Znakovi (10 page)

Read Znakovi Online

Authors: Ivo Andrić

BOOK: Znakovi
6.11Mb size Format: txt, pdf, ePub

Najpre sam bio samo zbunjen, a zatim sam počeo sve više da se osećam nelagodno. Nije prošlo punih deset minuta našeg razgovora, a mi smo bili daleko od onih prvih učtivih i snebivljivih sudijinih reči »izvinite«, »oprostite što baš vas ...«, »ne bih hteo da vam...«. Iz njegovih očiju je, pored svega učtivog, gotovo poniznog držanja bila neka strogost, hladna i prekoma. Izgledalo je pomalo kao da sam ja negde nešto propustio, zaboravio na dužnost, i da sam već kriv što još ništa nisam uradio za štampanje te knjige.

Tu nas je prekinuo i razdvojio jedan od domaćina i odveo me u veliko društvo koje je sedelo za dugačkim stolom. Sudija se gotovo uvređeno udaljio i opet povukao u ugao, pored velike kaljeve peći, i tu, između sivog zida i bledozelene peći, i sam siv i zelenkast, ličio je na oprezna ali živa pauka koji ima veliku sposobnost za mimikriju. Ali pre nego što se odvojio od mene, dobacio mi je još jedan pogled, dug, strog i značajan, koji je govorio nemim, zavereničkim jezikom, otprilike: »Sad znate ono što drugi ne znaju i ne shvataju, pa prema tome znate i šta su vaše dužnosti i obaveze i kako je sve to važno, ozbiljno i strogo, pa sad gledajte šta ćete i kako ćete, da se posle ne kajete.«

Dobroćudni, rumeni i punačni čovek koji je prekinuo naš razgovor pitao me je da li mi je sudija govorio o svojoj autobiografiji, i svi su se ostali na to zgledali i nasmejali.

Ostao sam još neko vreme u društvu, ali dobro raspoloženje te večeri bilo je pokvareno. Ništa se naročito ni teško nije desilo. Sitnica. Pa ipak sam se osećao nelagodno, kao kad čoveku nevidijivo sitan trun uleti u oko.

Rđavo sam spavao i rano izjutra otputovao.

Nekoliko dana posle mog povratka u Beograd primio sam preporučeno pismo. I ne gledajući poštanski žig, ja sam na prvi pogled pogodio odakle je i od koga je. U prvim slovima čudnog rukopisa video sam čvoraste, sive, isprane sudijine ruke isprepletenih prstiju.

Sudija se — u pismu — čudi da još nema odgovora, ali veruje da sam pravilno shvatio važnost njegove autobiografije i ne sumnja da sam sve preduzeo da ona bude štampana. Vi to možete, kaže, i vi ćete zadužiti ne samo jednog skromnog i povučenog kulturnog radnika nego i potomstvo, ako ne budete nepažljivi, kao što su toliki drugi, prema životnom delu jednog čoveka koji je samo prividno neznan i nezanimljiv.

Uz pismo je bilo nekoliko listova hartije na kojoj je bio otkucan sadržaj autobiografije. To su bili naslovi svih poglavlja. Prva glava, valjda opis rođenja autorovog, nosila je naslov »Nije se javila kometa niti su pucali topovi, pa ipak ...« Dalje su se ređale glave pod sve čudnijim naslovima. »Obično detinjstvo koje nije obično«, »Duh božji i ruka naroda«, »Istorija otkriva lice«, »Prvi zvuci tragedije«, »Krv«, »Progone se nevini, nagrađuju krivci«, »Deo stradanja, mera veličine«, »Maske, maske«, »Sloboda traži i nalazi svoje«, »Krv, krv«, »Tragedija sveta«, »Moj premeštaj«, »Obilić, koji nosi drugačije ime«, »Od prolivene krvi počinje da se crveni svačiji put«, »Glas iz mraka«, »Bezimeni nosi nevidljiv teret sveta«, »Sa Hanibalom i Suvorovom«, »Tolstoj mi ide u susret«. I sve tako redom, do poslednje glave, koja nosi naslov »Objavljenje«. Devedeset i šest glava, i svega osam stotina i šezdeset stranica rukopisa!

Nisam znao šta da radim s tim pismom. Rešavao sam se da li da odgovorim, i kako da odgovorim čoveku. Noću, u postelji, smišljao sam kako da otklonim od sebe tu autobiografiju, za koju još pre deset dana nisam znao da postoji, koja je i danas nepotrebna i za koju, na kraju, ne mogu ništa učiniti, sve i kad bih hteo. Odlagao sam iz dana u dan odgovor. Posle desetak dana stiglo je novo pismo. Počinjalo je sa prekorom. Sudija ne zna šta da misli. Odbija od sebe pomisao da sam hladan i ravnodušan prema opštem dobru i višim interesima naroda i čovečanstva, ali moje ćutanje ga primorava na pomisao da sam kao i ostali, koje neće ni da pročitaju ni da pomognu životno delo jednog čoveka, koje je u najužoj vezi sa događajima našeg veka i stradanjima čovečanstva. On to neće i ne može da veruje i stoga očekuje sa pouzdanjem moj odgovor.

Šta sam mogao da uradim? Čovek je takav da sve dopušta da mu kažete, na sve pristaje lakše nego na to da je »kao i svi ostali«. Glupo je to, ali je tako. I ne hoteći da budem »kao i svi ostali«, kao što verovatno ni vi ne biste hteli, odgovorio sam kako sam najbolje mogao. Preporučio sam sudiji da svoju autobiografiju pošalje izdavačkom preduzeću kod koga i sam radim, dao mu tačnu adresu, ime direktora, i obećao da ću se interesovati za sudbinu njegovog rukopisa.

Za tri dana primio sam odgovor. Sudija mi zahvaljuje, ali on poznaje izdavačka preduzeća, sva su jednaka, drže rukopise mesecima i godinama neocenjene, ili ih vraćaju nepročitane. Zla sudbina njegove knjige i jeste u tome što većina ljudi neće da je pročita, a oni koji je pročitaju neće da je štampaju. To je i prirodno, delo koje sadrži ne samo tragediju jednog života nego i tragediju jednog naraštaja i celog naroda, mora i samo da ima tragičnu sudbinu. On se s tim odavno pomirio, ali on očekuje od izuzetnih ljudi, njemu srodnih duša, da shvate i prihvate njegovo delo. Takvim čovekom i takvom dušom on smatra — mene. »Vi to dugujete, ne meni, ne mom delu, nego samom sebi«, završavao je sudija svoje pismo.

U meni je sad planulo pomešano osećanje gneva, kajanja i ogorčenja. Ljutio sam se na tog nepoznatog čoveka, očigledno manijaka, koji ovako drsko i nasrtljivo pravi od mene svoga saradnika i dužnika, a još više na sebe i svoju brzopletu ljubaznost. Isprva sam pomišljao da mu odgovorim i da ga urazumim, ali posle sam odustao od toga i prepustio vremenu i ćutanju da izvrše svoje.

I vreme je prolazilo, a ja sam ćutao.

Da, ćutao sam ja, ali nije čovek sa autobiografijom. Pisma su stizala u pravilnim razmacima. On me je u njima pozivao da se prenem iz mrtvila, molio ponizno i preklinjao, a zatim mi upućivao ogorčene prekore, pišući mi: »Vidim da me napuštate i da idete sa većinom. To me boli i ogorčava, ali me ne iznenađuje. Mračna i tvrda je moja staza i prirodno je da niko ne može dugo istrajati na njoj, pa ni Vi.«

Nisam odgovarao. Već sam počeo da se privikavam na tu bedu koju sam tako neoprezno i lakomisleno sam sebi natovario na vrat. Svako desetak dana pošta je donosila pismo, pismo na dobro poznatoj sivoj i od starosti požuteloj hartiji. I ja bih ga, kao osuđenik, otvarao i čitao, ali jednoličnost tih pisama počela je da me zamara i ja sam stao da ih čitam sve brže i površnije, preskakujući redove. Posljednje koje sam primio bacio sam nepročitano među hartije. Dva dana posle toga upao je kod mene, već u rano jutro, čovek sa autobiografijom. Sa malim starinskim koferom u ruci (dolazio je pravo sa stanice), u zimskom kaputu davnašnjeg kroja, sa sivim vunenim šalom oko vrata on je ličio na rođaka iz unutrašnjosti, na putnika iz XIX veka.

Dugo i pažljivo je svlačio jedno po jedno sa sebe: zimski kaput, kaljače, šal, rukavice, i sve to razmeštao po sobi, kao da se sprema da zimuje kod mene. Zatim je seo i gledajući me pravo svojim neprijatno upornim, dugim pogledom, izjavio da je došao »da najposle rešimo tu našu stvar«.

Osećanje neizvršene dužnosti i nepodmirenog duga, koje je u meni raslo sa svakim sudijinim pismom, besmisleno i nelogično ali živo i mučno osećanje, poraste sada do straha, strah se odmah pretvorio u stid, a stid u ogorčenje i gnev na ceo taj splet nerazumljivih i nezdravih osećanja. Ispravih se i namrštih, rešen da ceo taj glupi odnos svedem na razumnu, trezvenu meru i da prekinem stvar odjednom i zauvek.

Moj rani i neočekivani gost stade da se izvinjava i moli za oproštenje. Ali kako sam ja ćutao, uvek u istom stavu, on se s nekom očajničkom rešenošću baci na mali kofer i poče brzim pokretima da vadi ogroman zavežljaj. Pomoliše se dva tvrda kartona utegnuta i umotana višestrukim pantljikama i uzicama; čovek ih je drešio kvrgavim prstima i iz njih, kao dete iz povoja, vadio teški rukopis.

Ja sam ga gledao sa strahom. Činilo mi se da mi je u kuću upao ne jedan čovek, nego čitav karavan uljeza i nasilnika koji sad rastovaraju svoj čudni espap, i koji me sa svakim pokretom sve više istiskuju i iz poslednjeg kutka moje sobe. Dolazilo mi je da viknem na čoveka, da učinim ono što nikad ne činim, a uistinu ja sam stajao nepomičan i nem, i kao opijen slušao promukao glas koji me je uveravao da će biti kratak.

Videći me valjda gde stojim tako, bez reči i pokreta, u stavu odbojne ukočenosti koja često dejstvuje jače nego najbučniji otpor i protest, sudija snizi glas i promeni ton. Stade da se izvinjava, da se žali, da moli.

Još uvek ogorčen, ja nisam ni primetio da mi se starac sve više približava i unosi u lice. Trgnuo sam se tek kad sam gotovo na svojim grudima ugledao njegove sive, velike, sklopljene ruke, na kojima su prsti bili isprepleteni, kao žile na korenu tropskog drveta, u fantastičan čvor. Ustuknuo sam, ali sudija je nekim neprimetnim hodom išao za mnom, kao da je vezan uza me. Bio je povijen u koljenima, drhtao je i spuštao se sav, sve niže. Strepeo sam od pomisli da bi mogao kleknuti preda mnom. I inače niži rastom, on me je sada gledao odozdo, i neprestano je govorio.

Nestalo je onog oštrog tona iz njegovih pisama i one gotovo poslovne i samouverene sigurnosti sa kojom je još maločas prekoračio prag moje sobe. Glas mu je postao promukao, dubok, isprekidan, oči su promenile boju i postajale svetlije. Sa užasom sam pomislio da bi taj dotle nasrtljivi i tvrdi čovek mogao zaplakati, a sam nisam verovao u to.

Još se nekoliko puta u tim očima naglo izmeniše tamna olujna senka i vlažan kristalan blesak, a tada se iz očnih uglova zaista otkidoše, gotovo istovremeno, dve tanke, oskudne suze i krenuše niz lice, ali ih suva koža brzo upi.

Seo sam kao pokošen, i poslednjim naporom prisilio starog čoveka da i on sedine prema meni. Video sam u životu mnogo ljudskih sudbina širom otvorenih preda mnom, mnogo zaplakanih očiju; naučio sam odavno da u stvari i nema potpuno lažnih suza, nego da mi obično lažnim smatramo i nazivamo one suze čiji nam izvor nije poznat, ili čiji povod nećemo i ne želimo da saznamo. A čovek je govorio, prekiinjao me da ne budem ravnodušan, da ne prelazim olako preko ove stvari, jer ovo, kaže, nije običan slučaj. O krupnom se pitanju radi.

Zatim je, ostavljajući po strani govor o idejama i teorijama, stao da priča o svom životu, sve od ranog detinjstva, koje nije bilo lako ni veselo, pa o svom ocu, koji je takođe pisao svoju biografiju.

— Bio je mali činovnik na velikom grofovskom imanju. Slabunjav i neugledan čovek koji je voleo knjige, dosta čitao i uvek maštao o drugim, višim ili lepšim stvarima nego što su one kojima je morao da se bavi. Nije imao sreće ni u čem, pa ni u braku. Jedina mu je želja bila da školuje sina jedinca. Ali tek što sam bio pošao u gimanaziju, otac se razbole i umre. To je bilo za vreme letnjeg raspusta. Omršaveo i žut, vukao se toga leta teško po praznoj kući. (Moja majka, koja je i ranije bežala od kuće pa se vraćala, bila ga je konačno napustila na nekoliko meseci pre toga.) Jednog jutra, na nekoliko dana pre nego što će umreti, naredio mi je da naložim vatru u velikom šporetu koji se od majčinog odlaska nije ložio. Poslušao sam ga. I tada sam video kako je doneo poveliku i debelu tvrdo ukoričenu svesku, u formatu trgovačkih knjiga, i uzalud pokušavao da je proturi kroz vrata šporeta. Naredio mi je da dignem »ringle« na ploči šporeta, jer je bio i suviše slab da to sam učini. Poskidao sam sve »ringle«, jednu za drugom, i kroz taj otvor on je uspeo da ugura svoju svesku u plamen. I odmah je klonuo, tako da sam ga morao gotovo nositi do postelje. Tek tada, kad je sveska bila već izgorela, on mi je rekao da je to bio njegov dnevnik, neka vrsta biografije i obračuna sa svetom i ljudima oko sebe, čitava knjiga iz koje bi se jasno videlo da on nije bio ono što je izgledao da jeste: sitan i beznačajan čovek koga su u kancelariji potcenjivali i koga je žena sa prezirom napustila. Umro je več sutradan, rekavši mi posljednjim dahom: »Gladuj, ali školuj se!« I ja sam ga poslušao. Školovao sam se, svršio gimnaziju i pravni fakultet, i učinio nešto od svog života. A taj moj život, to je ovo; on je ceo u ovim koricama. Ja nisam u stvari živeo nego gradio svoju biografiju. Sve što sam mislio, preduzimao i radio, nije bilo zbog mene i za mene, nego zbog nje i za nju. Ona je pojela i popila moj život. Celog veka, verujte mi, nisam znao šta je bezbrižan dan ni sladak zalogaj. Živeo sam bez alkohola, bez duvana, bez ženskog društva i drugarskog veselja. Ostao sam bez svoje kuće i porodične radosti. Uzdržavanja i lišavanja đačkih godina produžila su se kod mene i pretvorila se u religiju života, tako da ni posle, kad sam imao i mogao, nisam ni od čega više okusio. Ali sam u mislima i u knjigama, a i u stvarnom životu, koliko sam to mogao, učestvovao u svemu što je opšte i čovečansko, što uzdiže ljude i ulepšava njihovo postojanje na zemlji. I sve sam to unosio u svoju biografiju. I koliko je moj život bio jednoličan i oskudan, toliko je moja biografija bila bogata doživljajima, promenama, velikim događajima, smelim i sjajnim izgledima. Živeo sam s perom u ruci. A sada, ja treba da ostanem i bez života i bez moga dela! Je li to pravo, pitam ja vas?

Gledao me je tužno, ispitivački, svojim sada ispranim, kao novim očima, i sve usrdnije i sve življe postavljao pitanja, sam odgovarao na njih i tražio od mene da i ja odgovorim, odmah, jasno i nedvosmisleno.

— Pitanje se postavlja: zašto se tolike knjige štampaju, dobre i rđave, važne i nevažne, a moju knjigu, koja znači život, niko neće da prihvati? Vi me upučujete na izdavače, na urednike časopisa. Ja verujem da i ne slutite koliko je taj savet uzaludan i — svirep. Jer, svi su oni protiv mene i, što je još gore, protiv moga dela. I to nije jedan i — nije slučajno. To je zavera, gospodine! Da, da, prećutna i podmukla zavera. Vama je to, izgleda, čudno i neverovatno. I meni je izgledalo iz početka. Zašto i kako, mislio sam, baš protiv mene, skromnog, povučenog radnika, koji ne traži ništa za sebe, nego želi jedino da izvrši svoju dužnost? U čemu je ta moja dužnost? Kod svih velikih i pravih filozofa i pisaca sveta postoji ideja o veličini čoveka, o važnosti i lepoti njegovog poziva na ovoj zemlji, ali postoje i mračne snage koje tu ideju suzbijaju i ruše gde god mogu. U toj borbi učestvuju, manje ili više, svesno ili nesvesno, svi ljudi i sve ustanove ovog sveta. Toj ideji o veličini čoveka ja imam da dam svoj prilog, svoju autobiografiju, koja je jedan argumenat više za veličinu čoveka i njegovog poziva na zemlji. To je možda skroman prilog, ali samo ja mogu da ga dam; ako ja budem ućutkan i moje delo ostavljeno zauvek u mraku, ideja o veličini čoveka biće za jedan argumenat siromašnija, i tu štetu neće nikad niko moći popraviti ni nadoknaditi. Sad možda shvatate u čemu je stvar. I meni je trebalo dosta vremena dok sam shvatio. Postoji zavera da se moj prilog, moj argumenat ućutka i sahrani. A vi me šaljete izdavačima i urednicima listova! Pa svi su oni povezani. To je očigledno. Iz početka, dok nisu znali u čemu je stvar i dok se nisu dogovorili, još su me primali. Dočeka me čovek lepo, ponudi da sednem, sasluša me; ja mu ostavim rukopis na čitanje. Kod dođem posle nekoliko dana, a ono sasvim promenjena atmosfera. Taj isti čovek nema za mene vremena, poručuje mi po činovniku da stvar nije za njihovo preduzeće, i vraća rukopis. Zašto? Zašto, molim vas? I otkud takva nagla promena? Pre čitanja jedno, a posle čitanja sasvim drugo. Uzalud ja pišem i navraćam ponovo, niko neće da me primi i sasluša. I kako se to ponavlja godinama, uvek i svuda na isti način, meni je najposle puklo pred očima: pa to je zavera! Zavera protiv moga dela, ali u stvari zavera protiv čoveka i njegove veličine. A možda je ovo moje skromno ali originalno delo upravo onaj beočug koji nedostaje u dokaznom lancu te veličine, onaj sitni ali važni i neophodni kamičak koji samo ja mogu da donesem, a bez koga će ta slika ostati zauvek nepotpuna? Možda je to ono što se želi da postigne tom zaverom? Eto, sad ste posvećeni u stvar, sad znate što niko sem mene ne zna: gde je i u čemu je ta zavera protiv mene. I sad ja vas pitam: želite li vi da budete na mojoj strani, bolje rečeno na strani čoveka, ili na strani te nečovečne zavere?

Other books

Love Is Never Past Tense... by Janna Yeshanova
Demontech: Onslaught by David Sherman
June Calvin by The Jilting of Baron Pelham
Insectopedia by Hugh Raffles
Beneath Gray Skies by Hugh Ashton
Long Hard Ride by James, Lorelei
Hot Little Hands by Abigail Ulman