Znakovi (11 page)

Tu čovek od uzbuđenja skoči živo na noge; ustadoh i ja, ponadavši se radosno i uzaludno da sudija ima nameru da se oprosti i da ode. Ali njegove oči postadoše mrke, pa blesnuše nekim gnevom. Ruke, dotle, sklopljene u očajnički molitveni čvor, rasklopiše se, i teški, kvrgavi, kao kamen sivi kažiprst desnice uperi se meni u grudi.

— To vas ja pitam i taj ste odgovor dužni da mi date. Da ili ne?

A ja? Nijedne misli ni odluke u glavi. Nigde spasa na vidiku. Sav sam se pretvorio u čudni strah i veliko sažaljenje. Mora da sam bio mnogo izmenjen i da je čak i taj nesrećni, zaneseni čovek, koji ne vidi i ne shvata ništa oko sebe, primetio koliko sam bled, zbunjen i bespomoćan, i da se — sažalio nada mnom. On je najpre savio svoj strogo upereni prst, a zatim je povukao ruku i rekao nešto blažim glasom:

— Da, to je pitanje! I na to pitanje mi moramo naći odgovor. Ja predlažem da sednemo i da ga potražimo.

— Da sednemo — rekao sam beznadno i pomireno, zadržavajući uzdah za sebe.

Na svim našim putničkim lađama koje plove Dunavom ima jedna naročita atmosfera. Tu se naša seijačka stroga i naivna jednostavnost vidno meša sa onim turskim i vlaškim što još živi u nama i oko nas. Nekoliko sati sporog puta, i vi ste potpuno na otvorenom Levantu gde kafa, alkohol, duvan i čulnost nižih oblika stvaraju zaseban svet spore misli, mutnog osećanja i nemirna ali nepokretna duha. I kako postepeno iščezavaju proste šamije, grubi koporani, tvrda lica i oštre oči seljaka i seljakinja, tako sve više na lađi preovlađuje atmosfera Levanta; odlazi ono što je oporo, zdravo i opasno, a ostaje ono što je sanjivo, mekoputno i slatko. Posmatrajući te promene među putnicima, neosetno su mi prolazili sati. Dugo sam slušao dva Ciganina — trompeta i violina — koji su se odjednom javili, kao da su pali na lađu, i svirali i pevali čas mađarske melodije i bečke valcere, čas bosanske i makedonske pesme sa šabačkim izgovorom. Kad se na nekom mračnom pristaništu i ovi svirači izgubiše, gluvo i nezapaženo kako su i došli, ostadosmo u salonu svega još trojica-četvorica muškaraca.

Još dok su Cigani svirali, seo sam za poveći astal za kojim je sedeo jedan od putnika i slatko jeo. Ne sećam se kako smo otpočeli razgovor. Tek tada sam primetio da moj saputnik slađe pije nego što jede. Pokretom čoveka u kome ima još mnogo patrijarhalnog, ponudio mi je čašu vina. Moj saputnik je imao izgled onih ljudi koji su nezadovoljni provincijom a za koje nema mesta u prestolnici. Njegovo lice oštrih crta, rasno, sa pravim nosom i nepodsečenim brkovima, kvario je neki neprijatan nemir i izraz lažne odlučnosti koju daje alkohol.

Najpre je govorio polagano i isprekidano, preko zalogaja, ali njegova potreba da govori, da priča i izmišlja, podsticana pićem, rasla je neprestano. Mislio sam u sebi: kad bi bilo istina što kažu, da je svakom čoveku dosuđen samo određen broj reči koje ima da izgovori u životu, ovaj bi čovek sutra umro. To što je pričao, bili su nepovezani doživljaji iz njegovog života za vreme rata, iz posleratnih godina, ili prosto neke scene zamršene i burne, za koje se nije moglo odrediti iz kog vremena i iz kakvih prilika su izvađene. A u sve što je pričao unosio je izvesnu žestinu i kao neki skriveni i dublji smisao. Čovek je imao odlično pamćenje, ali je bilo očito da nije upravljao on pamćenjem, nego je ono radilo na svoju ruku. Slike i doživljaji su se nizali, ukrštavali i potiskivali. Jedan ljudski vek nije više bio dovoljan da se smesti sve što je ovaj čovek pričao, ni snaga i sudbina jednog čoveka da se sve to izvede i ostvari. Pa ipak, to nije bilo dosta za vatru njegove rečitosti koja je tražila sve nove hrane.

Već odavno nije bilo nikoga u salonu osim nas dvojice. U srednjem delu broda, koji se jedva nazirao, gorele su još samo male sijalice i bilo je polumračno. Lupa u kelneraju umukla. Kako se lađa stišavala, sve se jasnije čulo soptanje mašina i huk talasa. Neko je i u salonu pogasio sve lampe osim jedne, nad vratima, i one koja je gorela nad našim stolom; zanesen, nisam ni primetio kad se to desilo. Pošto je završio neku veliku ratnu scenu i još jednom ispričao kako je sinoć jedva uhvatio lađu, tako da mu je jedna kaljača — naravno leva — ostala u blatu, moj sabesednik je skrenuo na opšta rasmatranja o životu i promenama u njemu. Govorio je o tom kako u odlučnim časovima života, kad se skreće s jednog koloseka na drugi koji vodi u sasvim protivnom pravcu, sam čovek nije ni najmanje svestan toga. Tek kad pređe dobar deo novog puta, kad je sve već nepopravJjivo, on primeti da je pošao pravcem kojima nije želeo da ide. Pun je život, gospodine, takvih nevidljivih skretnica.

Tu negde govornik zastade, zagleda se čudno u polumračnu ponutricu lađe, zaigra mu brk i na licu se pojavi obešenjački osmejak, ali se odmah pretvori u grimasu koja me zaprepasti. Govorio je sada povišenim glasom i stranim izgovorom koji je trebalo da bude smešan.

— Moj naklon, gospodine; klanjam se! 
Attention.

Okrenuh se i videh u polumraku nekog čoveka kako ide od kelneraja ka basamcima koji vode u donje kabine. Na glavi je imao šešir i izgledao je kao da je sad stigao odnekud na lađu. Išao je nekim sporim, avetinjskim hodom, mećući stopu do stope, sa rukama na grudima. Prođe me jeza. Da bi sišao niz basamake, čovek se okrenu licem prema nama, tada ga osvetli malko sjaj naše lampe, i ja videh da je to neki visok čovek sa naočarima, da na belom tanjuriću nosi čašu vode i koraca polagano, da ne bi prosuo. Silazio je niz basamake pipavo i sporo. Po držanju sam znao da ne gleda u nas, nego u čašu koju nosi, ali mu nisam video oči, jer su mu naočari, zasenjene svetlošću, bile kao dva okrugla slepa ogledala. Konačno, iščeznu u dubini broda, ne obzirući se na podrugljive pozdrave. Moj saputnik viknu još jednom za njim.

— A-tan-sion! Laku noć želim, klanjam se!

Laknu mi kad se na putnikovom licu malo-pomalo sleže i iščeznu ona usiljena i glupa grimasa nedarovitog šaldžije, i vrati raniji miran i dostojanstven izraz. Samo jedan mišić, na desnoj strani usta, podrhtavao je i dalje jedva primetno. Hteo je da govori o nečem drugom. Usiljavao se da izgleda miran. Da ne bi morao da govori o malopređašnoj sceni, vraćao se na stare teme.

— Dabome, pun je život skretnica. Ali, šta vam vredi skretnica kad je drugi skreću. Janka na levi kolosek a Marka na desni. I ko te pita kud se voziš. Hm! Ali ovi što pažljivo idu, stopu po stopu, ti gledaju gde će da stanu. Neće vam taj na krivu skretnicu. Hm! Taj i kad spava otvori oći i naćuli uši kao zec.

Tu se prekide sam i pređe opet na neke druge priče o Albaniji, Solunu, izbeglištvu uopšte, i naročito o Tulonu. U odmerenim razmacima pijuckao je crno vino, nutkao i mene, i pričao sve žešće i življe. Događaji su se gomilali, čudni, nemogućni, ali oštro ocrtani. Bilo je snage i — kako da kažem — istine u tim lažima. Proveravano i mereno brojkama, ne, to se ne bi moglo braniti i održati kao istina, ali slušano ovako u noći, na vodi, sve je to izgledalo kao teška i zamršena životna stvarnost.

Moj saputnik je u pričanjima prelazio sa Krfa u Solun, iz Soluna u Ženevu, izvršavao najopasnije misije, izobličavao neke nevaljalce koji su u isto vreme narodne izdajice i njegovi lični protivnici. I sve to sa dugim zastajkivanjima u kojima mi gleda pravo u oči, ili sa mučnim pitanjima, kad je neka vrlo zamršena situacija.

— E sad, šta biste vi na mom mestu uradili?

Primetio sam da se svi putevi kojima su mašta i vino vodili ovoga čoveka vraćaju u Tulon. A u neko doba noći, sve se te lagarije srušiše kao nepotrebne skele, i on mi ispriča jednu vrlo prostu priču iz Tulona.

On i neki Stanisavljević, drug mu, stanovali su u Tulonu u jednoj uskoj i mirnoj ulici, u starinskoj kući. Prekoputa je bila apoteka, a na spratu iznad nje apotekarov stan. U apotekara kćerka. Gledali su je obojica, ali ona je jasno pokazivala svoju sklonost za moga saputnika. Kako je on slabo znao francuski, onaj njegov drug, Stanisavljević, bio im je tumač. Bio je tunjavko, ali francuski je znao. Najpre su razgovarali sa prozora, preko ulice, za tim izbliže, sve preko onog druga tumača. Konačno, tako su se dobro sporazumeli, da se onaj drug upoznao i sa apotekarom, i malo posle zaprosio kćer, tumačeći sada svoja rođena osećanja. Apotekaru se više sviđao ovaj mimi Srbin koji zna francuski od onoga nemirnog koji ne zna ni reči. I devojka je promenila mišljenje i pristala uz oca. Stanisavljević i apotekarova kćerka su se venčali na sam dan kada je potpisano primirje sa Nemcima, i kada je Tulon bio sav u zastavama i fenjerima. A moj saputnik je ostao, prevaren i razočaran, sa uspomenom na onih nekoliko nežnih pogleda i nerazumljivih reči i pokreta iz prvih dana.

— Nije mi bilo lako.

Govorio je prosto, sa teškim muškim dostojanstvom, gledajući preda se. Izgledao je odjednom lep i trezan, kao u crkvi. Unoseći mi se u oči, govorio je kao s nekim naročitim značenjem.

— Da vi znate šta je to bilo! To je u klosteru raslo. To nije žensko telo, nego cvet. Ja to znam.

Polagao je ruku na prsa kao pri nekom zavetu.

Eto, to je bila naga, najtajnija misao njegova. Ali mu se lice odjednom menjalo i primalo onu usiljenu i mučnu grimasu.

— Ne znam da li vam je poznata, gospodine, Francuska i ti njeni klosteri (ta reč mu se očito sviđala.) Nema toga što se tu ne uči. Pevanje, slikanje, književnost i razni jezici, lepo ponašanje. Tu se u zoru ustaje, i ide u crkvu, i pričešćuje pred oltarom na kome su sve sami krinovi. Ja sam to video, gospodine. Interesovalo me. Jer, ja volim da upoznam svet, razne zemlje. To mi je strast.

Govorio je tako bez kraja i konca, ali se videlo da ga to zamara, da mu biva sve teže da se ači i ponavlja. Pogled mu je postajao nestalan i jabučica na grlu poigravala. Bili su kasni, ledeni sati. Vino je kisilo. I sam sam podrhtavao, težak od vina, umoran a uzbuđen. Pauze su bivale sve češće i mučnije. Tada se moj saputnik nekako koso, gotovo vragoljasto, nagnu prema meni i upita me lako i svečano.

— A znate li gde je sada onaj Stanisavljević?

— ?

Ne govoreći ništa, on obori kažiprst prema podu, ukazujući na ponutricu broda.

— Odneo je malopre, videli ste, ženi u kabinu čašu vode. Sad spavaju.

Pa posle kraćeg ćutanja:

— A znate li kuda putuje, i zašto?

I ne čekajući odgovor nastavi.

— Ide u Kladovo. Šalje ga Ministarstvo finansija da me smeni, jer imam manjak. Nije moja krivica, ali imam manjak u kasi. Bio sam u Beogradu, tražio sam novac da pokrijem, ali niko ne da. Vraćam se, evo, istom lađom. Sutra treba da mu predam kasu. Ostalo ćete čitati u novinama.

Bilo mi je mučno i strašno. Konačno nađoh snage da ustanem. Saputnik me nije zadržavao. Točio je hladno i prezrivo samo svoju čašu i govorio kroz osmejak, kao da peva.

— Taj sa cvetom spava. Sa krinom, gospodine!

I onda, kao da briše to što je rekao, dodaje sasvim drugim glasom.

— Taj ima u redu i dnevnik kase i partijalnik. Ja ga poznajem. Zbogom, gospodine, klanjam se! Prijatno!

U mojoj kabani bilo je zagušljivo. Spavao sam malo i rđavo. Oko sedam sati izjutra izišao sam u Turn-Severinu. Izlazeći, pogledao sam sa strahom u salon. Bio je prazan. Astal za kojim smo sedeli, bio je go i počišćen. Osim nas nekoliko koji smo silazili sva je lađa spavala.

Šta je bilo sa mojim saputnikom? Šta sa onim Stanisavljevićem i njegovom ženom Francuskinjom?

Putovao sam dugo, najpre po Rumuniji pa zatim po Turskoj, i nisam viđao naše novine. Zaboravio sam susret na lađi, kao što se zaboravlja san. Prošlo je dosta vremena. A sinoć sam, pred jednom kafanicom na savskom pristaništu, video dva pijana čoveka kako se objašnjavaju. Jedan je naročito vikao. Poznao sam ga — bio je moj saputnik sa lađe. Bio je zapušten i otrcan kao ljudi koji nisu u redu sa društvom i zakonom, i koji vole da se drže periferije. Vukao je onoga nepoznatog pijanca za peš od kaputa.

— Tako je to, gospodine. A šta će dalje biti sa mnom, videćeš iz novina. Kupi broj od nedelje. Od ove iduće nedelje.

Svi su se izjasnili protiv Anice. Ne samo komšiluk i poznanici i prijatelji nego, sa malm izuzecima, i njena porodica. Njen otac je nije primio u kuću one septembarske večeri kad je odbegla od muža, i docnije joj je poručio da u njegovoj kući nema mesta za besnulje-pobegulje koje »traže hleba nad pogaču«. (Poslovicama se kod nas ubijaju živi ljudi na najbrži i najnepravedniji način.)

I zaista, niko nije mogao da razume zašto je Anica, žena Andrije Zerekovića, napustila jednog dana kuću i muža. Za takav postupak nije bilo vidnog razloga ni razumnog opravdanja, ni u njenom braku, koji je bio miran i uzoran, ni u životu sirote samice koji je vodila posle odlaska iz kuće. Njen muž se držao mimo i dostojanstveno. Činio je sve što je mogao da je vrati, i tek kad je video da žena zaista neće, pustio je stvar da ide svojim putem i zatražio razvod.

Duhovni sud je samo potvrdio opšte mišljenje. Brak između Andrije Zerekovića i njegove žene Anice, rođene Marković, razveden je na štetu pomenute Anice.

Ona danas radi kao prodavačica u jednom velikom magazinu. Omršavela je i ubledela. Živi životom usamljenih, odbačenih žena. Stanuje u jednoj sobici na petom spratu, ručava za tezgom, a nedeljom ostaje kod kuće da se propere i okrpi.

Kad se kaže kakav je bio taj brak, odmah će se razumeti zašto je opšte mišljenje bilo protiv žene.

On je bio čovek koji je davno prešao četrdesetu godinu i imao je fabriku četaka. »Fabrika« je možda malo suviše krupna reč. U stvari, to je bila jedna lepo uređena i dobro upućena radionica sa dvanaestak radnika i sa jako razgranatim i sigurnim poslovnim vezama. Osim toga, gazda Andrija je kupovao na veliko životinjsku dlaku svake vrste. Njegov kredit i ugled bili su odavno utvrđeni u poslovnom svetu. Seljačko dete, on je sam, svojim radom, svojom štednjom i skromnošću postigao sve što je imao: imanje, radnju i položaj. Istina, nije bio nikad naočit ni lep čovek, ali nije bio ni bez dostojanstva i držanja koje odgovara njegovom redu ljudi. Bio je pažljiv i sladak u govoru, uredan i probirač u odelu. Kao mlad kalfa proveo je dve-tri godine negde u Austriji, odakle je doneo ne samo mnoga znanja nego i tamošnji uglađeni način opštenja sa mušterijama.

Ona je bila sirota devojka. Otac joj je bio mali činovnik nekog osiguravajućeg društva, upravo ono što se zove inkasant i što označava ne običnog nameštenika, nego čoveka od poverenja i izvesne umešnosti. U kući su bile još tri sestre i jedan brat. Anica je bila najstarija. Ćutljiva, visoka i krupna, bele kože, bujne tamne kose i modrih očiju mirna pogleda, koji ne kazuju ništa od onoga što njena velika ali pravilna i sočna usta prećutkuju. Jedna od onih stasitih i snažnih devojaka koje se stalno boje da razviju i pokažu svoju lepotu i stide se oblika svoga tela, obaraju oči pred svačijim pogledom i, kad su u društvu, pripijaju nogu uz nogu, grčevito stežu mišicama grudi, sve od neke bolne potrebe da se načine manje i slabije nego što jesu, kad već ne mogu da prođu nečujne i nevidljive pored ljudi.