Znakovi (24 page)

Read Znakovi Online

Authors: Ivo Andrić

BOOK: Znakovi
3.91Mb size Format: txt, pdf, ePub

Samo i te upadice bivaju ređe i gube od svog dejstva. Na toj visini, u takvom noćnom času, pod čarobnjačkim dejstvom višegradske rakije, koja čuda stvara, to i nisu sabesednici koji jedan drugog slušaju i vide, nego usamljeni ljudi od kojih svaki ide za svojom mišlju, nošen svojim osećanjem. Niko nikog pravo ne sluša, nego upadaju u reč, nadvikuju se ili govore istovremeno, jedan mimo drugog, a ipak u nekoj vezi. Stvarno, rakija govori iz njih i ona je ta veza. Inače, sve su kočnice popustile, nikakvih obzira nema više. Govore ono što hoće i što moraju.

Nešto se umešalo u taj razgovor, koji se kretao sve čudnijim putevima, i on je u jednom trenutku počeo da zapinje.

Vedrom pučinom neba zabrodio je ogroman pun mesec, a njegova svetlost spuštala se brzo niz planinu, šireći najpre prigušen pa sve veći sjaj i neku oštru svežinu u kojoj su se javljali novi, odvojeni mirisi gorskih trava i rastinja. Nisu ni primetili kad je taj mesec izašao iza oštrog planinskog grebena, a sad je već sedeo među njima kao četvrti, nov i nepoznat sabesednik pred kojim se svi pomalo snebivaju. Izgleda kao da će sad progovoriti i nešto tiho i novo kazati, ali ne progovara i ne kazuje.

U predelima koje je sve više i sve brže zahvatala plima mesečine zamirali su odjednom svi glasovi. Ta tišina, koja se širila sa mesečinom, uvlačila se i u razgovor lovaca. Na mahove je bilo tako tiho da se moglo čuti kad iznad njih, sa pamučnim šumom krila, proleti nevidljiva noćna ptica. Jedino rakija u ljudima nije mogla da se odmah smiri ni obuzda. Tako bi razgovor planuo ponovo, uvek polazeći od Turkovića a završavajući kod Vitomira.

Sve se više osećao hladan dah planine, ali seljak je, zagrejan i rečima i rakijom, još bio u košulji, raskopčanoj na grudima. Njegove oči su na mesečini kao dve velike mračne jame.

— Da ne ozebeš ti tako, Vitomire? — opominje ga šaljivo-ozbiljno i već pomalo umorno sudija, a seljak odmah skreće razgovor sa boga i pravde, ispršava se jače i viče:

— Ko, ja? Zar ja ozepsti? E, baš ti misliš da sam ja neki... neki. Ih, gospodine! Zebao sam ja, bolan, malo drukčije u svom vijeku, nazimio se zime i nagazio snijega što živ čovjek nije. Niko ne zna šta je zima na Dikavama ni kako se seljak sa njom rve i nadurava.

Pali cigaretu, ali brzo da ga ne bi Turković prekinuo u govoru.

— Izlazio sam ja na onu golijet u vedroj noći, uoči Bogojavljenja. Snijeg do koljena, a zima da drvo puca. Noge ostaju u snijegu. Potegnem malo rakije, i nastavim put. Pa opet tako! A mjesečina ovako k'o sada, pa onaj snijeg sjakti i treperi u hiljadama svjetlaca. Ti bi reko: zvijezde na zemlju popadale. Gazim onaj cjelac i ne znam pravo šta je
dolje
a šta
gore
, šta je snijeg a šta su zvijezde. Pomiješalo se nebo sa zemljom, pa eto! Obnevidio sam od suza. Ledim se, a sav sam u vatri. Vidim: gubim se, a valja mi do zore pješačiti. Gazim i gazim, noć sporo odmiče, studen steže, a ja u sebi jednako govorim: »Svani, jer još malo pa nećeš imati kome!«

— Da ti to nisi sanjao, Vitomire? — upada Turković da bi prekratio.

— Ne, ne, — brani se seljak — ni u snu se ne viđa to što može na Dikavama čovjeka da strefi.

Tišina. Opet su ga prekinuli, i opet oseća da je ono što priča nedovoljno i nejako, i da nije izazvao kod slušalaca divljenje koje želi da izazove. Ćutao je nekoliko trenutaka, baveći se oko ugašene i razmotane cigarete, i točeći rakiju sebi i drugima, a onda se nagnuo svečano i poverljivo prema Turkoviću i, rešen da pojača utisak do vrhunca, rekao tiho ali značajno:

— Ja sam jedne takve noći na Dikavama vidio — Boga. Lice u lice! Strašno je reći, gospodine: ovako k'o što sad tebe gledam. Oslijepio sam bio od sjaja, za sebe i za ovaj svijet nisam više znao, i samo sam jedno mislio: Bog!

— Opet taj njihov bog! — buni se slabim, sanjivim glasom Kalina.

— Ali pusti, kad ti kažem!

Turković to šapuće oštro i ljutito, kao da će mu pijani i nestrpljivi inspektor poplašiti tetreba.

I zaista, Vitomir je odjednom zastao, kao malo otrežnjen, i sad ćuti ogorčeno. Prolazi noć. Mesec se brzo diže nebom, njegov studeni sjaj osvaja sve nove predele.

Kalina je, već dotučen, mrmljao nešto u sebi u brkove. To su bili, iskidani i nerazumljivi, poslednji izrazi teškog negodovanja, kojima nije ni trebalo povoda i koji ne očekuje odgovor. Turković se još drži i uvek je ljubopitljiv, ali nema više snage da izaziva Vitomira i da ga navodi na nove bajke i razgovore. A seljak stvamo i nema više mnogo šta da kaže. Savladan rakijom, on je sedeo oborene glave, sav utonuo u se, iznuren i potišten, duboko nezadovoljan dejstvom svojih dosadašnjih priča, a nesposoban da izmišlja i priča nove. Sve je u ljudima i oko njih težilo ka snu.

Prvi je zaspao Kalina. Ležao je zakrenut u stranu, kao mrtav i oslobođen. Malo poviše njega savio se i Vitomir i, sa desnim obrazom na dlanu, spavao lakim seljačkim snom. Turković ih je posmatrao jedno vreme kao dva šarena klupka tame i mesečine, a onda se spustio i on na zemlju da bi se, uvijen u svoje vuneno lovačko ćebe, predao razmišljanju koje prethodi tvrdom snu.

Došao je kraj svakom pričanju. Svuda vlada mesečina. Sve je zaleđeno i nemo u studenoj ukočenosti te nove, moćne stihije, i nema više izgleda da će iko progovoriti, išta kazati.

Sva je prilika da će, tako tupi od pića i opijeni visinskim vazduhom, prespavati onaj kratki i odlučni trenutak pred zoru, kad se lovci na tetreba dižu i kreću ka svom cilju.

RAZGOVOR

Visoko iznad Sarajeva, na strmoj uzvisini ispod Hreše, na mestu zvanom Bijeli kamen, sede četvorica seljaka, dva brata Baljemeza, Huso i Suljo, zatim Mehmed Softić, seoski muktar, i neki Avdo Kadro, visok, mršav, govorljiv i nastran čovek; on je pola varošanin a pola seljak, i više je u sarajevskoj čaršiji nego ovde na ovoj visiji. Svi ga zovu Avdić.

Sunce je zašlo negde za Humom i na Hreši leži senka sa poslednjim tragovima rumenila, ali u daljini, tamo negde u dnu Sarajevskog polja, iza Blažuja, vidi se obasjan i ustreptao, kao tečan, predeo zelenila: u svojoj nestvarnoj lepoti, koja neće trajati više od nekoliko trenutaka, on podseća na neku sjajnu, bogatu i nedostižnu obetovanu zemlju iz priča.

Muktar i Avdić su na povratku, iz varoši, a braća Baljemezi se vraćaju sa posla i seli su, po drevnom običaju, da se odmore na Bijelom kamenu. Svi puše muktarov duvan koji, zajedno sa sutonom, čini da je umornim ljudima svaki razgovor lakši i odmor slađi.

A ovom razgovoru to i treba, jer su svi razgovori koji se ovog leta i ove jeseni vode na Bijelom kamenu, kao i svuda gde se dva težaka sastanu, pre teški i gorki nego laki i slatki, jer to su razgovori o — suši. To nije ono redovno seljakovo vajkanje, ona koketerija sa prirodom koja ga nagoni da nikad neće da prizna da je zaista rodilo i da će žetva biti dobra, nego sve još nešto uslovljava i zateže. Ne, ovo je stvarni jad i crna briga koja obavija svaku rečenicu, prodire u reč i uvlači se među slogove svake pojedine reči. To su te godine kad seljakov govor postaje bolno sažet i slikovit, kad se na njegovom licu od silnog mrštenja i stezanja vilica stvaraju one čudne bore, neobično po pravcu i obliku, bore kakvih nikad nema na licu građanina. To su ta vremena kad seljak dolazi u bezizlazan položaj, kad ga izdaje njegova nevelika sposobnost rasuđivanja, čak i njegova atavistička lukavost, pa kao uplašena zverka nit može da miruje, nit ume da nađe spasonosan pravac kretanja. Tada već i inače labava seoska zajednica prsne u sitne komadiće i svak spasava samo sebe i svoje, kako zna i može, a to zajedničku nevolju čini samo većom i težom. U takve dane zaista takozvana »sudbina« vlada mislima i osećanjima čoveka seljaka i tada, naravno, njemu izgleda da »Bog jedini zna šta radi«. Jer prazan stomak i smućena misao rađaju priviđenja.

U ovom trenutku, ovde na Hreši, iznad Sarajeva, nevolja još nije takva ni tolika, ali nije ni daleko od toga. Bela žita su propala svuda, osim pored reka, ali kukuruz se još bori, »polovina ga nema«, kako kažu seljaci, a ta druga polovina zavisi od iduće kiše. Još ima pokoja voćka, šljive su od žege sazrele pre vremena i opale, ali jabuke i kruške su u osojnim krajevima rodile, nađe se i pokoji krompir, ma bio i sitan kao zrno sa brojanica.

A ide zima, sirotinjski dušmanin. Sve je još suvo, i zeleno je, ukoliko nije sagorelo od letošnje žege, ali se u ovo doba dana i godine na ovom mestu javlja slab vetar sa jedva osetnim i tankim pa ipak neprevarljivim dahom zime koja dolazi. Od toga se u čoveku diže drevni i zakržljali nagon selice, kao daleko, nerazgovetno i žalovito kliktanje ždralova, i ne nalazeći odjeka nigde u njegovim mislima i urođenim navikama, pretvara se u onu predzimsku zabrinutost i potištenost naročite vrste.

U ovom trenutku blešti onaj nevidljivim suncem obasjani predeo u daljini kao potpuno nestvaran, kao da u njemu nikad nema zime a uvek ima hrane, i kao da tamo dole sve u isti čas i klija i raste, i cveta i dozreva, ali isto tako nestvaran dolazi čoveku i čudni sumrak koji se kao poplava penje iz doline prema visokoj Hreši. On je i noć i dan i nije ni jedno ni drugo, i u njemu gube snagu navike i propisi dana i noći. Tu se i kod najtupljeg čoveka krene mašta, a kod mnogoga sa maštom i jezik, koji je inače vezan urođenim strahom i svakojakim obzirima. Svemu tome pomaže i duvan, koji u ovom času kad je stomak prazan, telo umomo, a vidik slab, zanosi i opija i dobru glavu.

A ovom Avdiću i ne treba mnogo. U njega je bujna mašta i razvezan jezik. Svi se prave da ga ne uzimaju ozbiljno, pa ipak ljudi vole da se okupe u čaršiji oko njega, da ga ponude cigaretom i da slušaju kako vešto i slobodno govori ono što oni nikad ne bi mogli smisliti, ili što, sve i da pomisle, ne bi smeli kazati.

I večeras, dok su se vraćali, uzbrdo, iz varoši, muktar ga je korio što je nasred Baščaršije, kraj česme, pred desetak ljudi pričao bez kraja i konca o tome kako nema pravog reda u svetu i kako je novac nejednako i nepravično raspoređen, kako novac ide tamo gde je roba, a roba za novcem, ali siromah čovek ne može nikako da pohvata konce kojima je to dvoje vezano.

Avdić se branio, ali mlako, kao čovek koji je navikao na takve prekore, a i muktar je prelazio sve više u šalu.

— Visićeš ti jednog dana nad Kovačima, zbog svog jezika i svoje mudrosti.

— Nema direka za moju visinu, još se toliko drvo nije našlo.

— Ama, nemoj ti u to mnogo da se pouzdavaš. Svakakvog drveta raste u boga, pa će se naći i takvo. A carevina je jaka, može da nađe i ono čega nema. Slušam te neki dan kraj Sebilja na čaršiji. Ti razvezo pa pričaš, a Mehmed Čevra, muselimov momak, zastao pa prisluškuje, sluša a gleda te i gleda, i gleda, valahi, k'o da mjeru za vješala uzima na tebi.

— Jok, bolan, nije to on zbog zla i zbog rđavštine neke zastao, nego hoće čovjek da čuje lijepu i pravu riječ. I neka čuje; ima i šta.

— Ajde, ajde, pričaj ti i odgovaraj na ono što te niko ne pita, a sve se bojim da će te jednog dana pitati i ono na što nećeš umjeti odgovoriti. Jer, odavno je rečeno da jezik slavuja u ropstvo odvodi.

— Ali je rečeno i da lijepa riječ i gvozdena vrata otvara.

— Dobro, dobro, mnogo je koješta rečeno, ama nije to za svakog. Nije svaka riječ za Avdića. A ja tebi opet svjetujem: prođi se ti mnogog govora. Vodu u usta, Avdiću!

Taj razgovor im je prekraćivao put i ublažavao strminu, a završili su ga upravo kad su stigli do Bijelog kamena i do dvojice Baljemeza, koji su tu sedeli.

Zapalili su i počeli razgovor, naravno o suši i slabim izgledima, a brzo reč ostade na Avdiću koji produžuje svoju misao o prokletoj pari koje nema a bez koje se ne može.

Ostalima očigledno i nije mnogo do govora i puštaju ga da priča dok izvijaju dimove i gledaju za njima u vidik koji se mrači. Avdić govori. U početku ga još prekida muktar, više po navici nego od potrebe.

— Ajde, bolan, ostavi to, ne govori što ne more biti.

— A što da ne govorim? Zašto je bog govor ostavio? »Ne more biti«. A znaš li ti sve što
more
biti? Ne znaš. E pa onda otkud znaš šta ne more biti... Ja kad govorim o pari, ja znam dobro šta govorim. Eh!

Odbivši jak dim, sa uzdahom u kom treba da je sadržano sve ono što čak ni Avdić ne ume da kaže, on nastavlja.

— Pođem ja u čaršiju, nizbrdo. Držim ruku u džepu od gunja i okrećem dvije akče, dvije tanke malene pare, sve bježe između prstiju, i što se više spuštam, one, čini mi se, sve manje bivaju. Nisu to zdrave akče što kažu da su bile u vrijeme sultan Sulejmana Kanunije, kad je bilo, štono se kaže: »Pijevac akča, kokoš polovina«, nego su ovo one posljednje, čuruk-akče, krnje i nezdrave, pa opet, i ovakve kakve su, za akču sam nekad kupovo svijeću i po oke soli, ali ovo sada digli trgovci cijenu, pa po oke soli akča, a svijeća akča. Znam, obje potrošiti ne smijem, jer kud sam onda pristo, a za jednu — šta ću prije da kupim? Preturam ja među prstima one dvije nesrećnice. Ispustim jednu u džep: so. Uzmem onu iz džepa, a ispustim onu prvu: svijeća. Ali nikako oboje zajedno za jednu akču. A jedno bez drugoga ne biva, jer u mene su djeca mimo svijet. Eto, recimo, kupiću svijeću, a neću so. Dobro, lijepo se vidi i večerati i leći, ali sad druga muka: ono dvoje muške djece neće da srkne čorbu. Nije ovo čorba, kažu, i plaču i biju kašikama o siniju, dok se ja ne naljutim pa ne izbijem oboje. Oni pobjegnu pod jorgan, ali u snu još jecaju, jer bijen i sit nije jedno te isto. A meni ih žao, iako neću da pokažem, pa mi i ono što sam pojeo onako neslano udara na nos od velike žalosti.

A opet, ako kupim so, onda — večeramo u mraku. Lijepo se djeca nakusaju slane čorbe sa hljebom, kakav je da je, ali ona moja najstarija razmažena i sve na neko gospodstvo sluti, pa neće da okusi. Ne vidim je, a znam, onako u mraku, da krivi usta na plač i čujem kako šapuće i traži da se zapali svijeća, »makar ovolicna«, da rastjera mrak. Kusaj, kažem ja, budalo, dok imaš šta. Treba ti svijeća! Božje sunce je sirotinjska svijeća. Ali ona svoje pa svoje, hoće svijeću. Hvata mi se za rukav. »Ne mogu« — kaže — babo, nije mi slatka večera pa da je begovska, ovako u mraku.« Ja je guram od sebe i tobože se ljutim, a dolazi mi da zaplačem zajedno s njom.

I dok tako, silazeći nizbrdo, mislim o svemu tome, dođe mi teško, stegnem onu tanku akču među prstima svom snagom i kažem sam sebi: »Ama, kupiću i so i svijeću, da nam je bar nekoliko dana i slano i svijetlo, pa makar poslije svi pomrli u mraku od gladi.« A kad stignem kod Nanića na dućan i pazarim, kaže mi onaj momak njegov, ćelo: »Kriva ti ova jedna akča, nešto savijena.« I igra se njome na dlanu. A ja ga samo gledam, pa najpošlje ne mogu više nego planem: »Kriva? Slušaj, momče, krivo je meni otkako znam za sebe, nego mjeri so ili ja odoh kod drugoga.«

Other books

Lilja's Library by Hans-Ake Lilja
Betrayal by Gardner, Michael S.
Holly Lane by Toni Blake
This Broken Beautiful Thing by Summers, Sophie
The Evensong by Lindsay Payton
The Defiant One by Danelle Harmon
Only You by Denise Grover Swank
Dying for the Past by T. J. O'Connor