Znakovi (20 page)

Read Znakovi Online

Authors: Ivo Andrić

BOOK: Znakovi
3.68Mb size Format: txt, pdf, ePub

Na to je jutros, spuštajući se, mislio; a sada, penjući se, misli na ono što je ostavio za sobom u kasabi.

Oko sebe poznaje svaki grm, svaku među i svaki plast. Pred skamenjenom nepomičnošću ovog kraja u kom je oduvek sve na svom, istom, mestu, ona čaršija dole u dubini dolazi mu kao kolebljivo i neverno more po kom je teško i zamorno plivati, a na kom nema stanka ni odmora. I što se više penje, vazduh biva sve svežiji i misao bistrija, sve zagušljivija i nesigurnija izgleda mu čaršija u njegovom sećanju; prosto teče i treperi kao voda na suncu, zasenjuje oči i vara pamet.

Eto, poslednji put kad je silazio u kasabu, to je bilo pre šest nedelja, o Đurđevudne, pazario je kod Salomona Kamhija neke sitnice. Sad bi mogao kazati koliko je platio i pokazati sa kog rafa mu je skinuo robu, tako sve dobro pamti. A danas, zaputio se opet u gazda-Salomonov dućan, a kad ono: berbernica. »Ama, kad se prije promijeni?« kaže on sam sebi_ »Kao juče sam bio ovdje i kupovao sitne eksere (nisam ni lud ni pijan!), a evo sad berbernica, i to neka gospodska, gdje se oficiri briju; sve im sablje po duvaru izvješane.« I stoji u mestu, nit sme napred nit ume natrag, i trlja oči kao pred snoviđenjejm. Drsko i podsmešljivo ga posmatra berberski šegrt; nema ga pedalj, a smeje se uzdržano a bezobrazno i jako, da mu se sve onaj limeni tas u rukama trese.

Jedva je našao novi dućan. »Jest«, kaže gazda SaIomon, »preselili smo radnju i proširili.« »Preselili?« misli seljak. »Tica gnijezdo ne može lako da preseli, a oni prenijeli ’voliki mal i robu dok okom treneš. Pa kad to umiju, kako neće umjeti obrlatiti čo'jeka seljaka! »Proširili!« Kako su mogli proširiti ako nisu zaradili? A kako će zaraditi ako ne na krivoj mjeri i ćoravoj mušteriji?« I gledajući sa dubokim nepoverenjem ovu razastrtu robu, jasno oseća i tvrdo veruje da u tom »proširenju« ima i njegova zakinuta krajcara, i ta njegova zakinuta krajcara leži mu na srcu, veća i teža od mlinskog kamena.

Gleda gazda-Salomona, koji se zaista i u svom liku proširio, gleda ga i hteo bi da prema njemu istupi kao oštećeni i verovnik, ali ne ume. Naprotiv, sada gazda Salomon postao nekako sigurniji i drskiji. Nudi ti ono što on hoće da proda a ne ono što tebi treba da kupiš. Nameće mu neke besposlice i mamipare, ogledalca, paunova pera i pištaljke od crvenog šećera: da kupiš, pa da kupiš! Seljak se brani kao od muva. Hteo bi da istupi oštrije i samosvesnije, kao slobodan kupac od čije krajcare, na kraju, zavisi i Salomon i njegovo »proširenje«, ne može, ne ume, nekako ne nalazi vidljiv izraz ni pravi oblik za tu svoju nadmoćnost; naprotiv, snebiva se i bojažljivo-nepoverljivo smeška i miče brkovima. A gazda Salomon, otkako se proširio, postao smeliji, neodoljiviji i zaista kao pametniji; s visoka govori, savršeno nezainteresovan, pomalo gnevno i uvređeno. »Ovakve robe u Beču danas nema«, — kaže Salomon — »ko ima oči u glavi taj ne može da ne vidi i mora da kupi, mora.«

To primoravanje vređa seljaka; ljuti se u sebi, ali se u licu jednako smeška i ne gleda mnogo na tu razastrtu sitnu robu, jer neće ni pogledom da se obaveže, nego posmatra ispod oka rafove i fioke po zidovima dućana, nagađajući gde bi mogli biti oni ekserčići koje je ranije kupovao, a od kojih mu još treba.

Salomon samo sleže ramenima. »Ovakve se prilike jednom u deset godina javljaju, jednom u deset godina. Ti, Vitomire, ne želiš dobra sebi ni svojoj deci. A ja, šta ću? Ne mogu ti biti veći prijatelj nego ti sam sebi, ne mogu!« I prelaze na stvar sa ekserima. Ali tu čeka Vitomira novo iznenađenje. Pola kile tih eksera nije više trideset krajcara, kao pre šest nedelja, nego trideset i dve. Seljak ne može sebi da dođe od čuda i ogorčenja. Isti ekseri a nova, veća cena. Ali gazda Salomon hladno odgovara da je to već nova partija eksera. »Ej, ti misliš da stoji roba! Zato ti i govorim, treba kupiti, ko neće da se kaje, treba kupiti«, kaže gazda i pogledom ukazuje na razastrte šećerleme i ogledalca.

Put biva sve strmiji. U seljakovoj glavi tkaju spore a žive misli, dok vetar odnekud pirka sa visine. Da, da — misli dalje — doterao je i tovar drva, obilat tovar, sve jedre grabovine i prodao ga za dvadeset i sedam krajcara, iako je, kad je krenuo s planine, bio rešen da ga ne da ispod trideset, tako da drva zalegnu za klince. Dugo je hodao sa natovarenim konjem po ulicama, uporno tražeći tri seksera za drva, odbijajući i one koji su mu nudili dvadeset i osam krajcara, ali u jednom trenutku, sam ne zna kako se to desilo, on je izgubio hrabrost, prepao se da će ga sumrak zateći sa neprodatim drvima. Utom je naišla neka živahna i puna gospođa i, dok okom trepneš, obrlatila ga i kupila drva za dvadeset i sedam krajcara. Čim je otovario, on se pokajao, ali je bilo dockan. Tako je na drvima izgubio tri krajcare, a na ekserima morao da doplati dve. Pa šta je to? Gubitak na svakom koraku. Niko te ne štedi, svak uzima. Nevidljivim prstima uzimaju iz zavezane kese u nedrima, čupaju sa živa čoveka.

U tim mislima stigao je na malo, koliko-toliko zaravnjeno mesto zvano Pod grabićem. Tu je, po običaju, seo da se odmori.

Oslanjajući se o grab, Vitomir oseća u listovima pomalo bolne a prijatne trnce od umora. (Te noge ga preko leta služe još nekako, ali zimi ga izdaju potpuno pa leži nedeljama kao uzet.) Tu se, između onog što je ostavio u kasabi i onog što ga čeka kod kuće, i njegove misli nekako smiruju i drže jedne drugima ravnotežu, kao tasovi na praznim terazijama.

Hvata ga dremež. Kao da zemlja struji pod njim, a to strujanje ga uspavljuje. Naslonjen na zdravu stranu starog graba, seljak spava i sanja. Sanja živo i izrazito, kao i svi ljudi dobrih živaca, kod kojih su snovi retki.

Neko dobro vreme nastalo u Dikavama, zadovoljstvo, širina, svaki blagoslov i obilje. I, što je naročito prijatno, nije za sve seljake, nego samo za njega i njegovu kuću. U kući nema bolesne žene ni zaludnih ruku ni neposlušnih sinova, a on sam je mlad i zdrav kao nekad. Ono malo zemljice namnožilo se, proširilo i zaokruglilo, pa napreduje i rađa kad ni u koga ne rodi. Čuje kako neko kaže: »Vitomir ne zna gdje šta ima.« Čuje i smeje se, jer on zaista mnogo ima, ali zna tačno gde šta ima i koliko ima. I da je još ovoliko, znao bi. Koš pun. Ambar se presipa. Mlečar provištao. Tuđa kokoš dođe da na njegovom jaje snese. Neka luda sreća i pusto imanje, da čoveku pred očima blešti i voda na usta polazi.

Vitomir sve to prelazi pogledom i nadgleda sa nekog malo uzdignutog mesta, a s druge strane ograde stoji onaj isti gazda Salomon, ali nema na njemu gazde za dram. Obreo se odnekud tu, umoran, prašan i pocepan, a utanjio i mršav, da ga na vatri pržiš ne bi zasmrdeo. Izišao čak na Dikave, tražeći žita da nahrani decu, jer dole u kasabi omahnulo potpuno i svet više gladan nego sit. Pogađa se sa Vitomirom za malo ječma, jednom rukom se drži za ogradu da ne padne, a drugom gnječi prtene bisage, prebačene preko ramena.

— Proširili smo — kaže mu Vitomir po nekoliko puta, a Salomon gleda brižno i zbunjeno toliki mal i imetak, i jednako vraća govor na ječam. Vitomir se rešava da mu proda deset oka. Sad treba da utvrde cenu. Ječam je tek prispeo. Na ovoj nerodnoj i gladnoj godini kupuju ga po dvanaest krajcara, i to dolaze na noge.

»Da mu zacijenim četrnaest. To mu je za one eksere. Četrnaest! Mogao bih i petnaest i više, ali grehota je.« Tako misli Vitomir u sebi.

— Pošto? — pita bojažljivo Salomon.

— Šesnaest — viče Vitomir, a oseća kako mu đavolski slatko bije neki lud damar pod grlom.

— Kako to? Kako to! Kako to!? — zakakota triput Salomon, koji je i inače imao običaj da u razgovoru ponavlja reči.

I tada gazda Salomon, kao da je odjednom izludeo, poče da viče, da viče i da ga doziva po imenu.

— Vitomire, Vitomire, Vitomire!

Od te vike seijak se probudi. Otvori jedno oko i na puteljku ispod grabića ugleda Staku, samohranu udovicu, malo suludu ženu koja pomaže po kućama. Budi ga i viče:

— Da ti je zdrava glava, Vitomire, umrla Jevda, još jutros, čim si ti otišao. Zapalili smo joj svijeću, okupali je i obukli; sad čekaju tebe.

Vitomir zatvori opet oko, ali u nemirnom mraku iza sklopljenih očnih kapaka nije više bilo ni bogatstva ni ograde sa gazda-Salomonom, nego pustoš i mrtvilo. Ipak, on čvrsto sklapa i stiska oči. A žena s puta jednako viče.

— Vitomire, Vitomire, bolan! Prestavila se Jevda, ustaj!

PRIČA O SOLI

Vetar tutnji i badži i fijuče ispod vrata. Dim ujeda za oči. Nikom se ne govori i niko ne može da ćuti. Oko vatre sede tri brata Nikača. Teški i brižni seljaci na ovoj visini iznad Miljacke. Među njima je, jedino žensko, njihova majka, stara ali još snažna žena koja je mlada ostala udovica, a koja se oduvek u svima stvarima priznaje i pita kao muška glava. Ona sada i govori najmlađem sinu, Radinu, ali ne gleda u njega nego u laki puhor na ognjištu, koji podrhtava od hladnog jesenjeg vetra.

— Ako ti ne znaš, ja znam. Iz tvoje kuće taj smrad ide. Ti i tvoja lijepa žena spremate torbe, da budete prvi kad se pođe tamo
dolje
po so. I da ne bi sami sramotni bili, nagovarate i druge.

— Nikom ja ništa ne govorim — kaže mrgodno Radin, gledajući preda se — jer meni do razgovora nije.

— Tvoja žena priča djeci i drugim ženama priče.

O kraljevima, o dalekim zemljama, a sve navodi govor na jedno: na so, pa na so.

— Pa ko ovdje o tom ne govori? Ko ne govori, taj misli — upada Radin mrzovoljno.

Ali starica nastavlja oštro i podrugljivo kao da ga i ne sluša i ne čuje.

— Jeste, priča tvoja krasna žena, jedno priča a na drugo misli. Bio, kaže, kralj pa udario velike poreze i danke na so, pa narod da polipsa od svakojake bolesti...

— Lipsavaće, bogme — mrmlja zlovoljno Radin.

— Pa: bog kaznio kralja i sva mu djeca pomrla; pa: ko siđe u polje i pomiješa se s tamošnjim ljudima, taj će se i osoliti; pa: neće ostati živ ko se do novine ne osoli.

Tako je govorila starica, oponašajući snahu razvlačenjem slogova i krivljenjem usta, a onda napusti sve to, okrenu se sinu i svojim prirodnim dubokim glasom, gledajući ga pravo u oči, progovori čvrsto.

— Ti, Rade, ako si čovjek i isto ono što i mi, a to jesi i to moraš biti, nemoj da slušaš što ti žena govori, nego joj naredi da uvuče jezik i ne buni ionako zbunjeno selo. Ona je meka i lakoma. Odozdo je starinom, pa sad, kad je na nas naišla nevolja, vuče je nešto tamo dolje, gdje joj je korijen i prava svojta. Ali nek ne svlači što je naše — čuješ! — jer ću joj ja ovako stara stati na put, pa će se ruglo pričati.

Umešala su se oba brata. Odobravali su majci, ali nastojeći da je umire i da njene reči ublaže svojim rečima koje nisu menjale stvar. Radin je ćutao, ne dižući pogled.

Tiho i neosetno uđe tako nesloga u seljačku zajednicu, i u prvo vreme i ne primećuje se naročito. Tek nešto duža ćutanja i brži razlasci posle jela. Zakretanje glave i kolebljivi pogledi pri susretima u poslu ili pri dodavanju nekog predmeta. Odmor i razonoda uvek odvojeno i bez iskrene radosti. Jedva primetni, sitni znaci. A ipak se oseća da negde u dubinama zajednice nešto vri i puca, kao vulkan koji će kad-tad izbiti. Nelagodnost raste. O svemu se govori više nego o onom što je uzrok spora i nesloge, ali u stvari svaki od članova misli samo o tom i u sebi postavija pitanja i sprema odgovore, pa kad sukob izbije na površinu i prepirka prasne, svaki ulazi u nju sa već gotovim optužbama i sa spremljenim odgovorima na tuđe optužbe.

I ovaj spor zbog soli tinjao je dugo, a sad, kad se o njemu otvoreno govori, vidi se da još nije zreo ali da sazreva brzo i da se neće moći zaustaviti. Ne javlja se on samo u ovoj porodici i ovom prilikom, nego već mesecima seljak, hteo ne hteo, mora da misli o soli i svojoj muci sa njom.

Već godinama niko iz sela ne silazi dole u Polje gde se sa obe strane Miljacke brzo razvija i sve lepše raste tursko naselje. (Kad je dan vedar, lepo se vidi, kao bela tačka, kamena munara i grobljansko kamenje oko nje.) Selo ograničava i smanjuje svoje potrebe, odriče se trampe i kupovine i prodaje, i svakog posla zbog kog valja silaziti u ravnicu, zabranjuje svojima odlaženje »dolje, u novinu«. Ali kako godine prolaze i dole u Polju niču magaze i hanovi, prodavnice i kuće skladna izgleda i ponosna držanja, ti napori sela bivaju sve teži. Sve bi se još nekako moglo podneti da nije te zlosrećne soli i stalne potrebe za njom. A so se zaustavlja dole kod novog naselja, ima već nekoliko godina. I sve je ređa, sve skuplja, i sve se teže nabavlja. Ipak, sve do ove godine ponešto je dolazilo i do sela na visokoj ravni. Ali od početka ove godine zrno jedno ne prolazi dalje. Ko hoće soli, mora da siđe po nju i da je nabavlja od Turaka.

Oduvek je selo, zajedno sa svim ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i nezgoda. Dok sve to podmiriš i skloniš s puta, ti ogoliš i otančaš da ti posle ni so ne pomaže. I šta dođe od tvog grumena soli do tebe? Dok svaki od njih samo jednom lizne, ne ostade ništa. I tako čovek stoji na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg. A so je život. Hrana i krv i toplina i snaga koju možeš u torbi doneti i sačuvati za najgore doba godine, i za čeljad i za stoku.

Možes — kad je ima. Ali kad je nema ni za lek, i evo se navršava ubrzo godina da niko zrna soli nije vidio. Obljutaveo život, omlitaveli ljudi i ubleđela deca. Poodrasli muškarčići govore nekim piskutljivim glasom, kao da se nikad neće zamomčiti. Odrasli se brzo zamaraju na poslu, a rade ga teško i bez volje. Marva se vuče kao prebijena, krmeljivih očiju i dlake bez sjaja; jede, i opet nikad nije sita.

Sve doskora ljudi su trpeli i podnosili, držeći se opšteg mišljenja i pravila: da se nikad i ni zbog čega ne silazi i da se nikako ne stupa u dodir sa novom vlašću i ne meša sa novim ljudima. Ali od nekog vremena i to se menja. Teško bi bilo određeno reći kad je to počelo i u čemu je promena, ali promena govori sama. A počelo je kod mlađih ljudi i kod žena.

Nekad se svako pominjanje soli i nestašice soli smatralo neumesnim i nepristojnim. A sada mladići, u prazničnim razgovorima, govore otvoreno o tom. Mladost ih goni. Jedan je pred svima rekao da ne treba trpiti bez nužde i da bi on kadar bio sići sa još dvojicom drugova u Polje, nabaviti nešto soli, ne kazujući ko je i odakle je, i zaobilaznim putem se vratiti, bez ikakve štete po selo. Stariji su ga ukorili zbog toga kao da je rekao nešto ludo i bogohulno. Ali ni posle toga nisu mlađi ljudi prestali da bacaju poglede put belog naselja u Polju, samo nisu kazivali glasno šta misle.

Other books

Brothers by Yu Hua
Year 501 by Noam Chomsky
Before the Snow by Danielle Paige
Fight And The Fury (Book 8) by Craig Halloran
Beauty's Beast by Tara Brown
Ruby Unscripted by Cindy Martinusen Coloma
The Hermit's Daughter by Joan Smith
State of Emergency by Marc Cameron