Znakovi (29 page)

Pogled mi se neprestano vraćao na tu sliku. Kad sam najposle zaspao, snivao sam o njoj neke nejasne snove. A kad me prva svetlost dana probudila, na njoj sam dugo gledao odsjaj svetle beogradske zore i prvih jutarnjih časova. Imao sam prilike da je se nagledam i, čini mi se, dobro sam je »pročitao«. I stoga mi danas nije teško predstaviti vam ličnosti sa te velike »slike«, jer slika sama po sebi — ma šta kazali naši slikari umetnici — kazuje mnogo, svojim stilom, izradom i ukusom, a lica prikazana na njoj, za onoga ko ih je znao žive ili ko ume da ih oživi, još su rečitija svojim govorom ili svojim ćutanjem.

Ta slika prikazuje gazda-Nikolu K. Dimitrijevića, zvanog i nekad u čaršiji uopšte poznatog pod imenom Kapa, i njegovu ženu Nataliju, gospa-Natu, od roda Kamenkovića, prikazuje ih onakve kakvi su biii za života, ona u svojoj četrdeset prvoj a on u pedesetoj godini.

Oživeli i izišli iz svog okvira, oni izgledaju otprilike ovako.

Žena.
Da počnemo sa ženom, jer je s njom i inače, od venčanja pa do groba, sve počinjalo i svršavalo u ovoj kući. Ona je žena crne masti, oniska, sa dva podvaljka i oštrim brčićima, sa obilnim i mnogim naslagama sala u neobičnim količinama i na neočekivanim mestima. Haljina od »krem« svile, po poslednjoj modi toga vremena, sa niskim strukom, uska, isečena oko vrata, vrlo je nepovoljna za njenu kratku, zdepastu figuru. Crne oči hladnog sjaja, sa oštrim pogledom i malo žućkastom beonjačom. Pada u oči sitni povijeni nos; on se gubi u tustom licu, masnom i ispod naslaga pudera, isto kao što su i ispod jakog rumenila blede njene tanke usne, koje ne pokazuju zube ni pri govoru ni u smehu. (Davno je neko rekao da je »za Kamenkoviće osmejak dukat«, a dukate oni ne rasipaju, nego ostavljaju za sebe.) Zbog velike ugojenosti celog tela, stopala i ruke su sitni i izgledaju slabi, ali izgled vara. Ništa nema u njoj i na njoj što nije snažno i oporo. Od teško zadržavanih energija cela žena trepti i igra kao na žici; čini vam se da čujete kako u njoj sirova snaga brekće kao nevidljiv, moćan i dobro podmazan motor. Nečeg uvređenog, ljutitog ima u njenom glasu, izrazu i celom držanju. Ona se ničeg ne ustručava, ni pred kim ne snebiva, nikad ne uzdržava, govori sve što pomisli i tek što pomisli, ne štedeći nikog i ne vodeći računa ni o čem. Jer, što pomisli to je za nju istina, što kaže to je zakon, a što uradi to je pravo.

Veština da se bude samoživ, tvrd, neprijatan i neljubazan i da se stalno i jedino ima pred očima svoj interes, i to onaj prvi i neposredni interes, ono što čovek može metnuti »u se, na se i poda se«, ta veština, razvijana kroz naraštaje palanačkih trgovaca, došla je u gospa-Nati do svog savršenstva, — počela da prelazi u nesmisao. Jer, da bi se imalo sve što ima ona i moglo sve što ona, u svom krugu, može — nije ni izdaleka potrebno biti toliko i tako osion, nasrtljiv, osoran i zlorek. Davni i daleki pokojnici, neki večito ugroženi i zbog toga prema svakom nemilosrdni, nepopustljivi i uvek oprezni i nakostrešeni preci govore iz nje avetinjskim jezikom i nevidljivo rukovode njenim nerazumljivim postupcima. Sve te osobine koje ona ispoljava, razvijali su postepeno u sebi i predavali dalje potomcima mnogi, davno pomrli Kamenkovići, boreći se u trgovini sa konkurencijom, sa nepoverljivim seljakom, sa podmitljivim vlastima, sa rđavim platišama i teškoćama i podvalama svake vrste, a ona ih je donela na svet, zajedno sa nasleđenim imanjem, izoštrene i razvijene do manijakalnih oblika. Te osobine — mračno i kobno nasleđe — potpuno izlišne i besmislene u njenim prilikama i njenom vremenu, prave od njenog gazdinskog života pustinju, jad i mrzost, a od nje same nakazno stvorenje, zlo i naopako prema svakome.

Takva se rodila i takva je živela gospa Nata, ne kao neka zasebna i odelita ličnost, nego kao primerak fele Kamenkovića. Samo u državnoj administraciji i crkvenim knjigama ona je bila zapisana kao Dimitrijevićka, ali to je bila sušta formalnost, prazna konvencija, a ona zna, kao što zna i ostali svet, jer mu je ona to neumorno ponavljala i u svemu pokazivala, da je bila i ostala, i u svojim i u tuđim očima postojala samo kao — Kamenkovića seme. Kao takva se udala za oniskog ali lepog, ne više sasvim mladog trgorca galanterijskom robom Nikolu Dimitrijevića Kapu.

To je bio brak bez prigovora, po svim pravilima čaršijskog reda. On — čovek bez mane, trgovac u teškim počecima kome treba samo dobra i sigurna podrška pa da izbije među prve ljude u galanterijskoj struci. Ona — devojka iz bogate i uticajne kuće, kojoj treba muškarac drugog roda i imena da bi mogla da rađa i širi potomstvo Kamenkovića, pa ma i sa ženske strane. Sve što se ikako može, Kamenkovići su svršavali između sebe, tako da i napor i plod napora ostaju u porodici, ali za ovaj posao morali su, na svoju veliku žalost, da potraže stranog čoveka i da među sebe uvedu »tuđu kost«. Ali zato su se udavače iz Kamenkovića kuće nagonski trudile da taj neophodni stranac, njihov muž, što pre i što više stane da liči na Kamenkoviće, da prima njihova shvatanja i navike, način života i poslovanja, sve do najsitnijih pokreta i uzrečica. Njihov muž mora da misli i govori kao Kamenkovići, ili da ne misli ništa i da ćuti doživotno.

Ova Kamenkovićka, crna, bucmasta i uvek namrgođena Nata, taj posao pretvaranja jednog živog čoveka u Kamenkovića pokretnu svojinu izvela je savršeno, u čistom tradicionalnom stilu porodice na kome su mogle da joj pozavide sve Kamenkovićke od osnutka dinastije do danas.

Tek što su se vratili sa venčanja, mlada je pokazala pravo lice i advokatski iskoristila prvu priliku da odmah zauzme načelan stav i osvoji sve pozicije u kući i braku.

Raznežen i obazriv čovek predložio je svojoj tek dovedenoj ženi da učini neku malu pažnju njegovom stricu i strini, koji su ga i dali na zanat i toliko pomagali dok je rastao i učio, a sad se raduju ovom braku i unapred vole nju kao rođenu kćer. Žena je skočila i odbila grubo. Od same pomisli da bi se i drugi ljudi, sem ovog neophodnog muškarca i muža, mogli umešati u njihovu zajednicu, nakostrešila se u njoj Kamenkovićka, i dotle ćutljiva mlada progovorila je neočekivano, živo, strogo i odsečeno, glasom (a možda i rečima) neke svoje daleke prababe Kamenkovićke:

— Idi, bogati, čoveče! Šta je tebi? Znaš li ti ko smo mi?

(Gazda-Nikolin stric, dobričina kao i on, nije to držanje svoje snahe uzeo mnogo srcu, ali njegova žena, uvređena kao nikad, nije mogla da zaboravi i oprosti gospa-Nati njen stav prema siromašnim rođacima i nije htela, ni o slavi, da im pređe kućni prag.)

I kako tada, prvog dana, u toj sitnoj porodičnoj stvari, tako otada, pa doveka, u svima i najvažnijim pitanjima, na sve što je gazda Nikola mogao da kaže, savetuje ili predloži, uvek jedno te jedno, isti nabusiti i prezrivi odgovor: »Idi, bogati, čoveče! Šta je tebi?», uvek ista zlovolja i samovolja.

Isprva je još i pokušavao da joj protivreči, na svoj pitomi i meki način Valjevca i galanterijskog trgovca, da objašnjava i ubeđuje, ali brzo je uvideo koliko je to uzaludan i beznadan trud. Uvideo je ne samo da njegova mišljenja i predlozi ne važe nego da on ceo ne znači ništa, da se u stvari venčao ne sa devojkom, nego sa svima Kamenkovićima, živima i mrtvima, da su ga oni preplavili i porobili i da odsada mora da živi za njih, njihovim životom, osuđen da do smrti postoji samo i jedino kao Kamenkovića zet. I šta da uradi on protiv ove stihije od žene koja ne ume da misli i ne može da oseća ništa što je izvan kruga njene porodice, a ne poznaje obzira ni prema kome i ne boji se ničega? Šta može da uradi? Očigledno, ništa!

Ona ima fizičku odvratnost prema svemu što nije Kamenkovića krv, čak i prema mužu, a prema njemu lično savlađuje tu odvratnost samo utoliko ukoliko je zet i muž. Ona ni u crkvi ne ume da prikloni glavu, i kad daje prilog na crkveni tas, ona stavlja svoju banku u srebru na čistinu, odvojeno od ostalog novca, a izraz lica joj govori:

— To ti je, Bože, od Kamenkovića! Pa, pazi, nemoj tu paru da pomešaš sa tamo koječijim sitnišom!

Ona zapoveda i žandariše tako prirodno kao što živi i hoda, i dok je živa ne ume, ne može, drugačije da radi.

Dve kćeri je rodila u prve četiri godine braka. To je bilo sve; više nisu imali dece. A te dve devojčice, sa svima karakteristikama Kamenkovića rase, od rođenja nalik na majku, bivale su joj sa svakim danom i mesecom sve sličnije. One nisu ličile na majku kao što deca liče na roditelje, ne, to je bila potpuna, zoološka, mehanička jednakost, onako kao što su male ribe jednake velikima i samo se po dimenzijama razlikuju. To je bilo malo biološko čudo o kom se govorilo ne samo među susedima nego i u širem krugu Dimitrijevićevih poznanika. Jedan njegov sused po dućanu, obešenjak i stari neženja, govorio je, kad god bi se povela reč o tome, svome društvu:

— Šta se vi čudite? Pa znate dobro da u toj kući u svemu, pa i u tome, samo ženska strana ima reč.

Sam gazda Nikola je samo gledao kako se novi primerci Kamenkovića razvijaju u njegovoj kući; posmatrao je slepi i nezadrživi hod toga prirodnog procesa, i on mu je čas izgledao strašan i ispunjavao ga sujevernim užasom, a čas opet groteskan i nagonio ga na neki silovit i bolan smeh koji mu je podizao utrobu, ali kome on nije smeo da pusti maha, jer ga ničim i nikako ne bi mogao objasniti ukućanima.

Devojčice su rasle među sobom kao bliznakinje, a pored majke kao kopije pored modela. Jednoj je trinaesta a drugoj petnaesta godina. Obe su malene rastom, crne, već sa jastučićima sala, ispod koga se kriju mišići brzih i oštrih refleksa, sa stegnutim ustima i nausnicom umesto majčinih brčića, sa ljutitim i uvređenim izrazom lica, sa zapovedničkim, prezrivim tonom u govoru.

Kad je starijoj kćeri, koja se zvala Poleksija kao i njena baba Kamenkovićka, bilo devetnaest godina, gospa Nata joj je našla muža, uglednog preduzimača koji se naglo i neobično obogatio brzim podizanjem i veštom preprodajom kuća u centru Beograda. Ali gospa-Nati nije bilo suđeno da dočeka unuče ni da uda i drugu ćerku. U svojoj četrdeset drugoj godini, kad je i sebi i drugima izgledala najsnažnija i najzdravija, razbolela se naglo i od vrlo teške bolesti. Stvar je počela neznatnim povodom i jedva primetno, a svršila je brzo i rđavo.

Jednog dana gospa Nata je došla u sukob s nekim kočijašem. (S godinama ona je postajala sve tvrđa na pari, sve oštrija na reči i sve bezobzirnija prema ljudima.) Kočijaš je na svojim kolima prevezao neke ormare koje je gospa Nata nasledila od jedne stare tetke. Ona je tražila da se te stvari unose u kuću zaobilaznim putem, kroz neko sporedno dvorište, kako joj ne bi prljali glavni ulaz, a kočijaš je tvrdio da tako nije pogođeno i tražio da se njemu i njegovom pomoćniku za taj nepredviđen trud posebno plati. I kad je gazdarica zbog toga nazvala kočijaša hajdukom i pljačkašem, on je nju, odmerivši je od glave do pete, upitao sa nekom naročito uvredljivom mirnom drskošću:

— Je li, gospoja, da li je tebe ikad iko dobro izmlatio?

A kad je gazdarica ogorčenim cikom, od kog se hodnik prolamao, odbila tu nezamišljivu i strašnu pomisao, kočijaš je još mirnije i još uvredljivije dodao:

— E, vidiš, to je šteta. To tebi fali!

— Juh, juh! — ciktala je gospa Nata još dugo posle te svađe i pri tom se jednako obema rukama držala negde ispod ožičice, jer je od onog kočijaševog pitanja odjednom osetila jak bol u predelu stomaka, nešto kao oštar ubod, od same pomisli da nekome može na um pasti da bi nekog od Kamenkovića mogli da biju, i da ima živ čovek koji to sme da izusti.

Stvar sa kočijašem je nekako uređena i brzo zaboravljena, kao i toliki drugi gospa-Natini ispadi i sukobi, ali njoj je otada ostao onaj bol u predelu stomaka, i javljao se sve češće, danju i noću, i bez naročitog povoda. Kućni lekar je savetovao klinički pregied, ali gospa Nata je to odbila oštro. Muž je sve češće slao da je nagovara da se leči, ali ona mu je odgovarala svojim večitim i večito istim tonom:

— Idi, bogati, čoveče! Šta je tebi? Zar da punim kesu tim šarlatanima i secikesama što se zovu lekari.

A kad je već postalo očigledno da gospa Nata sve više i sve brže opada, kad su bolovi počeli da postaju nepodnošljivi i koža da dobija karakterističnu sivozelenkastu boju, gospa Nata je ipak otišla na kliniku. Tu su posle prvog pregleda lekari zaključili da gospa Nata ima rak, da je operacija neophodna, ako nije možda i dockan. Najpre je odbila, kao što je uvek i sve u životu odbijala, a onda je, pod pritiskom bolova, ipak popustila. Kad su je operisali, bilo je zaista dockan. (»Rasporili, pogledali, pa odmah zašili«, kazivala je osvetnički gazda-Nikolina strina koju gospa Nata nije htela da prizna kao ravnopravnog člana porodice.) Živela je svega tri nedelje posle operacije, u bolovima koje ni jake doze morfijuma nisu mogle potpuno da ublaže.

Tako je umrla gospa Nata u svojoj četrdeset trećoj godini, i neočekivano prosto i brzo nestala iz kuče u kojoj je uvek i svima izgledala večna i svemoćna. A posle smrti pominjana je začudo malo, kao da su se svi trudili da je zaborave. Još najduže je gospa-Natu pominjala gazda-Nikolina neprebolno uvređena strina. Još šest meseci posle gospa-Natine smrti, kad se gazda-Nikolin stric vratio sa groblja gde je davan polugodišnji pomen gospa-Nati, ona je dočekala svog dobroćudnog muža rečima:

— Dakle i Kamenkovići umiru! Celo jutro mislim nešto o tome, i nije lepo ovo što ću sada reći, ali dobro je to bog uredio, jer inače bi se za sto godina toliko namnožili da bi zavladali polovinom sveta.

Muž
Nikola Dimitrijević je došao u Beograd u svojoj devetoj godini. Nikad nisu seljaci njegovog kraja voleli da šalju decu od kuće, ali izuzetaka je bilo uvek. Mališanu su umrli iste zime i otac i majka, od neke pošlice; rođaci se našli nekakvi rđavi i nesložni ljudi, a u Beogradu je živeo mlađi brat dečakovog oca i on je dete doveo u Beograd, držao ga kod sebe dok nije završilo osnovnu školu, a onda ga dao u zanat u poznatu galanterijsku radnju u Knez-Mihailovoj ulici.

Taj Nikolin stric Sava bio je izuzetak na selu i u porodici. Kao dete pokazivao je neobičnu volju za knjigom i učenjem. Pustili su ga na godinu dana u valjevsku gimnaziju, jer je pretio da će pobeći od kuće, a u gimnaziji je pokazao takvu marljivost i takvo pamćenje da ga profesori, koji su u njemu videli čudo od deteta, nisu više pustili iz gimnazije.

Nagađalo se šta će od njega biti. Naučnik, veliki matematičar, ili filolog? Možda političar? Sve je to bilo mogućno, jer je Sava učio sve predmete sa istim interesovanjem i jednakim odličnim ocenama. Uvek nasmejan, čedan i snebljiv, dečak je bio bez određene volje i jasnog cilja. I što se više razvijao i bolje napredovao, to je više u njemu rasla ta ravnodušnost prema svemu u nauci kao i u životu, čudna nesposobnost da pokaže bilo gde i ma u čemu življu želju ili neku mladićku strast. Tako je završio šest razreda, koliko ih je tada bilo u valjevskoj gimnaziji, a njegovi profesori postarali su se da ne stane na po puta i omogućili mu da pređe u Beograd i završi gimnaziju. Ćutljivi i nasmejani mladić maturirao je sa odličnim uspehom. Ali tada, kad mu je već bilo osigurano izdržavanje na Univerzitetu i kad je trebalo samo da izabere struku, on je na opšte iznenađenje onih koji su ga znali i pomagali u školovanju, odlučno odbio da produži studije i uzeo mesto arhivskog činovnika u Ministarstvu poljoprivrede. Prosto, sam je zaustavio svoje dalje razvijanje, svako učenje i svako napredovanje u društvu. I za godinu-dve »izuzetno obdareni mladić« izgubio se u sivoj masi beogradskog nižeg činovništva. Neka nerazumljiva stidljivost kočila je ceo život toga od detinjstva povučenog mladića. Kao što se drugi strasno, svim sredstvima i na sve načine guraju napred i propinju na viša mesta, on se isto tako strasno i uporno povlačio i bežao od svega, u želji da ne pada u oči, da se ničim ne ističe, da živi nepominjan i nepoznat. I u tome je uspeo. Odlični đak i nada valjevske gimnazije, Sava Dimitrijević je ostao arhivski činovnik, a svi njegovi »darovi« i mnogostruka znanja zakopani su u učtivom i nasmejanom ćutanju.