Roman o Londonu 1 (40 page)

Read Roman o Londonu 1 Online

Authors: Miloš Crnjanski

BOOK: Roman o Londonu 1
10.82Mb size Format: txt, pdf, ePub

Rjepninova mlada sunarodnica, obišavši gospodu Krilov i gospodu Peters, koje su nešto brbljale, u krugu mladih Engleskinja, koje su bile izišle iz vode, stajala je pored Rjepnina i dalje, sasvim blizu. Nije skidala pogled sa njega. Polugola. Sad, u nekoj vrsti crvenog bikinija uzela je bila pod ruku Rjepnina, kao neki dečko. Bila je uplašena. Tražeći valjda u očima Rjepnina znake sažaljenja, ili straha, ona mu prošaputa stih Puškinov koji je to jutro bila naučila, za njega, ruski, kao đak, — pri polasku na izlet:
»Ja nje hoču pečalit vas ničem.«
(
229
)

Ponovila je to kao da se boji, da ga nije bio čuo.

U njenim očima Rjepnin, iznenađen, primeti ljubav prema njemu. Detinjastu.

GOSPOĐA PETERS PETRJAJEV

GROZNI VRISAK GENERALICE Barsutov i, sve što se bilo dogodilo na izletu do dvorca Tristana, poremetili su svaki red u hotelu gospode Foi, a, kako se Rjepninu činilo, i mozgove. Nije samo on imao čudna priviđenja, u glavi, da mu grafica ruska, iz Smolnog, sad liči na
Mary,
koja pere stepenice u Londonu, nego su i drugi gosti u hotelu Foi pošašaveli, posle tog izleta. Pokrovski i generalica bili su otputovali iz hotela, i ne silazeći više u trpezariju, — sa svog sprata, — u jedno malo mesto kraj okeana, koje opet ima ime jednog sveca.
St. Ives
. (Rjepnin je to izgovarao tako, da je zvučalo bretonski. Gospođa Foi mu je rekla, da ga treba izgovarati, onako, kako ga Englezi izgovaraju: Sntajvz. Nema, kaže, potrebe za bretonskim svetiteljima u Kornvalu.)

Ono što je Rjepnina, još više začudilo, svi su u hotelu, o slučaju Pokrovskog i njegove tašte govorili smejući se. Veselost, — neka čudna veselost — bila je obuzela goste gospođe Foi, — posle tog slučaja davljenja u okeanu, — koja je bila, neshvatljiva, ali velika. Sve je ta veselost bila u hotelu promenila, — i poslugu, — pa čak i kučiće ledi Park. Pudle su, ceo dan, lajale po hodnicima. Jedino fenjer, starinski fenjer, iznad ulaza, svetleo je, avetinjski, kad bi se Rjepnin vračao iz šetnje, po mraku, sa obale okeana. Sećao ga je kristalne, lobanje, Meksika, iz muzeja u Londonu.

Mesto Pokrovski i njegova tašta, — to jest, baš zbog njih, —
seks
je, tih dana, u hotelu, postao stalni predmet razgovora, — pa i zanimanje gostiju, što se, dabogme, krilo. Gospođa Krilov zatečena je, u vrtu, — to jest opštinskom groblju, — na klupi, sa kapetanom koji se zvao Bjelajev, — u nezgodnoj pozi. Krilov je ćutao, — ili to nije ni znao? Sorokin je uhvaćen, kad se, u hodniku, ljubio, sa ćerčicom gospode Peters i dobio je šamar od svoje supruge. Ono, što je zaprepastilo goste, bilo je, otkriće gospode Foi, da jedna njena sobarica zalazi u sobu Poljaka.

I noću, katkad.

Gospoda Foi, sa svojom, večuom cigaretom, među prstima, tumačila je, sve to, Rjepninu, kao posledicu, što je vrlo moralna kraljica Viktorija zaboravljena. Sažaljevala je svoju prijateljicu, gospodu Peters, koja će, svakako, imati mnogo muke, sa svojom ćerčicom. A njen krasni suprug, dobio je, šta je tražio. Šamar. On je Rus. Nema ono, što svi imaju, u Engleskoj kad su u braku: kontrolu nad sobom,
self coruroll.

Prekoputa hotela, bio je jedan pab, kud su, svi, išli, na pivo, uveče. A pivo je bilo afrodizijak u Sntmaugnu. U tom se svi slažu.

Rjepnin je znao da će u Sntmaugnu, biti još samo nekoliko dana, pa je ćutao. Čemu uopšte o tome razmišljati? Sve je neshvatljivo.

Pitao se, da li baš taj strašni vrisak generalice Barsutov nije uzrok, tom seksualnom ludilu žena u hotelu? Možda im je ta grešna ljubav, zeta i tašte, činila se, romantična, svesilna, i dala podstrek traženju nečeg neobičnog, nadzemaljskog? Mati, na mestu ćerke, koja je izvršila samoubistvo u Parizu pre godinu dana? Kako je to zanosno, —
how fascinating!
(Uz reč »ljubav« Engleskinje imaju 313 varijanti te reči).

Gospoda Foi je rekla Rjepninu da je to ipak skandal. Ta žena je trebala, kad je već tako, da se zadovolji, tajno, — a ne da traži, od zeta, ljubav koja ne može trajati dugo. To je trebao da bude lep, ali mali, doživljaj, na letovanju, koji ni za koga ne bi bio opasan. Takve, kratke, prestupe treba praštati. Bilo kako bilo, o tom slučaju trebalo bi ćutati. Nema dokaza da se radilo o pokušaju samoubistva. Bio je nesretan slučaj. More je bilo, ledeno. A, da su se spasli, treba da zahvale njenom rođaku, ser Melkelmu.

Sorokin se, kad se o tom slučaju govorilo, cerekao, — kao i nad šamarom, koji je, od žene, dobio. Treba, međutim, priznati, da je on bio taj koji je Pokrovskog izvukao, izlažući se opasnosti, da ga, utopljenik, povuče za sobom, na dno.

Ser Melkelm je negodovao što se o tom slučaju, uopšte govori. Radi se o nesretnom slučaju. Ni prvom, ni poslednjem na okeanu. Glavno je da se sve dobro svršilo. Njegova supruga, tvrdila je, da se sve to zbilo zato što je generalica starija, od svog zeta, a voli ga ludo. Pokrovski veruje u Boga i stidi se te ljubavi, pa je, za trenut, izgubio glavu. Talas ih je bacio na stenu, kad su hteli, iz uvale, da iziđu na pučinu, a to dvoje pliva, slabo. Uostalom, kad žena voli, treba da bude spremna na sve. Da plati i životom, to.

Bjelajev je bio pripit i tvrdio je, — uz psovku, — da se radilo o pokušaju ubistva, generalice. Pokrovski je podneo ostavku u Organizaciji i neće da bude dalje, blagajnik Komiteta, iako je bogat i živi bezbrižno. A za tu ženu žrtvovaće i svoju imovinu, i čast, i dušu, rusku. Rusiju. Sramoti staru, rusku zastavu. Carsku.

Krilov je jedini bio snužden. Njemu je Pokrovskog bilo jako žao. Potrošio je, mnogo, na organizaciju. To je divna i opasna žena. Mora da je vanredna, pri koitu. Uostalom, niko nije Pokrovskog spasao. Ona ga je spasla. Skočila je i držala ga, u svom zagrljaju, dok ga nisu izvukli. To je velika ljubav. Nisu oni krivi za smrt njene ćerke. Lekari, u Parizu. Ti idioti su mladoj ženi rekli da nikad ne može imati dece. To nikad ne treba ženi reći. Vodi, ili u koit sa svakim, ili u samoubistvo. A pre, a posle, svaka žena želi da rodi dete. Oni su sad smešteni u lepom hotelu, u mestu, punom slikara, boema, glumaca, glumica, pa će zaboraviti. Pokrovski zna da ima najlepšu metresu, u Parizu, ali ne može da zaboravi njenu ćerku. Nije kriv za njenu smrt, — ali misli da jeste.

Rjepninu se taj lekar, Krilov, bio dopao. Onako razbarušen, setan, sa usanama koje malo vise, dole, nalevo, kad govori o Izoldi, i koitu, prezrivo. Nije bio dosadan Rjepninu, nimalo. Imali su jednu malu prepirku u hotelu, o Puškinu, pa je Rjepnin stekao utisak da je taj Rus zanimljiviji čovek, od ostalih, u hotelu. Učinilo mu se sad da nije sretan u braku. Nije se začudio, kad mu Krilov reče, uzgred, da bi, — kad ne bi imao u Londonu, tu svoju dečicu, — otišao, prosto u sovjetsku ambasadu, a molio za dozvolu, da ga puste, da se vrati, u Tver.

Posle odlaska Pokrovskog i njegove tašte, u
St. Ives,
Rjepnin je rekao gospodi Foi, da će otputovati, u London. Dvadeset trećeg avgusta. Gospoda Foi mu onda reče, da mu misis Peters nudi, da ga do Londona odveze svojim kolima. I ona se vraća. I njena ćerčica,
Peggy
. Pri većeri, tog dana, ta dama ga je zamolila, da dođe kod nje, posle večere, — da posede na njenom balkonu. Rekla je da će se i Pegi radovati tome. Na njenom balkonu, posle večere, sveže je, i, hladovina. A vrt će biti ispod njih. Biće lepo.

A pošto imaju zajedničko predsoblje, tako su blizu, — dodade, kroz smeh, paleći cigaretu, na cigareti.

Rjepnin se dugo lomio, posle toga, da li da održi obećanje, da će doći. Iz prostog razloga, što je njeno izgorelo lice, njeno smejanje, njeno gledanje, iz ta dva, modra, oka, bilo, tako jezivo, — iako je, inače, bila prijatna i vesela. U želji da savlada u sebi, pred odlazak iz tog hotela, nagon grubog ponašanja prema tom, engleskom, svetu, Rjepnin je pošao, posle večere u tu posetu, ali sa namerom, da odbije ponudu, da se sa njom vozi u London. Blizina stanovanja sa tom ženom, i njenom ćerkom, u hotelu, bila je jedna od onih sitnica, koja je pokvarila ceo taj izlet, tom ruskom junkeru, — koji je bio osiromašio, ali se, prema strancima, ponašao oholo. Kao kad usov, sa planine, krene malu grudvu snega, u snežnom pokrivaču, pa to, posle, naraste u tutnjavu, Rjepnina je taj stalan pokušaj, — da ga London, — da ga sudbina, učini zavisnim od milostinje, dovodio do besa, koji je postajao sve veći i čudniji. Otkud, da se, baš njemu, desi to? Da baš on ima da sluša, tako blizu, glas, razgovor, smeh, te žene i njene ćerke, koje, nikad, pre nije ni video, i, koje, svakako, nikad više neće ni videti? Zašto ga njegovo siromaštvo, njegova nemaština, tuđa volja, smeštaju tako blizu te nesretnice, koja mu se tako ljubazno smeši i koja, i tako grozna, veruje, još uvek, da je privlačna?

Umalo se nije nasmejao i njenom balkonu.

Taj balkon je bio namešten, gde mu nije bilo mesto, kao neko gnezdo u gvožđu, u prizemlju, u zidu, obraslom bršljanom. A na taj balkon su izlazila troja vrata, — koja je jednom bio ugledao. Čitava šetališta, iz sobe u sobu. Sa balustradom u kovanom gvožđu. Zar nije i sve, što se, u tom ludom apartmanu, događalo, moralo, posle toga, biti ludo?

Kad je, kod gospođe Peters, posle večere, zakucao, moglo je biti deset sati.
Big Ben
se čuo, kako, iz Londona, odbija devet, u nekom radio-aparatu. Sunce je bilo zašlo.

U toj poseti, međutim, to veče, nije se ništa naročito dogodilo. Čuo je ženski glas koji mu veselo doviknu, da može ući, ali, kad je otvorio vrata, u prvoj sobi apartmana nikog nije bilo. Sa balkona je još čuo tih cvrkut nekih tica.

Gospoda Peters se, zatim, pojavila žurno, u kratkim, uskim, crnim čakširama, do kolena, sa bosim nogama u crnim, svilenim, turskim, sandalama, — a pružila mu je ruku. Zatim je, kao da je neko klupče, — belih grudi, i polugolih ramena, u žutoj svili, — sela u jednu fotelju. Lice joj je, u polumračnoj sobi, ličilo, na lice nekog Pjeroa(
230
), — belo, sa tim tamnim, modrim, očima, u strašnim kolutovima, u koži koja je bila ostala smežurana, izgorela. Tražili su ga. Bea Barustov je pitala za njega, telefonom.

Rjepnin joj onda, odmah, reče, da je za njega grafica Panova osigurala mesto u vozu, pa mu je žao ali neće da se vrati, u London, sa njom, u kolima. Ona je preko toga prešla, brzo, sa nekoliko ljubaznih reči. Nudila ga je cigaretama iako je toj ženi, — kao uostalom i svima u hotelu, — rekao bio, bar deset puta, da ne puši. Primakla je zatim, iz svog malog bara, pod ogledalom, led i viski. On se i nehotice nasmeja. Kaže: ne podnosi ni to piće, iako je, kažu, divno, — miriše mu na karbol. Seća ga ranjenika u Kerču.

Bio se zagledao u nju, savladavši užas u sebi, pa se, zbunjen, osmehivao. Ona je to tumačila, valjda, kao znak pobede njene pojave, polugole, pa se i ona smešila. Ispila je čašu viskija.

Valjda da ne bi morao da gleda to strašno lice, Rjepnin je bio digao pogled iznad nje, i razgledao zid koji ih je delio i bio sav u papiru iz osamnaestog stoleća, — i lampu, raskošnu, starinsku, koja je visila sa plafona, iznad njene glave. Petrolejka. Na njoj su poklopci plamenova bili od belog stakla, kao da su neki beli golubovi. U sobi se osećao i miris lovora.

Ona onda poče da priča, da joj se muž javio iz Beča. Vraća se u London, ali će, u Londonu, biti samo dan-dva. Ostavlja je, stalno, samu. Odlazi opet u pivo(
231
). Englesko pivo tek treba da osvaja Evropu posle rata. Petijajev, — mister Peters, — vodi sad rat u pivu. Kao uzgred, dodade, da je čula, da on, i njegova žena, žive, u Londonu teško i usamljeno. Htela bi da pomogne. Njen muž je desna ruka ser Melkelma, u serklu savezničkih oficira. Nedostojno je da jedan princ radi u podrumu čizmara i sedlara.

Rjepnin, prebledeo, reče, da nije princ, da je rođak prinčeva Rjepnina, da je vrlo zadovoljan mestom koje u Londonu ima i da on i njegova žena žive zaista prilično usamljeni i skoro i ne izlaze u društvo. Posle njihovog života u Rusiji, to je sasvim zanimljiva promena.

Bilo je očigledno da želi da ne ostane dugo.

Rjepnina te ponude pomoći i milostinje u Londonu, nisu vređale samo zato, što je znao, da su lažne, — prazna obećanja (fasada) — nego još i više, što su, uvek, data, pompezno, prepodobno, samouvereno. I njegova mati, i sva ruska aristokratija, imali su običaj, u Sankt Petersburgu, u njegovom detinjstvu, da, tobože, pomažu sirotinji, da zalaze, u Naberžnjaji, u kuće bolesnih mužika, ali se to radilo bar, u vezi sa religioznim praznicima, kao da su, u crkvi, svi jednaki. Bilo je za sluge, pri pogrebima, čak i suza.

Kad je ta žena, — njemu se učini ironično, — ponovila svoju ponudu, Rjepnin, hotimično nasmejan, ponovi, da je zadovoljan onim što u Londonu ima, — iako, dabogme, to nije, mesto, gde bi se radovao da živi, gde bi, da živi, imalo smisla, ali i to je dobro, za sada. »U mom mračnom podrumu,
dans mon coin sombre,
— u mom mračnom ćošku«, — dodade, — a primetio je, da ona ne zna, da je to Molijer.

Ne, ne, — dodade i ona. To nije za njega, a treba svakako pomoći, one, koji su izgubili otadžbinu, stojeći na strani Engleza.

Nije tačno, da su Rusi izgubili otadžbinu. Ni na strani Engleza. Oni su samo, napustili, otadžbinu, posle jednog strašnog, ludog, građanskog rata, — a to nije isto. To su ruska posla. Vreme, uostalom, sve leči, čak i one koji su izgubili otadžbinu.

Ona ga je začuđeno, i namršteno posmatrala. Koža joj se, na čelu, bila naborala. Kao da je, međutim, htela, svakako, da ga zadrži, da ne ode, ona pomenu Pokrovskog. To je divan čovek. Duboko religiozan, pa ipak, eto, u Parizu, gubi volju da živi. Bio je vrlo bogat. Sad više nije. Otac njegove mlade žene, koja se ubila, — general Barsutov, — bio je mnogo stariji od Pokrovskog, ali je bolje prošao u Parizu. Bio je, nekad, pitomac jedne čuvene škole francuskih konjanika, pa je imao mnogo prijatelja. Snašao se u Parizu. Pristao je da osiromašenom grafu Andreji, da ćerku, samo zato, što je Pokrovski bio devojče,tako reći, omađijao — a nosilac je čuvenog imena. Generalica tada nije bila u Parizu. Bila je kod svoje sestre koja je umirala posle jedne duge i teške bolesti u Švajcarskoj. Kad se vratila, sve je već bilo svršeno. General je, uostalom, i umro, uskoro. Ostavio je za sobom udovicu, i dugove. Šteta, što Rjepnin nije išao u Sntajvz. Bea je njena dobra prijateljica. Biće, sad, njen gost u Londonu. To je divna žena: prava Engleskinja. Ona je, posle smrti svog, mnogo starijeg muža, uzela svoju kćer, i zeta u svoju kuću. Bila je uspela da se zaposli u jednoj modnoj kući, za prikaz novih krojačkih kreacija u Parizu. Pojavila se, u raskošnim haljinama, divna, na trkama, u Operi, u teatru — inače je, sa zetom i ćerkom, živela dosta skromno. Bili su sve troje, sretni. Pokušala je i ćerku da zaposli u istoj, modnoj kući, ali nije uspela. Veruška je bila vrlo mlada, lepa, kao lutka, ali dabogme, nije imala, to fantastično, telo svoje matere, taj stas, rođene manekenke. Niko ne zna zašto je izvršila samoubistvo. Kažu, zato što su joj lekari rekli, da ne može imati dece. Zar to, pored tako lepog muža, nije ludo?

Other books

The Talk-Funny Girl by Roland Merullo
Sweeter Than Honey by Mary B. Morrison
Hellraiser by Clive Barker
Shadow Play by Rajorshi Chakraborti
Hilda - Cats by Paul Kater
JustPressPlay by M.A. Ellis
Strung by Costa, Bella