Levijatan (14 page)

-Istraga, koja je organizovana navrat-nanos, utvrdila je da se dvorski lekar ponašao čudno u poslednje vreme, da se navodno pojavljivao u kockarnicama susednog Badena, i to u društvu neke vesele mlade osobe, koja je po opisu ličila na frojlajn Fon Sanfon.

- Detektiv se uozbilji. - Doktora su pronašli dva dana kasnije, u nekom strazburškom hotelu. Bio je mrtav. Uzeo je smrtnu dozu laudanuma i ostavio belešku: „Za sve sam kriv samo ja.“ Očigledno samoubistvo. Bilo je jasno ko je istinski krivac, ali, hajde, dokaži. Što se tiče tabakere, ona je carski poklon, a postoji i pisamce. Sudski proces bi njihova visočanstva koštao mnogo skuplje. Naravno, najzagonetnije je kako im je pošlo za rukom da novorođenog princa zamene crnčetom i kako se u kraju plavookih plavušana uopšte pojavilo čokoladno detence. Istina, prema nekim podacima, Mari Sanfon je ne mnogo pre opisanog događaja imala na službi sobaricu Senegalku...

-Recite, k-komesare, - izusti Fandorin kada se kikot utišao (smejalo se njih četvoro: prvi oficir Renije, doktor Trufo, profesor Svitčajld i madam Kleber) - da li je Mari Sanfon izrazito lepa? Sposobna da zavrti mozak svakom muškarcu?

- Ma, nema na njoj ničeg osobitog. Svuda je napisano da je ona najobičnije spoljašnjosti, nema posebnih znakova. - Goš pogleda Klarisu prodornim pogledom. - Boju kose, ponašanje, akcenat, stil oblačenja menja s lakoćom. Ali, mora biti da ta žena ipak ima nešto posebno. Ja sam se u službi svačega nagledao. Fatalne žene, koje najviše slamaju srca, retko su lepotice. Vidiš je na fotografiji, i ni pogled da ti se zadrži, a kad je sretneš - podiđu te žmarci po koži i zagolica te. Pa, muškarac se ne hvata na pravilan nos i duge trepavice, on oseća poseban miris.

- Fuj, komesare - Klarisa ukori neotesanca. - Vi ste u društvu dama.

- Ja sam u društvu osumnjičenih - veoma mirno joj uzvrati Goš. - I vi ste jedna od njih. Otkud ja mogu da znam da madmazel Sanfon nije ovde, za stolom?

On se upilji Klarisi u lice. Ovo je sve više ličilo na noćnu moru. Postade zagušljivo.

- Ako sam ja p-pravilno izračunao, ta osoba bi sada trebalo da ima 29 godina?

Miran, čak aiatičan Faidorinov glas pomogao je Klarisi da se pribere. Prenula se i (nije joj sad do ženske sujete) uzviknula:

-Nemojte gledati u mene, gospodine detektive! Dajete mi očito nezaslužen kompliment. Starija sam od vaše avanturistkinje... skoro deset godina! A i ostale dame teško da odgovaraju za ulogu madmazel Sanfon. Gospođa Kleber je suviše mlada, a gospođa Trufo, kao što vam je poznato, ne govori francuski!

- Za takvu opasnicu kao što je Mari Sanfon, istinska je sitnica da skine ili doda desetak godina - polako je odgovorio Goš i dalje vrlo pažljivo gledajući Klarisu. - Naročito ako je dobitak tako veliki, a razotkrivanje miriše na giljotinu. I vi odista nikad niste bili u Parizu, madmazel Stamp? Negde u blizini Ri de Grenel?

Klarisa je samrtnički pobledela.

- Ovde već moram i ja da se umešam kao predstavnik brodske kompanije „Džasper-Arto partneršip“ - Renije besno prekide policajca. - Dame i gospodo, uveravam vas da je probisvetima sa međunarodnom reputacijom bio zatvoren pristup na naše putovanje. Kompanija garantuje da na
Levijatanu
nema ni kartaških varalica, ni žena lakog morala, ni, tim pre, avanturistkinja poznatih policiji. I sami shvatate - prva plovidba je posebna odgovornost. Skandali nam nisu potrebni. Kapetan Klif i ja lično smo proveravali spiskove putnika i, kada je bilo potrebno, prikupljali podatke. Čak i od francuske policije, gospodine komesare. I ja i kapetan spremni smo da garantujemo za svakog od prisutnih. Mi vas ne ometamo, mesje Goš, u vršenju vaše službene dužnosti, ali badava traćite vreme. I novac francuskih poreskih obveznika.

- Zbilja? - progunđa Goš. - Živi bili pa videli.

Posle toga je misis Trufo, na olakšanje svih, zapodenula razgovor o vremenu.

10. april 1878. godine
22 časa, 31 minut
U Arabijskom moru
17°06’28” sev. š. 59°48’14” ist. d.

D
raga moja, obožavana, Emili!

Ovaj adski kovčeg nalazi se u vlasti zlih sila. Osećam to svom svojom napaćenom dušom. Mada, da li zločinac kao što sam ja može imati dušu? Napisah i zamislih se. Sećam se da sam počinio zločin, strašni zločin kome nema i ne može biti oproštaja, ali, čudno, potpuno sam zaboravio u čemu se on zapravo sastoji. I ne želim da se setim.

Noću, u snu, sećam ga se veoma dobro - čime inače objasniti užasno stanje u kome se budim svakog jutra? Samo da se što pre završi naša razdvojenost. Osećam: samo još malo i pomutiće mi se razum. U zao čas.

Dani se vuku nesnosno sporo. Sedim u kabini, gledam kazaljku-minutaru na hronometru. Ne miče se. Na palubi neko reče: „Danas je deseti april“, a ja nisam mogao da shvatim koji april i zašto baš deseti. Otvaram škrinju i vidim da je moje jučerašnje pismo Vama datirano sa devetim aprilom, a prekjučerašnje sa osmim. Znači, tačno je. April. Deseti.

Evo već nekoliko dana ne ispuštam iz vida profesora Svitčajlda (ako je on zaista profesor). Taj čovek je vrlo popularan kod nas u
Vindzoru.
On je vatreni brbljivac i razmeće se svojim poznavanjem istorije i istočnjačke kulture. Maltene svakog dana nudi nove bajke o blagu, jedna neverovatnija od druge. A ima neprijatne, praseće okice. Vrte se kao na vrelom ulju. Povremeno u njima zablistaju i ludačke iskre. Kad biste samo čuli kakvim pohotnim glasom taj čovek priča o dragom kamenju. On je, siguran sam, lud za tim brilijantima i smaragdima.

Jutros, za vreme doručka, doktor Trufo odjednom je ustao, bučno luiio dlanom o dlan i svečanim glasom objavio da je misis Trufo danas rođendan. Čuli su se razni „ah!“ i „oh!“, svi stadoše da čestitaju slavljenici, a doktor javno uruči poklon svojoj neprivlačioj supruzi - retko neukusne minđuše od topaza. Kakva vulgarnost - praviti spektakl od uručivanja poklona sopstvenoj ženi! Ali, reklo bi se da misis Trufo nije mislila tako. Ona je neobično živnula i izgledala je savršeno srećna, a njeno bezizražajno lice poprimilo je boju rendane šargarepe. Prvi oficir je rekao: „O, madam, da smo ranije znali za ovaj radosni događaj, pripremili bismo vam neko iznenađenje. Krivite za to svoju skromnost.“ Glupava slavljenica se zacrvenela još jače i bojažljivo rekla: „Vi biste zaista želeli da učinite nešto za mene?“ Odgovor je bilo sveopšte lenjo-dobrodušno mumlanje. „Tada - veli ona - hajde da odigramo moju omiljenu igru - tombolu. U mojoj porodici su se nedeljom i za crkvene praznike obavezno vadile kartice i vrećica s figurama. O, to je tako zabavno! Gospodo, pričinićete mi ogromno zadovoljstvo!“ Prvi put sam čuo da se misis Trufo oglasila tako dugim govorom. U prvom trenu učinilo mi se da nam se podsmeva; ali ne, govorila je sasvim ozbiljno. Nismo imali kud. Izvukao se samo Renije, koji je, tobože, morao na dežurstvo. Neotesanac komesar takođe je pokušao da se pozove na neke neodložne poslove, ali su ga svi pogledali s takvim prekorom da je zafrktao i ostao.

Mister Trufo je otišao po figurice za tu idiotsku igru i mučenje je počelo. Svi su malodušno rasporedili kartice, bacajući čežnjive poglede na palubu obasjanu suncem. Prozori salona bili su širom otvoreni, kroz prostoriju je ćarlijao svež vetrić, a mi smo sedeli i glumili scenu iz dečje sobe. „Da bude interesantnije“, kako se izrazila oduševljena slavljenica, formiran je nagradni fond, u koji je svako dao po gvineju. Sve šanse za pobedu bile su na strani voditeljke, jer je ona jedina budno pratila koji brojevi izlaze. Komesar, činilo se, takođe ne bi imao ništa protiv dobitka, ali on je slabo razumeo dečje dosetke koje je „sipala“ misis Trufo - nje radi ovoga se puta razgovaralo na engleskom.

Jadne minđuše od topaza, koje ne vrede ni deset funti, pobudile su Svitčajlda da zavergla o svojoj omiljenoj temi. „Prelep poklon, ser!“ obratio se on doktoru. Ovaj zasija od zadovoljstva, ali sledećom rečenicom Svitčajld sve upropasti. „Naravno, topazi su u naše vreme jeftini, ali ko zna da im kroz jedno stotinak godina cena neće skočiti. Drago kamenje je tako nepredvidivo! Ono je pravo čudo prirode, ne kao oni banalni metali - zlato i srebro. Metal je bez duše i oblika, može se pretopiti, a svaki kamen je neponovljiva individualnost. Uz to, ne daju se oni u ruke svakom, već samo onom ko ne preza ni od čega, i ko je spreman da ide i na kraj sveta za njihovim magičnim sjajem, a ako treba i dalje.“ Ove kitnjaste sentence bile su propraćene cikom misis Trufo dok je uzvikivala brojeve žetona. Recimo, Svitčajld kaže: „Ispričaću vam legendu o velikom i moćnom osvajaču Mahmudu od Gaznija, koji je bio omađijan sjajem dijamanata toliko da je, u potrazi za tim čarobnim kristalima, prokrstario, s ognjem i mačem, pola Indije.“ Misis Trufo: „Jedanaest, gospodo. Palice za doboš!“ I tako bez kraja.

Uostalom, legendu o Mahmudu od Gaznija ću Vam prepričati. Ona će Vam pomoći da bolje shvatite karakter naratora. Potrudiću se da prenesem i poseban stil njegovog izražavanja.

„U leto Gospodnje (ne pamtim više koje), a po muslimanskom kalendaru (tim pre ne pamtim), strašni Gazni je čuo da na ostrvu Husarat (čini mi se da je tako) postoji Sumnatski hram, gde se čuva ogroman idol kome se klanjaju stotine ljudi. Idol od stranih najezdi čuvaju granice te zemlje: svako ko pređe granicu Husarata s mačem u ruci, osuđen je na pogibiju. Hram pripada moćnoj bramanskoj opštini, najbogatijoj u čitavoj Indiji. A sumnatski bramani poseduju još i nebrojeno mnogo dragog kamenja. Neustrašivi vojskovođa nije se uplašio idolove moći, skupio je vojsku i krenuo u pohod. Posekao je pedeset hiljada glava, porušio pedeset tvrđava i upao u Sumnatski hram. Mahmudovi ratnici su hram oskrnavili, prevrnuli ga uzduž i popreko, ali blago nisu našli. Tada je Gazni prišao idolu i svom snagom svojim topuzom udario po njegovoj bakarnoj tintari. Bramani su pali ničice pred pobednikom, ponudili mu milion srebrnih novčića samo da ne dira njihovog boga. Mahmut se nasmejao i udario još jednom. Bramani su zakukali još jače i ponudili su silnom caru deset miliona zlatnih novčića. Ali teški topuz ponovo se podigao, udario i treći put - i kumir se raspukao napola a na pod svetilišta su, kao svetlucava bujica, pohrlili dijamanti i drugi dragulji, sakriveni u njemu. Vrednost toga blaga nije se mogla izbrojati.“

Tu je mister Fandorin pomalo zbunjeno izjavio da on ima komplet. Svi, osim misis Trufo, jako su se obradovali i hteli su da se razbeže istog časa, ali ih je ona tako usrdno molila da odigraju još jednu partiju da nisu imali kud. Ponovo je krenulo: „Thirty nine - pig and swine! Twenty seven – I am in haven!
^{15}
i druge slične besmislice.

Onda je reč uzeo mister Fandorin i na njemu svojstven, lagan, malo podsmešljiv način, takođe ispričao bajku, arapsku, koju je pročitao u nekoj knjizi. Navodim Vam i tu priču onako kako sam je zapamtio.

Jednom tri magrebska trgovca krenuše u unutrašnjost Velike pustinje jer su čuli da daleko, daleko u pustinji, kuda ni karavani ne zalaze, postoji veliko blago kakvo ljudsko oko nije videlo. Četrdeset dana išli su trgovci, mučeni jarom i umorom, dok im ne ostade samo po jedna kamila - ostale su uginule usput. Tada ugledaše visoku goru. Priđu joj oni i ne veruju rođenim očima: čitava planina beše od srebrnih poluga. Zahvališe se trgovci Alahu. Jedan od njih, napunivši džakove srebrom, krenu nazad, dok druga dvojica rekoše: „Mi idemo dalje.“ I putovali su još četrdeset dana; lica su im postala crna od sunca, oči crvene. Tada su ugledali pred sobom još jednu planinu - zlatnu. Drugi trgovac je uzviknuo: „Nismo zalud podneli tolike patnje! Hvala Svevišnjem!" Napunio je džakove zlatnim polugama i upitao svog prijatelja: „Što ti stojiš?“ Ovaj je odgovorio: „Možeš li mnogo zlata da odneseš na jednoj kamili?“ Drugi mu uzvrati: „Dovoljno da postanem najbogatiji čovek u našem gradu.“ „Meni je to malo - reče treći. - Idem dalje, naći ću planinu od dijamanata. A kad se vratim kući, biću najbogatiji čovek na kugli zemaljskoj.“ Pođe on dalje i trajao je njegov put opet četrdeset dana. Njegova kamila je legla i više nije ustala, ali trgovac se nije zaustavio zato što je bio tvrdoglav i verovao da postoji dijamantska planina, a svako zna da je jedna pregršt dijamanata vrednija od planine srebra ili brda zlata. I vide treći trgovac pred sobom neobičnu sliku: stoji usred pustinje čovek, presamitio se, na leđima mu dijamantski presto, a na prestolu sedi čudovište s crnom njuškom i plamenim očima. „Kako mi je drago što te vidim, o poštovani putniče! - kaza promuklim glasom pogrbljeni. - Upoznaj se, ovo je demon pohlepe Marduf i odsad ćeš ga ti držati na ramenima, dok ne dođe da te smeni isti takav gramzivac kao što smo ti i ja.“

Na tom mestu priča je prekinuta jer je mister Fandorin opet dobio komplet, tako da ni druga banka nije pripala slavljenici. Pet sekundi potom za stolom je ostala samo misis Trufo, svi ostali su nestali bez traga.

Ja i dalje razmišljam o bajci mister Fandorina. Ona nije tako jednostavna kao što se čini u prvi mah.

Svitčajld je upravo taj treći trgovac. Kada sam saslušao bajku do kraja, odmah mi je sinulo! Da, da, on je opasan bezumnik. U njegovoj duši besni neukrotiva strast, dobro ja znam šta je to. S razlogom ga ja od samog Adena pratim kao nevidljiva sena.

Već sam Vam pisao, najdraža Emili, da sam vreme dok je brod stajao u luci proveo veoma korisno. Vi ste verovatno pomislili da je reč o nabavci novog navigacionog instrumenta, umesto onog koji mi je ukraden. Istina je, sada imam drugi sekstant i opet redovno proveravam kurs broda, ali ovoga puta imam u vidu nešto sasvim drugo. Prosto se bojim da svoju tajnu poverim hartiji. Ko zna šta se može dogoditi, može neko pročitati - ta, sa svih strana sam okružen neprijateljima. Ali moj um je dovitljiv i smislio sam sjajno lukavstvo: od danas pišem mlekom. Tuđinac će pogledati - tobože čist list hartije, ništa zanimljivo, a moja dosetljiva Emili će zagrejati listove iznad abažura i pojaviće se slova! Dobro smišljeno, zar ne?

Dakle, o Adenu. Još na brodu, dok nas nisu puštali na obalu, obratio sam pažnju da se Svitčajld nervira, i ne samo da se prosto nervira, nego kao da čak poskakuje u mestu od brige. Počelo je to ubrzo pošto je Fandorin izjavio da je ukradena marama lorda Litlbija - ključ za mitsko blago Smaragdnog Radže. Profesor se jako uzbudio, mrmljao je nešto sebi u bradu i jednako ponavljao: „Ah, što pre na obalu.“ Postavlja se pitanje - zašto?

Odlučio sam da to razjasnim.

Natukao sam crni šešir sa širokim obodom do samih očiju i krenuo za Svitčajldom. U početku je sve išlo odlično - on se nijednom nije osvrnuo i neometano sam ga pratio do samog trga koji se nalazi iza carinske kućice. Ali ovde me je čekalo neprijatno iznenađenje: Svitčajld je pozvao mesnog kočijaša i izgubio se u nepoznatom pravcu. Kočija je, istina, išla dosta sporo, ali nisam mogao da trčim za njom, bilo mi je ispod dostojanstva. Naravno, na trgu je bilo i drugih taljiga, lako sam mogao da sednem u bilo koje od njih, ali Vi, Emili, znate za moju nesavladivu odvratnost prema otvorenim kolima. Ona su đavolji izum. U njima se voze lakomislene usijane glave. Neki od njih, video sam to nekoliko puta rođenim očima, vode sa sobom i žene i nevinu dečicu. Daleko li je do nesreće? Naročito su opasne dvokolice, toliko popularne kod nas u Britaniji. Neko (ne sećam se više ko) pričao mi je kako je jedan mladić iz fine porodice i na visokom položaju u društvu, nepromišljeno poveo svoju mladu ženu da je provoza u takvoj dvokolici, a ona je bila u osmom mesecu trudnoće. Naravno, loše se završilo: lenčuga-kočijaš nije savladao konje, oni su jurnuli, kola su se prevrnula. Mladiću nije bilo ništa, ali kod žene je počeo prevremeni porođaj. Nisu spasli ni nju ni dete. A zbog čega sve to? Zbog lakomislenosti. Bolje bi bilo da su lepo išli peške. Ili da su se, recimo, vozili čamcem. U najgorem slučaju, može se čovek provozati i vozom, u posebnom kupeu. U Veneciji se voze u gondolama. Bili smo zajedno tamo, sećate se? Sećate li se kako je voda umivala stepenice hotela?