Znakovi (18 page)

Najposle su ga uveli kod povjerenika.

Kad je Siman ono prvi put »izjeo vatru« od njega, to je bilo u jednom pustom predsoblju ove velike zgrade, onako uzgred. A ovo sada je bila prava kancelarija povjerenika. Prostrana svetla soba, zastrta ćilimima, sa nameštajem kakav Siman nikad nije video, sa nekim napravama na zidu i na stolu kojima on ne može da pogodi ni svrhu ni poreklo. A sve tako čisto i uredno, da plaši i zbunjuje čoveka, i da seijak ne zna kuda bi sa rukama i nogama, nego sa čuđenjem gleda svoje ogromne okorele opanke, obraz mu gori, i najviše bi voleo da sad neko vikne da je zabunom uveden ovde i da ga odvedu u neku jednostavniju kancelariju.

Po svojoj nesrećnoj navici da meša važno sa nevažnim i da ne razlikuje bitno od sporednog, Siman je mislio samo o toj za njega neverovatnoj i nezemaljskoj čistoći i čudesnom uređenju. »Raj na zemlji, gospodski život«, mislio je Siman. »Ovo je Austrija!« I prezrivo i kratko je pogledao Vasu Gengu, koji je, nespretan i krut, stajao u stavu »mimo«.

Za stolom je sedeo Kosta Herman u mrkoj uniformi. Nije vikao, nije kretao ni malim prstom. Lice mu mirno, beio sa malo lakog rumenila, kosa crna, gusta, isti takvi kratki brkovi. Iza naočara bez okvira svetle tamnomodre oči, ali one menjaju boju, jer se u trenutku kad povjerenik postavlja pitanja mešaju sa gornjom ivicom naočara i stvaraju oštar i neijudski miran i prodiran pogied.

— Ti nećeš da miruješ, Simane? — kaže strogo povjerenik i gieda ga tim pogledom od oživelog stakla i staklenih očiju.

I vidi se da sve zna, jer nabraja Simanu kako je izgubio zemlju i kuću, a odao se piću i skitnji po varoši, terajući tobože svoj spor sa agom, iako zna da je to presuđeno i rešeno, i kako je sada krenuo čak i najviše ličnosti da uznemiruje svojim neumesnim i neopravdanim molbama. Ukratko: rđavim putem je pošao i, ako se ne osvesti i ne vrati nekom posiu, neće dobro svršiti.

Čim je povjerenik dotaknuo pitanje Simanove »prave«, seljak je zaboravio na svoje snebivanje i stao da se prepire strasno i bezobzimo.

— Ti nećeš da miruješ, a sve ti je po zakonu riješeno — korio ga je povjerenik.

— Ništa nije riješeno dok je čovjek živ.

Povjerenik stavi jednu ruku na drugu, zagleda se još življe u krupnog uzbuđenog seljaka, koji nije ni primećivao da ga činovnik izaziva i bocka svojim primedbama, kao životinju na kojoj vršimo ogled.

— Ti znaš da ima carska naredba...

— Čast i čest caru i njegovoj naredbi — prekida ga Siman svečeno i neiskreno, i podiže malo šubaru koju je držao u ruci.

— A presuđeno ti je ...

— Kad mi je presuđeno? Po turskim zakonima, gospodine. I ko mi je sudio? Đulaga Maglajlić, Turčin k'o i moj aga ...

— Pa tri su prisjednika bila. Drugi je čovjek Ante Perišić ...

— Jeste drugi, ali nije čovjek nit je ikad bio.

— Pa dobro, treći je bio Srbin, Kosta Ćuk.

— Srbin je, gospodine, bio i Vuk Branković, pa izdade cara na Kosovu.

Povjerenik nije mogao da sadrži osmejak koji mu blesnu više u staklima naočara nego na usnama.

— Zar tako, Simane?

— Bolje bi bilo da nije tako, ali tako je.

Što je Siman više padao u vatru, povjerenik je sve mirnije i veselije stavljao primedbe i izazivao Simana da govori.

Pošto ga je tako zaobilazno dobro ispitao, Herman se morao uveriti da se i ovde radi »o jednoj od Simanovih fantazija i alkoholičarskih podviga«, ali je ipak rešio da ga pritvori dok ne prođu ove svečanosti i ne odu visoki gosti. Sumnja se, naime, lako useli u glavu carskog austrijskog policajca. Zapravo, ona se i ne useljava, jer je uvek u njoj i gotovo uvek budna, a kad malo pridrema, ona spava samo na jedno oko i jedno uvo, i najmanji šum, manji od lepeta leptirovih krila, može da je pro~ budi; a ako je niko nikako ne probudi, ona se s vremena na vreme sama budi od tišine koja joj se čini sumnjivom. A kad je u sumnji, carski austrijski činovnik bira uvek ono što je povoljnije i si-gurnlje po njega i njegov službeni interes, a teže i štetnije po osumnjičenog čoveka.

Vladin povjerenik se diže i dobroćudno saopšti Simanu da će dva-tri dana morati ostati kod policije.

Siman se najpre bunio, a zatim je molio da ga

puste.

— Ne može, Simane, jer ti imaš, eto, običaj da istrčavaš pred visoke ličnosti, pa mogu se, ne daj bože, carski konji poplašiti od tako krupna čovjeka, a tek onda ne bi valjalo. Ovako je bolje i po tebe.

Sve je lcao pola šala — pola zbilja, ali ipak 5iman je odležao tri dana i tek po »nadvojvodinom« odlasku pušten.

Tako se svršila i ta poslednja od Simanovih obmana, a on je živeo dalje još crnji, ogorčeniji i zapušteniji. S vremenom, dodijao je svakom živom sa svojim večito istim pričama o zeinlji i trećini, o turskim agrarnim zakonima i austrijskim uredbama, koje je znao napamet i citirao sve po imeDu, broju i datumu. Svi su ga smatraii za nesrećnog i propalog čoveka, koji je poremetio pameću zbog zemlje i sad samo o tome. može da govori, i svi su bežali od njega čim bi počeo da priča i pokazuje pocrnele ispresavijane presude i rešenja, molbe i prizive.

A valjalo je živeti, pa ma i prosjački. I zato se Siman, za nevolju i s vremenom, navikao da ćuti

0 onom što je njegova glavna i najmilija misao i da gudi uz gusle ono što ljudi voie, traže i plaćaju. U tom svom pevačkom posiu sve je više zazirao od glavnih ulica i kafana, gde sada dolazi nov svet, a kretao se po zabačenim mahalama na periferiji varoši.

Međaleko od Sarajeva, u tesnom i krivudavom kanjonu Miijacke, na glavnom drumu koji vodi iz Sarajeva na istok, stoji Kozja ćuprija, lep i velik kamenit most na jedan luk.

Ma desnoj obali reke pored toga mosta ima stara

1 poznata drumska mehana, sa terasom nad rekom,

sa štalama i kovačnicom pred kojima uvek ima putničkih kola i konja. A na drugoj obali, u strani, stoji bela kafanica sa baštom koja se spušta do reke.

Tu sarajevski esnafi često održavaju svoje teferiče, tu, od aprila pa do oktobra meseca, izlaze pred veče mnoge sarajevske bekrije da posede na zelenu i hladovitu mestu pored reke, uz rakiju i svirku ili pesmu, i to one najteže bekrije koje, ko zna zašto, privlači upravo ovakvo mesto bez vidika, u sklopu strmih bregova, na kom sunce rano zalazi i docnije izlazi.

Za letnjih dana, pred veče, mogao se na terasi, gotovo uvek na istom mestu, videti krupan ali pognut, omršaveo i crn lik Sime Vaskovića, bivšeg kmeta Ibraginog i bivšeg zemljoradnika. Sedi obično pored same ograde, kašlje teško i pljuje u reku ispod sebe. »Ovaj neće dalje od jeseni«, kaže mehandžija svome momku, braneći se od dima sa ognjišta i pokazujući na tuberkuloznog Simana na terasi. A Siman ne gieda nikog, ali čeka ko će mu poručiti pesmu. Iz torbe pored njega vire gusle. Poruči obično onaj koga prvog uhvati rakija, a sa pesmom poruči piće i meze i za guslara.

Pored Simana ima još jedan redovan gost; to je neki Salihbeg Hasimbegović. On je iz Maglaja, ali je još od lanjske godine u Sarajevu, kod sestre, koja je udata za jednog od begova Babića, i od njene milostinje pije svoje poslednje poliće rakije. Čovek dotrajao, bez kuće i kućišta, teška i nepopravIjiva pijanica, nekad i čuven kockar, koga je njegovo begovsko društvo odbacilo odavno. Polovinu svog imetka proćerdao je za dvadeset i pet godina do dolaska Austrije, a drugu, veću, polovinu za ovih pet-šest godina otkako je došla okupacija i donela hotele, sviračice i razne druge zabave i mamipare. Pregojen, posve kratka vrata, crven i modar u licu, krezub, uvek vlažnih i zakrvavljenih očiju, on dotrajava poslednje dane tu na Kozjoj ćupriji, gde često ostane i po dva-tri dana. »Svakog dana gledam kad će ga damla kucnuti i kad će se izvrnuti«, kaže svome momku mehandžija, koji voli mračna i zloguka predviđenja.

Često se dešava da u mehani kraj mosta ostanu Salihbeg i Siman sami, jer neko dolazi samo praznikom, neko samo pred veče i kad je lep dan
_;
 ali njih dvojica su gotovo stalno tu. Dok su trezni, oni zaziru jedan od drugog, sede razdaleko. Siman se neprestano vrpolji, pretura neke hartije po jandžiku ili glasno kašlje, a beg sedi mirno, nikog ne vidi i ne čuje i niko mu ne treba.

Poneki putnik-prolaznik svrati, popije nešto i ode.

Vrlo bi teško bilo kazati koji se od njih dvojice prvi javi i kako se to desi da započnu razgovor i da se Siman primakne begu. Sve to svršava rakija.

Oživeo, ali uvek uzdržljiv, kaže Salihbeg mirno:

— Hajde jednu krajišku!

A Siman odlazi i donosi gusle u torbi, ali tako kao da je to njegova volja i potreba. I gudi i peva tiho, a kad svrši, ne gleda u bega nego u gusle, i ne pita ništa.

Sad beg poručuje.

— Daj mi jednu rakiju! ... Podaj jednu i ovome!

A kad to ispiju, on poručuje ponovo, ne dvojeći

više Simana od sebe.

— Daj nam još dvije.

Beg traži novu pesmu. Siman otpeva. Polić pred njima prazni. Valja ih napuniti. Kod trećeg para polića, Siman sam počinje pesmu o Smail agi Čengiću. Beg živne.

— Eh, to, to! Samo, ako mi išta Smail-agi bude, neka znaš da nema glave na tebi.

Kao svi Ijudi ogrezli u piću, beg voli takve pretnje, zakletve i obećanja teških alkoholičara.

Tako oni piju i pevaju. Mrak je davno pao. Između dve pesme vode neke zamršene razgovore, čas glasno, čas prigušenim šapatom. I u tim razgovorima dešava se da se beg odjednom prene i oseti begom, i oštro ućutka seljaka i promeni razgovor. Ali se još češće dešava da je tako pijan da očne kapke ne može da digne, ni odebljanim jezikom da krene, jer je slabiji od Simana i jer ga piće lakše hvata. Srećan što je najposle našao čoveka koji, onako težak i mrtav pijan, ne može pobeći i mora da ga sluša, Siman govori, tiho, svome sabesedniku koji je obnevideo, zanemeo i krut od pića.

— Svi za mene kažu da sam budala i propalica. Znam ja to. Ali znam i da nije sasvim tako. Vidiš, bio je u mog pokojnog oca, u mom djetinjstvu, jedan oroz, gigan, nije mu glasa nadaleko bilo. Ali, imao je jednu manu zbog koje je glavu izgubio prije vremena: on je kukuriko prije ostalih pijevaca na čitav sahat i budio ukućane. Dodijalo jednog dana mom ocu. Neću ga, kaže, trpljeti, pa da mi je iz oka izišo. I naredi da ga zakolju. E, ja sam, vidiš, takav oroz ...

Sklopljenih očiju, beg samo žvače krezubim ustima i pušta neki glas koji može biti i ljutito režanje i hrkanje usnulog čoveka. A Siman nastavlja, u neodoljivoj potrebi da kaže nekom sve što mu je na srcu, ma kome, pa makar i ovoj obamrloj trupini.

— Svi mi kažu da nije trebalo raditi ni govoriti sve ono što sam ja radio i govorio, da nije vrijeme i da je bolje »vodu u usta«, štono kažu, pa svoj poso gledati. Morebiti. Ali kad sve saberem, ja vidim da je onako kako ja kažem, da je aginska prava umrla, a kmetovska se rodila, samo oni to ne vide, još ne vide, a ja vidim!

I seljak se unosi begu u lice i govori mu blago i s visine, kao da mu tim poverava krupnu tajnu i čini veliku uslugu.

— Znaš, Salihbeže, čast tebi kao jednom gostu i prijatelju, reći ćemo. Čast! I ja nikakav čovjek ne bih bio kad bih tebe uvrijedio i pogazio ono što sam ovdje tvoga pojeo i popio. Bože sačuvaj! Tebi čast, ali ovo sa kmetovskom zemljom i sa trećinom nije kako treba, nije pravo, i neće biti duga vijeka. Danas je Siman budala i beskućnik, sa zemlje da diglo, ljudi okreću glavu od njega, podsmijeva mu se svaka rđa, muštra ga Vaso Gengo, pa i onaj ćelavi Huso podvornik ne samo što ga ćera 
iz
 kancelarije nego i ispred Kotarske oblasti. Ne da ni tu da stojim. »Ne dopuštavamo«, kaže. Eh, ne do-puštaju, a ja ti kažem, Salihbeže, i neka ti nije što krivo i uvreda od moje strane, opet Siman ima pravo, još kako; samo što se prevario pa prije roka kukurikno. (Prevari me Švabo, kučka pogana!) A ima Siman pravo, ima! Ima!

Seljak se odmiče, škripi zubima, udara dlanom

0 sto i govori zadihano i posve promuklo od uzbuđenja, govori kao da gudi uz gusle, a govor mu prekida teški bolesnički kašalj.

— Ima pravo, vjeruj, Salihbeže! Neka sam ja i buđala i propalica. Dobro, neka! Ali će doći iza mene bolji od mene, pa će pametnije sviđati račune, onako kako ni agama ni Kotarskoj oblasti neće biti milo, ali im ništa neće moći. Neću ja dočekati, aii znam, k'o što ovu rakiju mučenicu gledam pred sobom, da će doći dan kad će age i begovi obigravati sudove i kancelarije i nositi ovako k'o ja tapije i zakone u jandžiku, a niko neće htjeti da im to čita, ni da s njima razgovara. Smijaće se ijudi aginskoj pravi, k'o što se danas smiju meni. Samo, to će biti malo veći i teži smijeh; Bosna će se tresti od njega. Od mene će tada biti pregršt kostiju u zemlji, ja biti ja ne biti, ali meni bolje podušje ne treba. Tada ću se roditi, a danas sam mrtav.

I svasta tako Siman govori, što nikad nije bilo, što, kažu ljudi, biti ne može, a što ipak mora biti

— svašta krupno i buntovno, što se ne govori, što čovek danju ni pomisliti ne sme — kao da iz njega ne govori rakija, nego sama istina, rečita, vidovita

1 neustrašiva istina kasnih noćnih sati, u gluvom predelu nad otančalom rekom koja jedva mrmori.

I milo mu što može i sme sve to da kaže u lice begu, pravom begu, pa makar i polumrtvom od pića. A beg često i nije tako obamro kao što izgleda, nego čuje seljaka kroz pijanu maglu i šum otrovane krvi u glavi, ako ne čuje sve, on bar razabire glavno. U njemu se diže sporo ali jako negodovanje, a kako mu se jezik oduzeo i noge podsekle, on samo kažiprstom desne ruke maše levo-desno i tim jedva vidljivim pokretom pobija ono što čuje. To-liko svega može, i toliko čini. Samo da ne ostane na onom što vlah kaže.

Tako prolazi noć. Sve umukne, svetlosti se pogase, samo krnjatak nekog staklenastog i kao vlažnog meseca svetli još neko vreme nad mračnom kotlinom.

Mehandžija zatvori kapke na prozorima, zamandali vrata i legne da spava, a bega i Simana, pošto naplati piće, ostavi tako na terasi pored reke, kao Ijude bez reda i ugleda, o kojima ne mora naročito računa voditi, kojima se ne zna ni vreme ni mesto — i koji će uskoro, jedan pre, drugi posie, tako i skončati jednog dana, negde na klupi, uz mehanski zid.

Pognut i namrgođen, Ibro Solak je gurao svoja kolica i u raznim tonovima, različitim po visini i modulaciji, vikao:

— Snopići, snopići!

To su ona čudna kolica bez rude, uska, dugačka i sa dva točka na sredini, kakva se viđaju još samo kod sarajevskih hamala. Ta kolica hamal ne vuče, nego ih gura; odupre se sredinom tela o stražnji deo kolica, povije se manje ili više, već prema veličini tereta, i kad ume vešto da rukuje kolicima, može na njima da prebaci veliki teret, daleko iznad snage jednog čoveka.