Roman o Londonu 1 (43 page)

Read Roman o Londonu 1 Online

Authors: Miloš Crnjanski

BOOK: Roman o Londonu 1
4.62Mb size Format: txt, pdf, ePub

Nije to Rus. Rodio se, kad su mu roditelji već bili izišli iz Rusije davno. Lepotan. A smešan. Ona, pri tome, puši. Dve cigarete, u isto vreme. Jedna je samo Sorokin. Dva uživanja. Sorokin kao dim.

Činilo mu se, dok se smeškao na račun Sorokina, — koji je bio mlad, — kao da vidi one fontane, koje se, usred bela dana, tako daleko od njega, pretvaraju u morsku penu i trče prema njemu, čak u Kornualiju. One su, te, koje su dokaz da niko nema prava, da ga osudi, na to, da provodi ceo svoj život, u tuđini, — kad se kod njih rodio. Traži samo da, još jednom, pretrči, po kanalu, tamo, kako je sanjao u detinjstvu. Da ne sluša koit Sorokina u Kornualiji, da pobegne od guvernante, Engleskinje, koju mu je otac u detinjstvu doveo. Došlo mu je bilo, da vikne, da hoće, da hoda, po vodi, još jednom, u Petrodvorecu. Monasi i prosjaci to mogu, u Aziji, — zašto i on ne bi u Rusiji mogao?

Babuška, grafica Panova, pogrešila je jako, što ga je poslala u Kornualiju, u taj hotel. Ko su ti ljudi? Ko su te žene?

Rado bi bio pobegao iz Engleske, u Pariz, kad, tamo, ne bi bio, u grobu, Napoleon. Napoleon je, za tog Rusa, bio postao, ono, što je crvena krpa, za bika. Sedeo je, usamljen, na steni, na ostrvu Svete Jelene? — da, da, ali šta je, i pre toga, znao, osim koita, koita. Bio je, kažu, veliki general, — da, da, — pa šta je radio, uoči bitke, kod Borodina? Frizirao se. Mirisao se, a
drugi
su išli u smrt. Imao je trbušče. Car. Rjepnin, umalo, opet ne viknu, ono što je bio uobičajio, za Napoleona. A o Kutuzovu, a o Suvorovu, ćute. Uostalom, i ta veličanstvena priroda? Koit Sorokinov koji je, u zidu, slušao, pokvario je Rjepninu i uživanje, u prirodi, to veče. Sećao se kakva je ta veličanstvena priroda, kad nastupi oseka, na obali. Sećao se šta su imali da gledaju, kad bi, sa Nađom, odlazili, iz Londona, na morsku obalu, da se, malo, nadišu čistog vazduha. Kad bi nastupila oseka, imali bi da sede, očajno, kraj mora, koje bi se povuklo, a ostavilo im za sobom samo ono smradno blato, u plićaku. Vraćali bi se umorni, sa izleta.

Rjepnin je, tog dana, posle svog doživljaja Sorokina, u zidu, uspeo da završi pismo Nađi, od koje je, i on, imao pismo tog dana(
232
).

Javljala mu je da je izišla iz bolnice (»neka mala, ženska sitnica«) i da se oseća, vrlo dobro. Bio je rešen da joj priča o Kornualiji, kad se bude vratio, samo ono, što je sunčana strana sveta. Bio je naročito rešen, da prećuti, Sorokina.

Na obali, pod stenama, pod koje je bio stigao pre dve nedelje, Rjepnin je dočekao zalazak Sunca, sad, rešen, da, mesto one ružne reči, koju je, kažu, Kambron dobacio, Englezima, kad su ga pozvali da se preda, — kaže, odsad, nešto drugo. Da upotrebljava, poluglasno, mrmljajući, reč Šekspira, — da treba umeti ćutati.
The rest is silence.
(
233
)

Zagledan u zalazak Sunca, — sa obale koja mu se učinila, kad je došao u Kornualiju, tako veličanstvena, — bio je, tog dana, uveren, da, i u ljubavi, treba mnogo štošta, prećutati. Zar bi bilo verovatno, kad bi ispričao, to, da jedan čuven avijatičar, engleski, — a Rus, — može da moljaka, tako, ženu, koja pod njim puši, — da mu isplatu zajma odloži? Antički mudraci, Rjepnin je to znao, verovali su, zaista, da žena donosi nesreću, i kad je dobra i lepotica, i kad nije, i kad je silom odvedena, da postane brakolomnica, kao lepa Jelena, i kad čeka, verno, deset godina, da joj se muž iz rata vrati. Ostavite tu cigaretu!
Take away that cigarette!
Čemu pričati, to, što je, već samo po sebi, smešno, ludo, a što se, u životu ljudskom, ponavlja, večno?

Treba ćutati! Bio je sad snažan, osnažen od plivanja, osunčan, a nikad se tako dobro nije osećao. To telesno osećanje snage, u ramenima, u nogama, u rukama, činilo mu se, jedino, dobro, što je, na tom letovanju, našao.

Rjepnin se, i docnije, dugo, sećao, tog zalaska Sunca u Kornualiji, uoči njegovog povratka u London. Bio je pod utiskom gađenja, nad onim, što je, u hotelu, u zidu, slušao, a jedva je čekao da ode iz Sntmaugna, posle toga. Bio je odredio, idući dan, za povratak, i, bio je to čvrsto rešio. Bio je, uostalom, ostao, i bez novaca.

Iako mu je gospoda Foi nudila da ostane, još koju nedelju, u njenom hotelu. Iako je njoj bilo rečeno, i od babuške, grafice Panove, i od Legije, da će, za njega odsustvo biti produženo i svi troškovi, biti plaćeni, Rjepnin je takve razgovore brzo prekidao. Da ipak nije krenuo, sutradan, to je bio slučaj, a to, u predvečerje toga dana, nije znao. Imao je običaj, u poslednje vreme, da ponavlja, da je, u životu, sve slučaj. Nesreća čovekova, slučaj. Poznanstvo, slučaj. Raspućin, slučaj. Gospodin Novgorod(
234
), slučaj. Smrt, slučaj. Božja volja, slučaj.

Taj lepi zalazak Sunca isto je bio slučaj.

Dok je sedeo, tamo, na steni, naslonjen na kamen, kao na neko, meko, uzglavlje čoveka, učinilo mu se, opet, da mu pokojni Barlov šapuće, prijateljski, na uvo. Eto, čudna promena!
Vot čudnij metamorfoz, knjaz.
Nađe nema sa njim, ona će otići od njega, ali, eto, — sad je sreo okean, mesto te žene. Treba da se drži zalaska Sunca. Okean je najveće, i najlepše, što je Bog stvorio. Bog mu, eto, dade, mesto jedne žene, susret sa okeanom koji je, beskrajan.

A ono što je čuo u zidu? Sorokin?

A to, što ga, ta gospođa Krilov, stalno, zove, na izlet u Truro?

Pa to je lepo, knjaz. Poezija, knjaz. Letovanje, knjaz. Ljubav, knjaz.

»Kakva ljubav!« — kaže, glasno, Rjepnin. Tver, Tver u Rusiji se bio, prosto, rešio, da se u njemu rodi taj Rus, Krilov, pa da ga, okolišnim putem, dovede u Englesku, gde se oženio. A ta varoš, u koju ga gospoda Krilov poziva, na izlet, stalno, bila se rešila, da se u njoj rodi neka
Patricia Myers,
pre trideset godina, pa da se to dvoje predstavnika ljudskog roda, sretnu. Za vreme rata, kao predstavnici bolnica, — što je nesumnjivi znak napretka čovečanstva u ratu. Za to su dakle ratovi u svetu? Za to se dakle rađaju deca? Svemogući je rešio da dođe, do koita, između toga Rusa, iz Tvera, i te Kornvalke? A, znači, i Sorokinovog, sa gospodom Peters? Slobodna volja je samo, cigareta, i za vreme koita? Bože moj, koliko posla za Svevišnjega.

PREMEŠTENI RUS

PAR
(PAAR)
JE MALO, PRIMORSKO, mesto, u Kornualiji. Na njegovoj železničkoj stanici rastaju se dve polovine brzog voza, koji iz Londona juri, prekonoć, do Atlantika, pa se, posle, opet spajaju, na povratku u London. Kao neka gvozdena, duga zmija, kojoj je bio otkinut rep. Vraća se, iduće veče, sa zažarenim očima koje se crvene, izdaleka.

Poslednjeg dana, septembra meseca pomenute godine, ta stanica je bila potpuno prazna i tiha. Osvetljena samo fenjerom na peronu. Oslonjen na taj fenjer stajao je svega jedan putnik, koji se vraćao u London. Čekao je i video je, u sumračju, u daljini, neko plavo brdo i jedan crkveni toranj. Okean je crveneo još na nebu, a na zemlji se mračilo. U jednom drvoredu, iza stanice, rasuto po zemlji, ležalo je uvelo lišće, kao posle kiša, gomila žutih leptirova — koji su mrtvi. Iz stanice se čuo otkucaj telegrafa, kao neki ritam šivačice. Jesen je, sa sumrakom, bila već stigla u okolinu.
(»Osenj. Padajut listja,«
— čujem kako neko, ruski, mrmlja. A taj što mrmlja, znam, to je junak ovog romana, koji se vraća u London, sav promenjen.)

Stanice u Engleskoj, kraj mora, kad prođe mesec avgust, opuste. Gomile onih dvadeset i osam miliona ljudi, i žena, koje odlaze, prvog ponedeljka, meseca avgusta, na plaćeni, radnički, odmor (»što je nesumnjivi znak napretka čovečanstva!«), bile su prošle. Vraćaju se svi, skoro u isti dan, posle četrnaest dana letovanja. Tada su vozovi prepuni i putnici se teturaju po hodniku vagona, preko prtljaga, kao mornari na palubi, u buri. Inače, u Engleskoj, prtljag putuje sam, u poslednjem vagonu, sa dečijim kolicima. Svega toga sad više nije bilo. Svi su se bili vratili. Neće se vratiti samo oni, koji ostaju, po drumovima, kraj svojih, razlupanih, kola, mrtvi. A tih, svakog leta, ima mnogo. Junak našeg romana vraćao se sasvim sam. Bio je namerio da se vrati dvadeset trećeg avgusta, po zakonu, ali mu se poslednjeg dana odsustva, pri skoku, glavačke, sa jedne stene, u more, desilo nešto neočekivano. Neko je pucao na njega i pogodio ga u članak. Čuo je pucanj. Jedva je isplivao. Niko, razume se, nije pucao na njega, nego mu je bila prepukla tetiva u levom članku (takozvana Ahilova peta), pa je imao da čeka, dve nedelje, u hotelu, da ga prenesu u bolnicu, i seku, a posle je odustao od toga i ležao sa nogom u gipsu. Sad je bio septembar, — bio je dakle prekoračio zakonski rok letovanja, mesec dana.

Znao je da će biti otpušten sa svog radnog mesta u Londonu. Iz podruma firme:
Paul Lahure & Son.

Noga mu je sad, do kolena, bila u gipsu i belela se, kao da je, jednom nogom, bio zapao u okrečen grob. Stajao je snužden, očekujući voz, na toj raskrsnici u Kornualiji. Sa štakom u ruci, sa kojom je skakutao kao vrabac. U daljini, okean je još tu, u svoj svojoj sili i lepoti, a nebo u Kornualiji bilo je još svetlo, ali se na zemlji već mračilo. Mrak se spušta na tu zemlju bakra i lima, iako svetlost leta, koje je bilo prošlo, ostaje, dugo, na oblacima, iznad stanice, u koje se beše zagledao.

Rjepnin je, kad mu se ta nesreća bila desila, molio telefonom od Londona, — od babuške, grafice Panove, — samo jedno: da spreče Nađu da dođe u Kornualiju, da ga vidi u bolnici. To, sa njegovom nogom, sitnica je.

U sebi, međutim, sad, na toj stanici, video je, — sećao se, — jednog svog sunarodnika, u Londonu, koji je prodavao novine, stojeći pri izlasku iz podzemne stanice
Bayswater.
Jednog ostarelog Rusa, — prljavog, bednog, zapuštenog, — koji je imao dugu kosu, kao apostol. Znao je da tako nešto čeka sad, i njega. Iako je bio tek prešao pedeset i treću godinu života, osećao se sad star. Iako se vraćao sa okeana, širok u ramenima, uzan u pasu, opaljen suncem, snažan, visok, prvi put je pomislio da su godine najvažnije u životu ljudskom i da više nije onaj, koji je bio. Znao je da se vraća izmenjen, i da će, do kraja života, pamtiti tu stanicu, Par, a pamtiće, zauvek i Kornualiju. Njenu strašnu obalu, pustu i modru, tu zemlju bakra i lima, na kojoj život nije bio, ni lak, ni veseo.

Čovek je zagledan u prirodu. Ona u njega nije. Tu, od njega, kroz koji minut, kad ode, neće ostati ništa, ni traga, — ni onoliko, koliko ostavlja mrav na pesku. Rjepnin — bio on princ, ili ne, — ko je to?

Niko. Premešteni Rus. Premešteno lice, u Kornualiji.
»Peremeščenaja persona«,
— čujem kako mrmlja, ruski.
(Displaced person.)

Kad je, iz daljine, čuo, da dolazi voz, pitao se, i to, kako će se popeti u vagon, ovakav, ćopav. Pri toj pomisli ispada mu iz ruke i štaka, pa se saginje teško. Međutim, kad je ekspres dojurio, Rjepnin se popeo u voz lakše nego što je očekivao. Pomogli su mu. Iz kola za spavanje uzviknuše čak i njegovo ime. Ovako: Mister Ričpejn.

Grafica Panova omogućila mu je da može da spava, do Londona. Namestili su mu i postelju, i nogu na postelju, vodoravno, a donesoše mu i čaj. A posle, i jedan noćni sud, od porcelana. (Porcelan Englezi zovu: Kina, Čajna, a tako zovu i šolje čaja:
china.
)

Kad je ostao sam na postelji, taj Rus, opet, mrmlja, ljutito, svoje ime, koje ne znaju da izgovaraju u Engleskoj. Da, da, — čujem kako mrmlja. On je sad, u Engleskoj, čovek sastavljen od bogatstva i bola? A katkad se pretvara i u iglu.
Pin.
Mister Ričpin. A reč prah, međutim, — to ga je začudilo, — tu, nakraj sveta, — ruska reč prah, — značila je i u starom govoru Kornvala: prah. (Sve je na svetu ludo.)

Zar nije ludo, i to, da je on to opalo lišće, — kao da je neki Omir, — uporedio sa čovečanstvom? Sa lišćem koje raznosi vetar. Čim čovek pokuša da misli o celom Čovečanstvu, — čujem kako mrmlja, — počinje da liči na ludaka, ma gde bio. Bolje bi bilo da se seti svojih godina, svoje žene, i stene, sa koje je skakao, i morskih talasa, koji su ga izneli u plićak. Kako ga je, pri dolasku, na stanici
New Quay,
okean dočekao lepo, pust, modar, kao beskraj. A kako ga, sad, eto, vraća i ispraća, sa jednim noćnim sudom. (Iako je rekao železničaru da njemu noću nije potreban.) Dok je voz jurio obalom Kornualije i Devona, taj Rus je stalno mrmljao, tako, i zagledao svoju nogu, koja se belela pred njim.

Znao je da će biti otpušten.

Nije znao šta će biti sa njim, i Nađom, zatim.

Dugo nije mogao ća zaspi, te noći, u vozu. Te misli, da, na svetu, ima toliko, toliko, miliona ljudi, čija noga nije u gipsu, posle letovanja, — a samo je njegova, — dovodi tog Rusa do podsmeha sebi samom. Zamišlja tu nogu, u Londonu, kako će skakutati, kao vrabac, sama, samcita, u gomili koja, ujutru, žuri do stanica podzemnih železnica i busova. Otpustiće ga iz radnje
Paul Lahure & Son,
sasvim sigurno. Na bedu, po volji Božijoj, uvek dolazi, beda. Smrt onih, koji su nam bili dragi. Ratovi. Rusija. Kerč. A zatim, godine i godine bede, u Grčkoj, briga, nemaština, u Alžiru, u Pragu, u Italiji, u Parizu, u Portugalu. A sve to samo zato, valjda, da bi, posle svega toga, našao, da se prah, i u Kornualiji kaže, prah. (Tog Rusa je naročito bilo snuždilo u stranom svetu, to ponavljanje, istih reči, u raznim zemljama, ti tajanstveni sinonimi u jezicima raznih naroda. Ta zajednica čovečanstva, u brbljanju, i suzama.)

Jurnjava ekspresa se, međutim, neprekidno, nastavlja, duž obale mora, i Rjepnin se trže, kroz polusan, tek na stanici
Exeter.
U nekom ludom, teškom dremežu, opet se seća onog svog sunarodnika, koji se, u toj varoši, kao emigrant, pretvorio u čuvara opštinskog nužnika. Kao da bi neko mogao da ga pozove, da zameni tog Rusa. Rjepnin se pokriva preko glave čaršavom postelje. Kad više ne vredi živeti, kad je smrt sigurna, treba se pokriti, pokriti lice, kao što ga je Cezar pokrio.
»Pokrit sebja slavoj«
, čujem kako, podrugljivo, mrmlja.

Čemu je bio taj odmor, to letovanje? Da ga nagrade što Rusiju više, ni kao krov nad glavom, nema? Čemu je proveo leto, u tom čudnovatom hotelu
KRIM (The Crimea),
kome je, to ime, dato, valjda, da bi ga podsetili da Sevastopolj, na kraju krajeva, pada? Ko su bili ti Krilovi, taj Bjelajev, taj Sorokin, taj graf Andrej, i njegova tašta, koje je upoznao u tom mestu, koje nosi ime jednog, kornualskog, svetitelja, a puno je divljih ruža?
St. Mawgan.
Ima tamo, pri ulazu u naselje, i jedna palma. I jedan pab, gde se, uveče, svi sastaju, da piju piva, a pivo je afrodizijak Sntmaugna.

Sećao se i busa, koji mu je kad je stigao dolazio u susret, isto tako crven kao što su i busovi Londona, a težak, tako, da se ljuljao duž morske obale, kao da je neki crveni elefant.

Other books

Shape of Fear by Hugh Pentecost
Jim Morgan and the King of Thieves by James Matlack Raney
The English Spy by Daniel Silva
The Hunt by Allison Brennan
Emma Hillman by Janet
Quick & Easy Chinese by Nancie McDermott