, ne znam kako to. Nisam nikad bio neki kicoš ni besposličar. I ima toliko lepših ljudi od mene — kaže sada četkar, tražeći pogledom odgovor u njenim očima — ali nekako su se žene lepile za mene. I to pamet da ti stane — kakve žene, iz kakvog društva. Ali nema kod mene slabosti ni popuštanja. Uvek sam znao šta hoću, gde mogu da se upustim, i dokle treba da idem. Nikad nisu one odlučivale o tome, nego uvek ja. I tu nije bilo izuzetka, pa da je kao vila. Razumeš?

I onda dolaze neke bedne, dvosmislene i nejasne priče, ljubavni doživljaji njegovi iz vremena dok je stranstvovao kao kalfa, koje priča bez zazora, i u kojima on uvek trijumfuje kao veliki ljubavnik, ali razuman i dovitljiv čovek, potpun gospodar svojih strasti i tuđih prohteva. Posle gazdarica, nekih Švabica i njihovih kćeri, lađarskih žena i ljubomornih kafedžija, javi se priča o grofici iz Pešte, pravoj grofici, koja ga je videla pri radu i bacila oko na njega, slala devojku toliko puta sa porukama, ali on se izvukao srećno iz zamke te vremešne i pohotljive žene.

— Nisam ja bio nikad lud da rasipam svoju snagu i svoju mladost kojekuda, a žena sam imao tada na svaki prst po tri.

I čovek pokazuje svoje velike čvornate prste ženi pored sebe. Lepa, bujna, dvadeset godina mlađa i za dve glave viša od njega, ona ih gleda sa hladnim zaprepašćenjem u sebi.

Tako, dok ne dođe blagosloveno vreme spavanja.

Onda se mlada žena oslobađa i može, budna i najposle sama, u svežoj i prijatnoj postelji da se odmara od svega što je morala te večeri da sluša, može najposle da misli svoju misao, na svoj način. Gazda Andrija se još dugo sprema i udešava za spavanje. Skida zube sa gomje vilice, čisti ih naročitom četkom i ostavlja u čašu vode. Ispira grlo naročitom vodicom, uvlači u nos fitilje natopljene mašću i peruanskim balsamom, meće pamuk u levo uho (samo u levo, jer na desnom spava). Izuzev letnje mesece, on oblači za spavanje naročito »Jegerovo« rublje, a preko toga košulju-spavaćicu; košulja je najniža muška numera što postoji, pa ipak je ona malom čoveku do zemlje. Na svoje ćelavo teme četkar meće naročitu kapu od bele vune.

Kad sve to svrši, on legne u svoj krevet, pogleda još jednom ženu koja u tom trenutku uvek sklopi oči kao da spava, prekrsti se, ugasi lampu i, okrenuvši ženi leđa, zaspi odjednom, kao životinja.

Tada Anica otvori oči i odahne.

Počinje da živi, pa ma i nemirnim, mučnim životom nesanice.

Kako su godine njenog bračnog života odmicale, ovi časovi u postelji pre spavanja ili prilikom buđenja bivali su za nju sve značajniji.

Prvih nekoliko meseci braka gazda Andrija je prelazio u ženinu postelju najpre svako veče, pa onda dvaput nedeljno, pa jednom. Ali ubrzo je i to prestalo. Posle razgovora i naredaba o kućnim poslovima i sitnim društvenim obavezama, i posle tih dugih, zamornih pričanja o sebi, gazda Andrija bi legao u svoj krevet, zadovoljan samirn sobom i celim svetom. I isti takav budio se sutra rano ujutro, i spremao se za dnevni život i posao. (On odavno već ne oseća da pored njega spava ili bdi mlada žena, ne pomišlja da li ona nešto želi, misli i oseća, i uopšte ne vodi o njoj računa drugačije osim kao o kućnom čeljadetu i obveznom sabesedniku.)

U ovim noćnim satima ženi se razbije san. Ne želi da joj muž dođe u postelju. To nipošto. Usrećava je i sama pomisao da on spava. Ali sama ne može ni da zaspi ni da mimo bdi. Izgleda joj da postelja pod njom diše i da vrelina bije iz jastuka. Sama sebi govori da treba da se samo malo strpi i za trenutak smiri, pa će videti da je sve to varka. Legne na leđa, sklopi oči i diše duboko i jednomerno. Ako ni to ne pomogne, i diže se, odlazi tiho u kupatilo i kvasi hladnom vodom grudi i vrat. To obično pomaže i donosi san. — A buđenje je isto tako neobično i na svoj način teško.

Budi je obično već sa svitanjem neki nemir u nožnim mišićima i dotle nepoznat bol što bridi u dojkama koje su kao utrnule. Ali sa njom se budila uvek u istom trenutku i neka nada, potpuno neodređena ali neizmerno bogata i velika do unedogled.

Nisu bili laki ti noćni časovi u kojima je žena ležala budna, ne znajući često ni sama pravo da li je to stoga što ne može da zaspi ili što hoće da bdi. Pa ipak, oni su joj bili dragi, kao i ti trenuci buđenja, jer su bili samo njeni, jedino što je bilo potpuno i isključivo njeno u sadašnjem životu.

Ali četkar je, eto, u poslednje vreme počeo i od tih časova da joj uzima ponešto za sebe. Jer njegova strast da svojoj ženi priča i pred njom glumi, sve je više rasla, a časovi posle večere nisu mu više bili dovoljni. Sve se češće dešavalo da gazda Andrija, oduševljen i uzbuđen sopstvenim pričanjem, produži da govori još i kod ženine postelje.

Stvar počinje, kao uvek, u onoj niskoj fotelji. On čita naglas neki članak o neophodnim, zamašnim reformama koje neko predlaže u narodnoj privredi, državnoj upravi, školi ili vojsci. A zatim objašnjava ženi, sa rečitom ironijom, kako su svi ti ljudi ili plaćena piskarala, ili naivni profesori koji misle da javni život preobražavaju teorijama i člancima.

— Nema tu muške ruke, draga moja, ja tebi da kažem. Nema muška da zaseče, hirurškim nožem bez milosrđa! Bez milosrđa, razumeš?

Četkar to viče ženi, kao da je ona tvrdila protivno, i pokazuje dugačkom rukom kako se to seče.

Žena prati očima pokret njegove ruke, a zatim zaustavlja opet nepomičan pogled na njegovom licu.

— Vidiš, to ti je isto ono u velikom što je kod mene u radnji u malom. Promišljenost, rešenost, istrajnost! U tome je sve. I da mene, po nekoj zloj sreći, zovne kralj i da mi kaže: »Gospodine Zerekoviću, takva je i takva stvar! Vi vidite kako stvari idu i dokle smo doterali. A slušao sam za vas kao za jednog privrednika i pregaoca koji je počeo od malog, od ničega, i koji danas, hvala bogu... Pozvao sam vas, dakle, da vam poverim našu privredu, da je reorganizujete, da spasete sve u poslednjem času, i tako dalje i tako dalje« — ja bih se poklonio. »Neka me izvini Vaše Veličanstvo za slobodu i iskrenost«, rekao bih, »ali smatram da ne bih poslužio Vašem Veličanstvu ni državnim interesima ako vam ne bih kazao istinu: polumere tu ne pomažu. Sve se iz osnova mora menjati. Hirurški nož tu treba. Samo sa vašim neograničenim ovlašćenjem mogu da se primim poverenog mi zadatka. Jer, treba to, pa to, pa to.«

Gazda Andrija izmahuje rukom, žena ide pogledom za njegovim pokretima, od kojih svaki označava neku veliku reformu. Jer on je već primio poverenu mu misiju reformatora narodne privrede.

— Ne bih ja poznavao ni priznavao nikoga. Razumeš? Primio bih i saslušao svakoga, ali ne bi kod mene bilo bolećivosti ni obzira. Ne poznajem ja nikakvih »olakšavajućih okolnosti«. Ko je neradin, neispravan, nepouzdan — sečem mu glavu bez milosrđa. Dođe neko: »Aman, gospodine ministre, nemojte, to je taj i taj — žena, sitna deca!« A ja hladan kao stena. Neumoljiv. I da vidiš ti kako bi stvari za kratko vrem krenule drugim putem. Pamtilo bi se i pričalo kad je Andrija Zereković uzeo državno kormilo u svoje ruke.

Pred ženinim očima dve čvornate i maljave ruke drže i snažno okreću to imaginamo kormilo.

Najposle, i ta se praska svrši. Dođe trenutak zevanja i protezanja. Oči se smanje i zasuze. Ali, eto, sada se dešava sve češće da ni postelja ne donosi željenu tišinu. Pošto dovrši svoje dugo i zamršeno spremanje, četkar ne legne odmah, nego sedne na kraj ženinog kreveta, podvije jednu nogu poda se i nastavi da priča.

Na belim velikim jastucima od češkog platna ističe se ženina pravilna glava, sa crnom bujnom kosom i modrim očima, a njen obnažen vrat i grudi koje iskaču ispod lakog pokrivača ostavljaju utisak zdravlja, netrošene snage i mirne lepote. Ali gazda Andrija ne vidi ništa od svega toga, nego kroz ženu i predmete koji je okružuju gleda u daleke predele svojih maštanja, pogledom kojim se tašti ljudi gledaju u ogledalu.

Nekim stišanim i značajnim glasom, prateći sada svoje reči oštrim, prodirnim pogledom, gazda Andrija, onako neodeven, nastavlja večerašnji razgovor.

— Niko ne zna do koje bih mere ja umeo da budem strog i neumoljiv. Da, da, mnogi mene površno poznaju. Misle da sam ovako uslužan, ljubazan i predusretljiv, da je to zbog nedostatka snage i smelosti, da sam ja neki mek i bolećiv čovek. E, vidiš, tu se varaju. Guja sam ja! Arnautin! Ja bih, kad to državna potreba zatraži, otpuštao, slao na robiju i ubijao ako treba. Jeste, ubijao, ubijao! I usna mi ne bi zadrhtala. Samo proverim stvar, ocenim i presudim, pa: fik! fik! fik!

Tu gazda Andrija pokazuje kako se skidaju glave, sekući dlanom desne ruke iznad stisnute leve pesnice. Na protivnom zidu stoji njegova rastegnuta senka kao neka prepotopska životinja, a njegove ruke koje simbolično seku glave izgledaju kao nemirne žvale te zveri.

Žena posmatra sitnog maljavog čoveka u spavaćici i toplom rublju, sa belom kapom na glavi. Kako on maše rukama, ispod košulje mu na mahove proviri stopalo one podvijene noge. Čas se ukaže, tvrd i velik, savijen nokat na palcu, čas kvrgava peta, suva i beskrvna, kao u mumije. Žena sklapa umorne oči samo na trenutak. Na teškim kapcima joj leže srebrni refleksi od male lampe sa noćnog stolića. I za to vreme čuje kako nad njom zadihan čovek nastavlja svoj državnički posao.

— Fik! fik! fik! — sikće njegov glas divlje i strasno.

Kad opet otvori oči, vidi njegov nepoverljiv i prodiran pogled, koji traži u izrazu njenog lica potvrdu ili poricanje. A zatim kao dokaz da on nije čovek slabe volje i plašljiva srca, priča joj jedan od svojih doživljaja iz mladosti. Ima ih svega četiri-pet i oni se ponavljaju često, ali četkar ih svaki put priča kao potpuno nove. Najčešće dolazi i najubedljivije zvuči priča o generalnom štrajku u Budimpešti, koji je gazda Andrija doživeo kao mlad kalfa. Tada je on pred očima uplašene mase radnika, koja se bila sabila u neki mrtvi ugao, prešao mirno preko celog trga preko koga su zviždali ubojni meci žandarmerije sa druge obale Dunava. I posle, ceo svet se pitao ko je taj mladić koga kuršum, izgleda, ne bije; i hteli su da ga na rukama nose, fotografišu, i pred novinare izvode, ali on se sklonio, nije mu bilo do toga.

Other books

Spear of Light by Brenda Cooper
Beloved by Antoinette Stockenberg
The Ghost and Mrs. Jeffries by Emily Brightwell
Maps and Legends by Michael Chabon
CFNM Revenge Tales by Gray, AJ
Retief! by Keith Laumer