Levijatan (15 page)

Teško mi je da se koncentrišem, sve vreme se udaljavam od teme. Dakle, Svitčajld je otišao kočijom, ja sam ostao pored carine. Mislite da sam izgubio glavu? Ni najmanje. Setio sam se istog trena jedne stvari, tako da sam se gotovo odmah umirio. Čekajući Svitčajlda ušao sam u pomorski dućan i kupio nov sekstant, još bolji od prethodnog, i odličan pomorski priručnik s astronomskim formulama. Sada mogu da izračunam lokaciju broda mnogo brže i tačnije, tako da me nije moguće lako nasamariti.

Čekao sam šest časova i trideset osam minuta. Sedeo sam na klupi, gledao u more. Mislio sam na Vas.

Kada se Svitčajld vratio, napravio sam se da dremam. On je šmugnuo pored mene, ubeđen da ga nisam video.

Samo što je zamakao za ugao carine, jurnuo sam ka njegovom kočijašu. Za šest penija taj Bengalac mi je otkrio kuda je išao naš dragi profesor. Priznajte, draga Emili, da sam se pokazao kao prilično vešt.

Informacija koju sam dobio još više je učvrstila moje početne sumnje. Svitčajld je, dakle, bio naredio da ga iz luke vozi direktno na telegraf. Proveo je tamo oko pola sata, a zatim se četiri puta vraćao u zgradu glavne pošte. Kočijaš mi je rekao: „Sahib se jako, jako nervirati. Trčati napred-nazad. Čas kazati - vozi pijaca, čas prutić po leđa - vozi nazad, pošta, brže, brže.“ Znači, jasno je da je Svitčajld prvo nekom poslao depešu, a zatim je nestrpljivo čekao odgovor. Po rečima Bengalca, poslednji put je izašao iz pošte „izgubljena, mahala papirić“ i naredio da ga vozi nazad na brod. Mora biti da je dobio odgovor.

Ne znam šta je tamo, ali savršeno je jasno da profesor, ili već šta je uistinu, ima saučesnike.

Bilo je to nakjuče. Od tada kao da je na Svitčajldovo mesto došao neko drugi. Kao što sam vam već pisao, on sve vreme govori samo o dragom kamenju, a onda ponekad odjednom zasedne negde na palubi i crta nešto, čas na manžetni čas na maramici.

Uveče je u grand-salonu bio bal. Već sam vam opisivao tu veličanstvenu dvoranu, kao prenetu iz Versaja ili Bakingemske palate. Svuda je pozlata, zidovi u ogledalima, kristalni električni lusteri melodično zveckaju u taktu laganog ljuljuškanja broda. Orkestar (uzgred budi rečeno, sasvim dobar) svirao je uglavnom bečke valcere, a ja, kao što Vam je poznato, smatram da je taj ples nepristojan, zato sam stajao u uglu i povremeno pogledom pratio Svitčajlda. Taj se veselio iz sve snage, pozivao čas jednu čas drugu damu, skakao kao jarac, bezočno ih gazio po nogama, ali se zbog toga nije ni najmanje uzbuđivao. Načas sam se zamislio prisećajući se kako smo mi nekada plesali, kako je graciozno Vaša ručica, utegnuta u belu rukavicu, ležala na mom ramenu. Odjednom videh da se Svitčajld spotakao, samo što nije ispustio svoju partnerku, pa se, čak i ne izvinivši se, brzim korakom, gotovo trkom uputio stolu sa zakuskom. Njegova dama je zbunjeno zastala nasred dvorane, a i meni se učinio čudnim tako neodoljiv napad gladi.

Međutim, Svitčajld nije čak ni pogledao posude s kolačima, sirevima i voćem. Zgrabio je papirnu salvetu iz srebrnog držača i, zgrčivši se, počeo pomamno da škraba nešto po njoj. Potpuno se raspojasao, ne smatrajući potrebnim da čuva tajnu čak ni usred gomile! Goreći od radoznalosti krenuo sam nemarnim hodom ka njemu. Ali Svitčajld se već ispravio, presavio salvetu načetvoro, valjda se spremao da je sakrije u džep. Avaj, nisam stigao ni da bacim pogled preko njegovog ramena. Ljutito sam lupnuo nogom i već hteo da se vratim kad opazih da mister Fandorin prilazi stolu, sa dve čaše šampanjca. Jednu on pruži Svitčajldu, drugu ostavi sebi. Čuo sam kako Rus reče: „Ah, dragi profesore, ipak ste strašno rasejani! Sad ste gurnuli u džep prljavu salvetu.“ Svitčajld se zbuni, izvuče salvetu, zgužva je u grudvicu i baci pod. sto. Odmah sam, im se pridružio i namerno poveo razgovor o modi, znajući da će indologu to brzo dosaditi pa će otići. Tako je i bilo.

Tek što je on, pošto se izvinio, ostavio nas dvojicu same, mister Fandorin zavereničkim tonom prošaputa: „Pa, ser Redžinalde, koji će od nas dvojice da se zavuče pod sto?“ Shvatio sam da nije samo meni sumnjivo profesorovb poiašanje, nego i diplomati. Između nas oe za tren oka uspostavilo potpuno uzajamno razumevanje. “Da, baš je nezgodno“ - saglasio sam se ja. Pogledavši oko sebe mister Fandorin predloži: „Hoćemo li pošteno: neka jedan smisli pristojan izgovor, a drugi neka se zavlači.“ Klimnuh glavom i zamislih se, ali ništa odgovarajuće nije mi padalo na pamet. „Eureka“ - šapnu moj saučenik i brzim, gotovo neprimetnim pokretom otkinu mi jedno zlatno dugme. Ono pade na pod, diplomata ga vrhom cipele gurnu pod sto. „Ser Redžinalde,“ kaza on glasno, tako da čuju svi u blizini. „Mislim da vam je otpalo dugme.“

Dogovor je dogovor. Čučnuo sam i pogledao pod sto. Salveta je bila sasvim blizu, ali zato je prokleto dugme odletelo do samog zida, a sto je bio prilično širok. Zamislite samo: Vaš muž puzi četvoronoške pod stolom, pri čemu je sali okrenut na ne baš impozantan način. Na povratku je nastala sramotna scena. Pomolio sam se ispod stola a onda ugledao tik pred sobom dve mlade dame koje su živo razgovarale s mister Fandorinom. Ugledavnš moju riđu glavu u nivou svojih kolena, dame uplašeno vrisnuše, a moj podmukli saučesnik mirno reče: „Dozvolite mi da vam predstavim barona Milford-Stouksa.“ Dame me hladno pogledaše odozgo, i bez reči se udaljiše. Skočio sam i, kipteći od besa, povikao: „Ser, vi ste ih namerno zaustavili da biste mi se podsmehnuli!“ Fandorin s nevinim izrazom lica odgovori: „Zaista sam ih namerno zaustavio, ali nikako da bih vam se podsmehnuo. Prosto mi je palo na pamet da će one svojim širokim suknjama zakloniti od sale vaš rizični prodor u neprijateljsku pozadinu. A gde je trofej?“

Razmotao sam salvetu rukama drhtavim od nestrpljenja; ugledali smo nešto čudno. Dajem vam po sećanju:

PALACE!!!

Kakve su to geometrijske figure? Šta znači ova cik-cak linija? U kom smislu „Palace“
^{16}
? I zašto tri uzvičnika?

Krišom sam pogledao Fandorina. On je sa dva prsta protrljao ušnu resicu i promrmljao nešto nerazumljivo. Pretpostavljam na ruskom.

„Šta vi mislite o ovome?“ - upitao sam. „Pričekaćemo“ zagonetno odgovori diplomata. „On je blizu cilja.“

Ko je blizu? Svitčajld? Kakvog cilja? I da li je dobro što je blizu?

Ali ne stigoh da postavim sva ta pitanja jer u dvorani svi zagrajaše, počeše da aplaudiraju i mesje Drije, pomoćnik kapetana zadužen za putnike, zaglušujuće viknu u megafon: „Dakle, mesje i medam, gran-pri naše lutrije dobija kabina broj osamnaest!“ Do ovog časa bio sam tako zanet radnjama sa zagonetnom salvetom da uopšte nisam obraćao pažnju na ono što se dešava u salonu. A tamo, pokazalo se, ples se već završio i organizovana je prodaja listića dobrotvorne lutrije „Spasimo posrnule žene“ (u pismu od 3. aprila pisao sam Vam o toj glupavoj ideji). Moj odnos prema dobrotvorstvu i posrnulim ženama Vama je dobro poznat, tako da ću se uzdržati od komentara.

Svečana objava je na mog sabesednika delovala na čudan način - on se paćenički namrštio i uvukao glavu u ramena. U prvom trenu sam se iznenadio, ali sam se onda setio da je mister Fandorin upravo u kabini 18. Zamislite samo, on je srećni dobitnik!

„Ovo postaje nepodnošljivo - promrmljao je miljenik fortune, zamuckujući više nego obično. - Idem ja, lepo, da se prošetam“ - i ustuknu ka vratima, ali je misis Kleber zvonko povikala: „To je mesje Fandorin iz našeg salona! Eno ga, gospodo! U belom smokingu, s crvenim karanfilom! Mesje Fandorine, kuda ćete? Dobili ste gran-pri!“

Svi se okrenuše ka diplomati i počeše da aplaudiraju još silnije, a četiri stjuarda već su u dvoranu unosila glavnu nagradu: stojeći sat retke ružnoće, nalik na Big-Ben. Bila je to uistinu strašna građevina od hrastovine, u duborezu, čovečije visine i teška najmanje četiri stouna. Učinilo mi se da je u očima mister Fandorina promaklo nešto nalik na užas. Ne mogu ga osuđivati zbog toga.

Dalji razgovor bio je nemoguć pa se ja vratih u svoju kabinu da napišem ovo pismo.

Osećam da dolaze strašni događaji, steže se obruč oko mene. Ali, ne nadajte se, gospodo progonitelji, nećete me uhvatiti tako lako!

Već je kasno, vreme je da izmerim koordinate.

Doviđenja, mila moja, nežna, beskrajno oboža-vana, Emili!

Voli Vas Vaš

Redžinald Milford-Stouks.

R
enata je uvrebala Rundova (tako je ona krstila dedicu Goša kada se pokazalo kakva je on zverka) pokraj kabine. Sudeći po izgužvanom licu i razbarušenoj sedoj kosi, komesar samo što se probudio - očigledno se odmah posle ručka razbaškario u krevetu i spavao do večeri.

Vešto zgrabivši detektiva za rukav Renata se podigla na vrhove prstiju i ispalila:

- Da vam kažem nešto!

Rundov ju je ispitivački pogledao, prekrstio ruke na grudima i pakosnim glasom rekao:

- Slušam vas s velikim interesovanjem. Odavno se spremam da porazgovaram s vama, madam. - Takav ton pobudi oprez kod Renate, ali je pomislila da je to glupost: Rundova verovatno muči želudac, ili je možda sanjao crknutog pacova.

- Uradila sam vaš posao - pohvali se Renata i pogleda oko sebe, da neko ne prisluškuje. - Idemo u vašu kabinu, tamo nam niko neće smetati.

U Rundovljevom prebivalištu vladao je idealan red: na sredini stola stajala je poznata crna fascikla, pored nje ravna hrpa papira i uredno zaoštrene olovke. Renata je radoznalo vrtela glavom levo-desno, primetila je i četku za obuću sa kutijom imalina, i okovratnike koji su se sušili na konopcu. Brka je cicija: sam čisti cipele, sam pere, samo da posluzi ne da bakšiš.

-Kazujte šta imate - nervozno promumla Rundov nezadovoljan Renatinom radoznalošću.

- Znam ko je zločinac - ponosno izjavi ona. Ova vest na detektiva nije ostavila očekivani utisak. Uzdahnuo je i upitao:

- Pa, ko je?

- Ma, jeste li vi slepi? To se vidi golim okom! - Renata pljesnu rukama i sede u fotelju. - Sve novine su pisale da je ubistvo izvrpšo psihopata. Nijedan normalan čovek nije mogao da napravi tako nešto, zar ne? A sad, razmislite ko sedi za našim stolom. Naravno, biran buket, pupoljak do pupoljka, sve sami gnjavatori i grdobe, ali psihopata je samo jedan.

- Aludirate na barona? - upitao je Rundov.

- Konačno ste shvatili - Renata sažaljivo klimnu glavom. - To je jasno ko dan. Pa, videli ste kako me gleda? To je zver, monstrum! Plašim se da sama prolazim hodnicima. Juče sam ga srela na stepenicama, a u blizini ni žive duše. Srce mi se steglo! - Ona se rukom uhvati za stomak. - Odavno ja njega posmatram. Noću mu dugo gori svetlo, ali su zavese čvrsto namaknute. Juče je, međutim, ostao mali, maleni otvor. Zvirnula sam sa palube: on stoji nasred kabine, maše rukama, pravi jezive grimase, preti nekome prstom. Užas! Zatim, već je bila noć, uhvatila me strašna migrena pa sam izašla da udahnem svežeg vazduha. Odjednom vidim: naš psihopata stoji na pramcu, zabacio glavu ka nebu i gleda u mesec kroz nekakvu gvožđuriju. Tu mi je sinulo! - Renata se nagnu napred i pređe na šapat. - Mesec pun, okrugao. Zato je on pošašaveo. On je manijak u kome se na uštap probudi krvoločnost. Čitala sam o takvima! Što me gledate kao da sam kakva glupača? Jeste li gledali u kalendar? - Renata likujući izvuče iz torbice kalendarčić. - Evo, pogledajte, proverila sam. Petnaestog marta, kad je u Ri de Grinel ubijeno deset ljudi, bio je upravo pun mesec. Vidite, piše crno na belo:
pleine lune
^{17}

Rundov pogleda, ali prilično nezainteresovano.

- Ma, šta se bečite kao sovuljaga! - naljutila se Renata. - Je l’ vi shvatate da je noćas opet pun mesec! Dok se vi ovde budete skanjerali, on će ponovo da izgubi glavu i ucmekaće još nekog. A ja čak znam i koga - mene. On me mrzi - njen glas histerično zadrhta. - Mene svi na ovom odvratnom parobrodu hoće da ubiju! Nije dosta što me je napao Afrikanac i što onaj Azijat zija i mrda kvrgama, nego sad još i ludi baron!

Rundov ju je gledao teškim, netremičnim pogledom i Renata zamaha rukom ispred njegovog nosa:

- Hej! Mesje Goš! Da niste zaspali?

Deda je čvrsto uhvati za ručni zglob, skloni joj ruku u stranu i grubo reče:

- Slušajte, draga moja. Dosta je lakrdije. Sa riđim baronom ću ja lako, a vi bolje ispričajte za špric. I ne vrdajte, nego istinu na sunce! - prodera se on tako da Renata uvuče glavu u ramena.

Za večerom ona je sedela pomno zagledana u tanjir. Sote od jegulje gotovo da nije pipnula, a uvek je jela s izvanrednim apetitom. Oči su joj bile crvene, natečene. Usne su joj povremeno blago podrhtavale.

Zato je Rundov bio dobrodušan, čak i prijatan. U Renatu je često pogledao, i to ne bez strogosti, ali njegov pogled nije bio neprijateljski već pre očinski. Nije tako okrutan komesar Goš kakvim želi da se prikaže.

- Solidna stvarčica - reče on sa zavišću gledajući časovnik Big-Ben koji je stajao u uglu salona. - Baš ima srećnih ljudi.

Monumentalna nagrada nije mogla da uđe u Fandorinovu kabinu i privremeno je smeštena u
Vindzor.
Hrastova kula je zaglušujuće kucala, zveckala, groktala i svaki čas je zvonila za uzbunu, tako da su se svi, još nesvikli, svako malo hvatali za srce. A za doručkom, kada je Big-Ben s desetominutnim zakašnjenjem objavio da je devet sati, doktorova supruga samo što nije progutala kafenu kašičicu. Uz to, kula je u osnovi bila očito pouska i kada bi naišao jak talas, počinjala je preteće da se klati. Evo i sad, pošto je zaduvao svežiji vetar i bele zavese na pšrom otvorenim prozorima počele kukavički da podrhtavaju pod vetrom, Big-Ben je ozbiljno zaškripao.

Rus je komesarovu iskrenu ushićenost shvatio, reklo bi se, kao ironiju, i počeo je da se pravda: