Authors: Boris Akunin
- Zašto sam dužan da vam verujem? - eksplodirao je Goš. Stvar se pred njegovim očima rasipala u paramparčad.
- Zato što sam ja nezainteresovano lice i s-spreman sam da svoju izjavu potvrdim pod zakletvom. Dozvoljavate da nastavim? - Rus se sladunjavo osmehnu. - Hvala. Očigledno da je nesrećni crnac bio domaćinski raspoložen, nije želeo da se kući vrati praznih ruku.
- Stop, stop! - namrštio se Renije. - Zašto, ipak, mesje Fandorine, o svom otkriću niste obavestili kapetana i mene? Otkud vam pravo da to tajite?
- Nisam tajio. Zavežljaj sam ostavio na istom m-mestu. A kad sam se vratio, posle nekoliko sati, bilo je to već p-posle završetka pretrage, više ga nije bilo. Bio sam ubeđen da su ga našli vaši mornari. Sada se ispostavlja da vas je pretekao profesorov ubica. Svi crnčevi trofeji, uključujući i skalpel gospodina Aonoa, pripali su njemu. Verovatno je zločinac p-predvideo mogućnost... krajnjih mera, i nosio je skalpel sa sobom za svaki slučaj - da skrene istragu na pogrešan put. Recite, mesje Aono, vama su ukrali skalpel?
Japanac je otezao s odgovorom, na kraju je nevoljno klimnuo glavom.
-A niste pričali o tome jer oficir imperatorske armije ne može imati s-skalpel, zar ne?
“Sekstant je bio moj! - izjavi riđi baron. - Mislio sam da... uostalom, nije važno. A ispada da ga je ukrao taj divljak. Gospodo, ako nekome polome glavu mojim sekstantom, imajte u vidu da ja s tim nemam veze.
Bio je to potpuni krah. Goš smušeno, ispod oka, pogleda Džeksona.
-Veoma mi je žao, komesare, ali moraćete da nastavite svoje putovanje - rekao je inspektor na francuskom i saosećajno zgrčio tanke usne. - My apologies, Mr. Aono. If you just stretch your... hands… Thank you.
{23}
Žalostivo škljocnuše lisice.
Zavlada tišina; a onda zazvoni uplašeni glas Renate Kleber:
- Dozvolite, gospodo, ali ko je onda ubica?
4. meseca, 18. dana
Nadomak južnog vrha Indijskog poluostrva
V
eć je dva dana kako smo napustili Bombaj, a ja za sve ovo vreme nisam otvarao svoj dnevnik. Ovo mi se dešava prvi put u životu; pa, ja sam postavio sebi čvrsto pravilo da pišem svaki dan. Ipak, prekid sam napravio namerno. Morao sam da sredim osećanja i misli koje su me zapljusnule.
Suštinu promene koja se odigrala u meni najbolje prenosi haiku koji se rodio u času kada je policijski inspektor skinuo s mene gvozdene okove.
Usamljen je let
Svica u noći.
Al’ je nebo zvezdano.
Odmah sam shvatio: to je veoma dobra pesma, bolja od svih koje sam ikad napisao, ali njen smisao nije očigledan, i traži objašnjenje. Tri dana sam razmišljao, osluškivao sebe, i konačno sam shvatio.
Desilo mi se ono veliko čudo o kome mašta svaki čovek - osetio sam satori ili, kako su to blaženo stanje nazivali stari Grci, katarzu. Koliko puta mi je Učitelj govorio da satori dolazi (ako dođe) - sam, bez požurivanja i upozorenja! Čovek može biti pravednik i mudrac, može da sedi u pozi zazen mnogo časova dnevno, da pročita brda svetih tekstova, ali da svejedno umre neprosvetljen; a nekom neradniku koji glupo i besmisleno luta kroz život, on se nenadano javi, u svom veličanstvenom sjaju, i nenadano promeni celokupno njegovo ništavno postojanje! Upravo sam ja taj neradnik. Imao sam sreće. U 27. godini ponovo sam rođen.
Prosvetljenje i pročišćenje nisu mi došli u momentu duhovne i fizičke koncentracije, nego u trenutku kad sam bio smrvljen, jadan i ništavan, kad je od mene ostao samo omotač, kao od raspuklog balona. Ali zazvečalo je glupavo gvožđe, instrument mog preobraženja, i odjednom sam s neizrecivom oštrinom osetio da ja - nisam ja, nego... Ne, nije tako: da ja -
nisam samo ja,
nego i beskonačno mnoštvo drugih života. Da ja nisam nekakav tamo Gintaro Aono, treći sin starijeg savetnika njegove svetlosti kneza Šimazua, nego mala, ali zbog toga ne manje dragocena čestica Celine. Ja jesam u svemu postojećem i sve postojeće jeste u meni. Koliko puta sam slušao te reči, a razumeo sam ih, ne - osetio sam ih tek 15. dana 4. meseca 11. godine Mejđi, u gradu Bombaju, na palubi ogromnog evropskog parobroda. Zaista je čudna volja Svevišnjeg.
U čemu je smisao trostiha koji se intuitivno rodio u meni? Čovek je usamljeni svitac u beskrajnoj noćnoj tami. Njegova svetlost je tako slaba da osvetljava tek sićušan komadić prostora, a okolo je samo stud, tmina i strah. Ali ako se uplašeni pogled odvrati od tamne zemlje što je dole, i pogleda uvis (samo to je potrebno - podići glavu!), videćeš da je nebo osuto zvezdama. One sijaju istom, blistavom i večitom svetlošću. Ti u tami nisi sam. Zvezde su tvoji prijatelji, one će ti pomoći, i neće te ostaviti u nevolji. A malo kasnije ti shvataš i nešto drugo, ne manje važno: svitac je takođe zvezda, ista kao i sve ostale. One koje su na nebu takođe vide tvoju svetlost, i ona im pomaže da podnesu hladnoću i mrak Vaseljene.
Moj život se verovatno neće promeniti. Biću isti kao i ranije - i sujetan, i svadljiv, i sklon strastima. Ali u dubini moje duše od sada će uvek živeti neosporno znanje. Ono će me spasti i podržati u teškom trenu. Ja više nisam plitka barica koju jači udar vetra može da raznese po zemlji. Ja sam okean - i bura koja će poput rušilačkog uragana protutnjati po mojoj površini, neće dodirnuti moje skrovite dubine.
Kada sam konačno sve to shvatio, i moj duh se ispunio radošću, setio sam se da je najveća od svih vrlina - zahvalnost. Prva zvezda čiji sam sjaj ugledao u mrklom mraku jeste Fandorin-san. Upravo zahvaljujući njemu postalo mi je jasno da sam i ja, Gintaro Aono, važan Svetu, da me veliko Spolja neće napustiti u nevolji.
Ali kako objasniti čoveku druge kulture da je on zauvek moj onđin? Ta reč ne postoji u evropskim jezicima. Danas sam, skupivši hrabrost, počeo da pričam s njim o tome, ali izgleda da od razgovora nije ispalo ništa smisleno.
Čekao sam Fandorin-sana na gornjoj palubi, znajući da će on tačno u osam doći tamo sa svojim tegovima.
Kada se pojavio, utegnut u svoj prugasti triko (treba mu reći da za fizičke vežbe ne odgovara pripijena već široka odeća), prišao sam mu i duboko se poklonio. „Šta vam je, mesje Aono? - začuđeno je upitao on. - Zašto ste se savili a nećete da se uspravite?“ U takvoj pozi bilo je nemoguće razgovarati i zato sam se ispravio, mada bi, u ovakvim situacijama, naravno, trebalo duže zadržati naklon. „To vam ja izražavam svoju beskonačnu zahvalnost“ - odgovorio sam, veoma uzrujan. „Ma, dajte“ - nehajno je odmahnuo rukom. Taj gest mi se jako dopao - time je Fandorin-san hteo da umanji veličinu ukazanog mi dobročinstva i da izbavi svog dužnika od prekomernog osećanja zahvalnosti. Na njegovom mestu isto tako bi postupio svaki plemenito vaspitan Japanac. Ali efekat je bio suprotan - moj duh se ispunio još većom zahvalnošću. Rekao sam da nikad neću uspeti da mu vratim dug. „Ma, kakvi nikad - slegnuo je ramenima. - Prosto sam hteo da ućutkam tog samozadovoljnog ćurana.“ (Ćuran je nakazna američka ptica smešnog hoda, puna uobraženja o sopstvenoj važnosti; u prenosnom smislu - uobražen i glup čovek.) Ponovo sam kako dolikuje ocenio sabesednikovu delikatnost, ali morao sam obavezno da mu protumačim koliko mnogo mu dugujem. „Hvala vam što ste spasli moj ništavni život - ponovo sam se naklonio ja. - Tri puta vam hvala što ste spasli moju čast. I beskrajno puta vam hvala što ste otvorili moje treće oko, kojim vidim ono što ranije nisam video.“ Fandorin-san je pogledao (učinilo mi se, s izvesnim strahom) moje čelo, kao da je očekivao da će se na njemu ovog časa otvoriti i namignuti mu još jedno oko.
Rekao sam da je on moj onđin, da moj život sada pripada njemu, čime sam ga, mislim, još više uplašio. „O, kako sanjam da se vi nađete u smrtnoj opasnosti i da vas spasem, kao što ste vi spasli mene!“ uzviknuo sam. On se prekrsti i reče: „Ne daj, bože! Ako vam nije teško, sanjajte, molim vas, o nečem drugom.“
Razgovor nikako nije išao. U očajanju povikah: „Znajte da ću za vas učiniti što god poželite!“ I precizirao sam svoju zakletvu, da kasnije ne bi bilo nesporazuma: „Ako to nije na štetu Njegovom veličanstvu, mojoj zemlji i časti moje porodice.“
Moje reči su kod Fandorin-sana izazvale čudnu reakciju. On se nasmejao! Ne, ja sigurno nikad neću razumeti crvenokose. „Pa, dobro - rekao je on stežući mi ruku. - Ako toliko insistirate - neka vam bude. Iz Kalkute ćemo, verovatno, zajedno krenuti u Japan. Možete mi vratiti dug časovima japanskog jezika.“
Avaj, taj čovek me ne shvata ozbiljno. Želeo bih da se družim s njim, ali Fandorin-sana mnogo više nego ja interesuje glavni navigator Foks, čovek ograničen i priglup. Moj dobročinitelj dosta vremena provodi u društvu tog brbljivca, pažljivo sluša njegovo hvalisanje o morskim pustolovinama i ljubavnim avanturama, čak s Foksom ide na dežurstvo! Pošteno govoreći, mene to vređa. Danas sam bio prisutan dok je Foks opisivao svoju vezu s „japanskom aristokratkinjom“ iz Nagasakija. Ispričao je i o malim grudima, i o rumenim usnama, i o svim ostalim osobenostima te „minijaturne lutkice“. Mora biti da je bila neka jeftina prostitutka iz mornarskog kvarta. Devojka iz fine porodice neće varvarinu ni reč izustiti! Najuvredljivije je što je Fandorin-san ta bulažnjenja slušao s otvorenim interesovanjem. Već sam hteo da se umešam, ali prišao je kapetan Renije i poslao Foksa da nešto uradi.
Ah, da! Nisam pomenuo najvažniji događaj u životu na brodu! Ipak, svicu njegova sićušna svetlost zaslepljuje oči i ne dopušta mu da vidi svet oko sebe u pravim proporcijama.
Dakle, uoči isplovljavanja iz Bombaja došlo je do istinske tragedije, u poređenju s kojom se moje brige čine beznačajnim.
U pola devet ujutro, kada je brod već dizao sidro i spremao se za odvezivanje, kapetanu Klifu je s obale dostavljen telegram. Stajao sam na palubi i gledao Bombaj, grad koji je za moju sudbinu imao tako važnu ulogu. Hteo sam da taj pejzaž zauvek urežem u svoje srce. Zato sam i bio svedok događaja.
Kapetan je pročitao depešu i lice mu se odjednom zapanjujuće izmenilo. Još nikad nisam video tako nešto! Kao da je glumac iz pozorišta No skinuo masku Strašnog Ratnika i stavio masku Sumanute Patnje. Preplanulo grubo lice morskog vuka je zadrhtalo. Kapetan ispusti zvuk, ni jecaj ni jauk, i poče da se tetura po palubi. „Oh God - promuklo uzviknu on. - My poor girl!“
{24}
I jurnu s komandnog mosta dole - kako se posle ispostavilo, u svoju kabinu.
Pripreme za isplovljavanje su prekinute. Doručak je počeo kao i obično, ali je prvi oficir Renije kasnio. Svi su pričali samo o čudnom kapetanovom ponašanju, nagađali šta je to moglo biti u telegramu. Prvi pomoćnik je svratio u salon kad se obed već bližio kraju. Renije-san je izgledao uzbuđeno. Ispostavilo se da je kćerka-jedinica Klif-sana (već sam pisao da je kapetan voli iznad svega) zadobila jake opekotine u požaru koji je izbio u pansionu. Lekari strahuju za njen život. Prvi oficir Renije rekao je da je mister Klif van sebe. Odlučio je da odmah napusti
Levijatan
i da se prvim poštansko-putničkim parobrodom vrati u Englesku. Tvrdi da mora da bude pored svoje kćerkice. Prvi oficir je samo ponavljao: „Šta će sad biti? Kakvo nesrećno putovanje!“ Tešili smo ga kako smo znali i umeli.
Moram da priznam da sam kapetanovu odluku primio s osudom. Njegova tuga mi je shvatljiva, ali čovek kome je poveren zadatak nema pravo da se upravlja ličnim osećanjima. Naročito ako je kapetan i vodi brod. Šta će biti s društvom ako imperator, ili predsednik, ili premijer stave lično iznad dužnosti? Biće haos, a smisao i dužnost vlasti je da se bori s haosom, i da održava harmoniju.
Ponovo sam izašao na palubu, da vidim kako mister Klif napušta povereni mu brod. I Svevišnji mi je održao sledeći čas, čas saosećanja.
Kapetan je, pogrbivši se, polukoračao-polutrčao niz brodske stepenice. U ruci je nosio putnu torbu, mornar je za njim vukao jedan jedini kofer. Na keju kapetan zastade, okrenu se licem
Levijatanu
i video sam da njegovo široko lice blista od suza. Sledeće sekunde on se zateturao i pao ničice.
Jurnuo sam ka njemu. Sudeći po isprekidanom disanju i konvulzijama ruku i nogu, bio je to najteži oblik hemoragičnog moždanog udara. Pristigli doktor Trufo potvrdio je moju dijagnozu.
Da, kao što često biva, čovekov mozak nije izdržao razdor između glasa srca i zova dužnosti. Ogrešio sam se o kapetana Klifa.
Bolesnika su odvezli u bolnidu, a
Levijatan
je još dugo stajao u pristaništu. Renije-san, posiveo od šoka, otišao je na telegraf da se dogovori s londonskom kompanijom. Vratio se tek predveče. Novosti su bile sledeće: Klif-san ne dolazi svesti; privremeno će brodom komandovati Renije-san, a u Kalkuti će se na brod ukrcati novi kapetan.
Isplovili smo iz Bombaja sa desetočasovnim zakašnjenjem.
Sve ove dane ja kao da ne hodam, ja letim. Mene raduju i sunčevi zraci, i predeli indijske obale, i ritmični, dokoni život velikog broda. Čak i salon
Vindzor,
kuda sam pre išao sa zebnjom u srcu, kao na mučenje, sada mi je postao gotovo svoj. Susedi za stolom odnose se prema meni sasvim drugačije - bez otuđene gadljivosti i podozrivosti. Svi su vrlo dragi i ljubazni, a i ja se prema njima ponašam drugačije nego ranije. Čak mi se ni Kleber-san, koju sam bio spreman da zadavim sopstvenim rukama (jadnica!), više ne čini odvratnom. Prosto, to je mlada žena koja se priprema da prvi put postane majka, i potpuno je zaokupljena naivnim egoizmom tog, za nju novog stanja. Otkad je saznala da sam lekar, neprestano mi postavlja medicinska pitanja i žali se na sitne slabosti. Ranije je njena žrtva bio samo doktor Trufo, sada ispaštamo obojica. I najčudnije je da mi to uopšte ne predstavlja teret. Naprotiv, moj status je sada mnogo viši nego u vreme kada su me smatrali oficirom! Zapanjujuće!
U
Vindzoru
imam privilegovan položaj. Nije stvar samo u tome što sam doktor i, kako se izrazila misis Trufo, innocent martyr
{25}
policijske samovolje. Glavno je da -
ja sigurno nisam ubica.
To je dokazano i zvanično potvrđeno. Samim tim sam dospeo u višu kastu - zajedno s komesarom policije i novopečenim kapetanom (koji, uostalom, više gotovo i ne dolazi k nama - vrlo je zauzet i stjuard mu nosi hranu na komandni most). Nas trojica smo van sumnje i na nas niko kradomice ne baca uplašene poglede.
Žao mi je čitavog tog vindzorskog društva, iskreno mi je žao. Duhovnim vidom koji sam stekao, jasno vidim ono što ne vidi niko od njih, čak ni oštroumni Fandorin-san.
Među mojim susedima nema ubice.
Nijedno od njih ne odgovara ulozi zlikovca. Gledam te ljude i vidim: nisu bez mana, imaju nedostatke, ali čoveka crna srca, koji bi mogao hladnokrvno da uništi jedanaest nevinnh duša, uključujući i dvoje dece, ovde nema. Osetio bih njegov ogavni dah. Ne znam od čije ruke je pao Svitčajld-sensej, ali sam ubeđen da je to učinio neko drugi. Komesar je malo pogrešio u svojim pretpos-tavkama: zločinac se nalazi na brodu, ali ne u
Vindzoru.
Možda je prisluškivao kraj vrata kada je profesor počeo da nam priča o svom otkriću.