Levijatan (16 page)

- G-govorio sam im da i sat takođe daju posrnulim ženama, ali gospodin Drije je bio neumoljiv. Kunem se Hristom, Alahom i Budom, k-kada stignemo u Kalkutu, zaboraviću ovo strašilo na brodu. Niko ne sme da mi natura taj košmar!

On zabrinuto, ispod oka, pogleda prvog oficira Renijea; ovaj je diplomatski ćutao. Tada je, tražeći saosećanje, diplomata pogledao u Renatu, ali je ona odgovorila surovim, mračnim pogledom. Prvo, bila je loše raspoložena, a drugo, Fandorin je od pre nekog vremena bio kod nje u nemilosti.

A to je posebna priča.

Počelo je time što je Renata primetila kako slabunjava misis Trufo osetno živne kad se nađe u blizini divnog diplomate. A i sam mesje Fandorin je, sudeći po svemu, pripadao rasprostanjenom soju istinskih lepotana koji u svakoj ružnoj ženi ume da pronađe nešto pikantno, nijednu ne prezire. Prema tom tipu muškaraca Renata se u principu odnosila s poštovanjem, čak nije bila prema njima ravnodušna. Jako bi zanimljivo bilo saznati kakvu draž je plavooki brinet iskopao u setnoj doktorovoj supruzi. A to da on gaji prema njoj određeno interesovanje, bilo je nesumnjivo.

Pre nekoliko dana Renata je bila svedok zabavne scene u kojoj je učestvovalo dvoje glumaca: misis Trufo (u ulozi vamp-žene) i mesje Fandorin (u ulozi podmuklog zavodnika). Publika se sastojala od izvesne mlade dame (izvanredno privlačne, mada u blagoslovenom stanju), koja se pritajila iza visokog naslonjača ležaljke i koja je bacala poglede u ručno ogledalo. Mesto radnje: krma. Vreme: romantični suton. Komad se izvodi na engleskom jeziku.

Doktorova saputnica podilazila je diplomati prema svim pravilima slonovske nauke britanskog zavođenja (oba lica su stajala kraj ograde, poluokrenuta prema već pomenutoj ležaljci). Misis Trufo je, kao što treba, počela od vremena:

- Ovde, na južnoj polulopti, sunce sija baš jako! - problejala je poletno.

- O, da - odgovorio je Fandorin. - U Rusiji se u ovo doba još nije otopio sneg, a ovde temperatura dostiže trideset pet stepeni Celzijusa, i to u hladu; na suncu je još toplije.

Tu je, posle uspešno završenog preludija, misis Kozja Njuška osetila da može da pređe na intimniji predmet:

-Jednostavno ne znam šta da radim! - sa stidljivošću koja dolikuje temi kazala je ona. - Imam tako belu kožu! Ovo nesnosno sunce će mi pokvariti ten, a još će me, da zlo bude gore, obdariti pegama.

- Pitanje pega i mene v-veoma brine - s dubokom ozbiljnošću je odgovorio Rus. - Ali ja sam, iz predostrožnosti, poneo losion od ekstrakta turske kamilice. Vidite - preplanulost je ravnomerna a pega uopšte nema.

I poturio je, zmija-zavodnica, čestitoj ženi svoje lepuškasto lice.

Glas misis Trufo je izdajnički zadrhtao:

-Stvarno, nijedne pege... Samo su obrve i trepavice malo izgorele. Imate divan epitel, mister Fandorine, prosto divan!

Sad će je on poljubiti, predviđala je Renata opazivši da je diplomatov epitel od pocrvenelog lica doktorice udaljen nekih pet centimetara.

Predviđala je - i pogrešila.

Fandorin se odmakao i rekao:

- Epitel? Vi se razumete u fiziologiju?

- Malo - skromno je odgovorila misis Trufo. - Pa, do udaje sam imala neke veze s medicinom!

- Zaista? Baš zanimljivo! M-morate mi ispričati o tome!

Nažalost, Renata nije uspela da predstavu odgleda do kraja, pored nje je sela poznata dama, i moralo se odustati od posmatranja.

Ipak, nevešti napad glupače-doktorovice raspalio je Renatinu sujetu. Možda bi i ona trebalo da isproba svoje čari na privlačnom ruskom medvediću? Naravno, isključivo out of sporting interest,
^{18}
a i da ne izgubi navike neophodne svakoj ženi koja drži do sebe. Ljubavna ushićenja Renati nisu bila potrebna. Istinu govoreći, u sadašnjem stanju muškarci su u njoj izazivali jedino mučninu.

Da prekrati vreme (Renata je to nazivala „radi brže plovidbe“), ona je razradila prost plan - laki pomorski manevri, pod šifrovanim nazivom „Lov na medvede“. Mada muškarci više liče na pse. Kao što je poznato, oni su primitivna bića i dele se na tri osnovna tipa: šakale, ovčare i mužjake. Za svaki od ovih tipova postoji poseban prilaz.

Šakal se hrani strvinama, to jest prednost daje lakom plenu. Muškarci ovog tipa trzaju na pristupačnost.

Zato je u prvom razgovoru, kada je ostala nasamo s Fandorinom, Renata počela da se žali na mesje Klebera, dosadnog bankara koji misli samo na cifre i nije ga briga, gnjavatora jednog, za mladu ženu. To bi i najgori glupan shvatio: žena umire od dokolice i čamotinje. Može se reći: bacila je golu udicu, bez crva.

Ništa. Samo je dugo morala da se brani od sitničavih pitanja o banci u kojoj joj službuje muž.

Pa, dobro, tada je Renata postavila stupicu za ovčara. To je kategorija muškaraca koji obožavaju slabe i nezaštićene žene. Takvim muškarcima možeš ni hleba da ne daš, samo im daj da te spasavaju i štite. Lepa podvrsta, veoma korisna i pogodna za upotrebu. Ovde je glavno ne preterati sa slabunjavošću, muškarci se plaše bolesnih žena.

Nekoliko puta je, tako, Renata, onemoćala od vrućine, graciozno padala na gvozdeno rame viteza i zaštitnika. Jednom nije umela da otvori vrata kabine - ključ se zaglavio. Uveče, na balu, zamolila je Fandorina da je zaštiti od pripitog (i potpuno bezazlenog) dragunskog majora.

Rus joj je podmetao rame, otvarao vrata, majoru je pružio potreban otpor, ali nevaljalac nije pokazao nikakve znake zaljubljenosti.

Nije valjda da je mužjak, iznenadila se Renata. Po izgledu se ne bi reklo.

Ovaj, treći tip muškarca najprimitivniji je i sasvim lišen mašte. Na njih deluje jedino nešto grubo-puteno, poput nehotice pokazanog gležnja. S druge strane, mnogi veliki ljudi, čak lučonoše kulture, pripadaju upravo ovoj kategoriji, tako da vredi pokušati.

S mužjacima treba postupati sasvim jednostavno. Renata je zamolila diplomatu da svrati kod nje tačno u podne, pokazaće mu svoje akvarele (koji nisu postojali). U minut do dvanaest ova Dijana je, spremna, stajala ispred ogledala, odevena samo u mider i dugačak donji veš.

U odgovor na kucanje na vratima, viknula je:

- Ma, ulazite brže, toliko dugo vas čekam!

Ušao je Fandorin, i zamro na vratima. Renata, ne okrećući se, provrte zadnjicom ispred njega, zavodljivo ispravi gola leđa. Još su mudri lepotani osamnaestog stoleća otkrili da na muškarce najviše deluje ne izrez do pupka, nego vrat otkriven otpozadi i obnažena leđa. Očigledno, pogled na nezaštićenu kičmu u mužjacima ljudskog roda budi životinjski instinkt.

Izgleda da je to delovalo i na diplomatu - stajao je i gledao, ne okrenuvši se. Zadovoljna efektom, Renata je dureći se rekla:

- Šta je s vama, Dženi? Priđite, pomozite mi da obučem haljinu. Samo što mi nije stigao jedan veoma važan gost.

Kako bi u takvoj situaciji postupio normalan muškarac?

Pa, onaj drskiji bi ćutke prišao i poljubio nežne uvojke na vratu.

Osrednji muškarac, ni riba ni meso, pružio bi haljinu i stidljivo se zakikotao.

Renata bi smatrala da je lov time uspešno završen. Odglumila bi zbunjenost, izbacila bestidnika napolje i izgubila svako interesovanje za njega. Ali Fandorin se ponašao nestandardno.

- Nije Dženi - rekao je on ogavno mirnim glasom. - To sam ja, Erast Fandorin. S-sačekaću ispred vrata dok se obučete.

Dakle, ili je predstavnik nekakve retke vrste otporne na greh, ili je nekakav prikriveni perverznjak. U drugom slučaju badava se trude Engleskinjice. Mada Renatino oštro oko nije registrovalo karakteristične znake izopačenosti. Osim čudne sklonosti da se osami u društvu Rundova.

Ipak, sve su to gluposti. Ima mnogo ozbiljnijih razloga za brigu.

Dakle, u trenutku kada je Renata konačno odlučila da bocne viljuškom već gotovo hladan sote, vrata se s treskom otvoriše i u trpezariju upade profesor-cvikeraš. On ni inače nije sasvim pri sebi: ili mu je sako krivo zakopčan, ili pertle razvezane, ali sada je bio nalik na pravo strašilo: bradica raščupana, kravata otišla u stranu, oči iskolačene, ispod skuta visi naramenica. Očito se desilo nešto vanredno. Renata je istog časa zaboravila svoje neprijatnosti i radoznalo se zagledala u naučničko strašilo.

Svitčajld kao baletan raširi ruke i uzviknu:

- Eureka, gospodo! Tajna Smaragdnog Radže je rešena.

- Oh no - zastenjala je misis Trufo. - Not again!
^{19}

- Sada će sve doći na svoje mesto! - konfuzno poče da objašnjava profesor. - Pa, ja sam u dvorcu bio, kako se samo ranije nisam setio! Mislio sam, mislio, išao okolo-naokolo, ne uklapa se! Još u Adenu sam dobio telegram od svog poznanika iz francuskog ministarstva unutrašnjih poslova; on je potvrdio moje pretpostavke, ali ja svejedno nisam mogao da shvatim kakve veze ima oko i, što je najvažnije, ko bi to mogao da bude. To jest, uglavnom, već je jasno ko, ali kako? Na koji način? I sad sam se odjednom dosetio! - On pritrča prozoru. Zavesa naduvana od vetra obavi ga kao beli pokrov, profesor je nestrpljivo skloni rukom. - Vezivao sam kravatu stojeći kraj prozora u svojoj kabini. Gledam - talasi. Hrbat do hrbata, sve do horizonta. I odjednom me nešto udari! I sve se složilo, i marama, i sin! Čist kancelarijski posao: prekopati po spiskovima Ekol Maritim, i naći će se!

-Ništa ne razumem - progunđa Rundov. - Bunca. Kakav sad Maritim...

- O ne, tu je nešto vrlo, vrlo zanimljivo! - uzviknu Renata. - Obožavam da odgonetam tajne. Samo, profesore, dragi moj, ne ide to tako. Sedite za sto, gucnite vina, predahnite i ispričajte sve po redu, mirno, razgovetno. I što je najvažnije - od samog početka, a ne od kraja. Pa, vi umete tako lepo da pričate. Ali, neka mi prvo neko donese šal, da me ne produva ova promaja.

- Dopustite da zatvorim prozore s vetrovite strane i promaja će odmah nestati - predložio je Svitčajld. - U pravu ste, madam, bolje da ispričam sve po redu.

-Ne, nemojte zatvarati, biće zagušljivo. Dakle, gospodo, - Renatin glas je mazno vibrirao - ko će mi doneti šal iz kabine? Evo ključ. Mesje barone!

Riđi psihopata se, naravno, ne pomače s mesta. Zato Renije skoči.

-Profesore, molim vas, ne počinjite bez mene! - zamoli on. - Odmah se vraćam.

- And I’ll go get my knitting
^{20}
- uzdahnu misis Trufo.

Vratila se prva i spretno zazveckala iglama. Mužu je mahnula rukom: kao, možete i da ne prevodite.

A Svitčajld se pripremao za trijumf. On je, izgleda, odlučio da posluša Renatin savet i spremao se da svoja otkrića izloži do krajnjih granica efektno.

Za stolom zavlada potpuna tišina, svi su gledali u oratora, prateći svaki njegov pokret.

Svitčajld srknu crno vino, prođe kroz salon nazad i napred, zatim zauze dramsku pozu i, napola okrenut slušaocima, poče:

-Već sam vam pričao o nezaboravnom danu kada me je radža Bagdasar pozvao u svoj brahmapurski dvorac. To je bilo pre četvrt veka, ali sve pamtim jasno, do najsitnijeg detalja. Prvo što me je iznenadilo bio je izgled dvorca. Znajući da je Bagdasar jedan od najbogatijih ljudi u svetu, očekivao sam da ću videti istočnjačku raskoš i zamah. Ma kakvi! Dvorske građevine bile su prilično skromne, bez ikakvih ornamentalnih preterivanja. Pomislio sam da je strast prema dragom kamenju, koja se u tom rodu nasleđuje s oca na sina, istisnula svaku drugu sujetu. Zašto trošiti novac na mermerne zidove ako se time može kupiti još jedan safir ili dijamant? Brahmapurski dvorac, prizeman i neugledan, bio je u suštini ista ona glinena škrinjica u kojoj se čuvala čarobna kolekcija neopisivog sjaja. Nikakav mermer i alabaster ne bi mogli da se takmiče sa zaslepljujućom svetlošću dragulja. - Profesor još jednom otpi vino, glumeći zamišljenost.

Pojavi se zadihani Renije, s poštovanjem prebaci šal Renati preko ramena i ostade da stoji pored nje.

- Kakav mermer i alabaster? - šapatom upita on.

-Priča o brahmapurskom dvorcu, ne smetajte mi da slušam - nestrpljivo cimnu bradom Renata.

- Unutrašnje uređenje dvorca takođe je bilo veoma jednostavno - nastavio je svoju priču Svitčajld. - Tokom vekova, dvorane i sobe više su puta menjale obličje i, s istorijske tačke gledišta, učinio mi se interesantan samo najviši nivo dvorca, koji se sastojao od četiri dvorane, okrenute svaka na drugu stranu sveta. Nekada davno te sale su bile otvorene galerije, ali su u prošlom veku zastakljene. Tada su zidovi ukrašeni veoma zanimljivim freskama sa slikama planina koje su sa svih strana opasivale dolinu. Pejzaž je oslikan s neverovatnom realističnošću, kao da su planine našle svoj odraz u ogledalu. S filozofske tačke gledišta, takvi odrazi u ogledalu treba da simbolizuju dvostruku prirodu svega postojećeg i...

Negde vrlo blizu zazvoni brodsko zvono za uzbunu, začuše se povici, neka žena zaciča u očajanju.

- O, Bože, vatrogasna uzbuna! - uzviknu prvi oficir i pojuri ka vratima. - Samo nam je još to falilo!

Svi u gomili jurnuše za njim.

-What’s happening? - uzaludno je pitala nasmrt preplašena misis Trufo. - Are we hoarded by pirates?
^{21}

Renata je jednu sekundu sedela otvorenih usta, zatim je prodorno vrisnula. Čvrsto je zgrabila komesara za skut sakoa i nije mu dozvolila da potrči za ostalima.

- Mesje Goš, ne ostavljajte me! - zavapila je. - Ja znam šta znači požar na brodu, čitala sam! Sad će svi da pojure ka čamcima, počeće , da guraju jedni druge, a ja sam slaba trudna žena, mene će sigurno odgurnuti! Obećajte da ćete se pobrinuti za mene!

- Ma kakvi sad čamci? - uzbuđeno progunđa deda. - Pričate gluposti! Rekli su mi da na
Levijatanu
postoji savršena protivpožarna zaštita, postoji čak i brodski brandmajstor. Ma, ne tresite se, sve će biti u redu. - Pokušao je da se oslobodi, ali je Renata Grčevito stezala njćgov skut. Zubi su joj cvokotali. .

- Deder, pusti me, devojčice - nežno reče Rundov. - Neću otići nikud. Samo da virnem kroz prozorčić na palubu.

Ne, Renatin stisak nije popuštao.

Komesar je bio u pravu. Kroz neka dva-tri minuta u hodniku se začuše lagani koraci, šum glasova i, jedan za drugim, vindzorci počeše da se vraćaju.

Oni se još ne behu povratili od straha, i zbog toga su se mnogo smejali i govorili glasnije nego obično.

Prva je ušla Klarisa Stamp, zatim par Trufo, pa Renije, sav crven u licu.

-Najobičnija glupost - objavio je prvi oficir. - Neko je bacio neugašenu cigaru u pepeljaru, a tamo su bile stare novine. Vatra se prenela na zavesu, ali mornari su bili brzi i ugasili je za minut... O, vidim da se ste se dobro pripremili za brodolom - nasmejao se on i pažljivije se zagledao u Klarisu.