Roman o Londonu 1 (35 page)

Igra se za šampionat njenog hotela.

Rjepnin se sećao, da su oni, — sa Barlovom, — na Crnom moru, u mladosti, sa Ruskinjama, obično, posle večere, imali debate, o tome: šta je sreća u životu, šta je čovek, šta je prava ljubav, i, kuda ide čovečanstvo? Sad, tu, u Kornualiji, imao je da posmatra dame, kako igraju društvene igre, po želji domaćice. Gospođa Krilov pobedila je, prvo, zadihanu, ćerčicu gospode Peters.

Devojče se, očajno, do kraja, branilo. Deca su, očigledno, željna pobede pri igri, pa je devojče, zaplakalo, kad je izgubilo. Lekareva žena, međutim, klikćući, dovikujući veselo Rjepninu, — koga je gospođa Foi privela stolu, — tukla je lopticu, i skakala, kao da se pred njim pretvorila u menadu(
211
). Skakala je i kao koza. Ispod svog neprijatnog, velikog, tvrdog lica, njeno telo previjalo se, pokazujući lepe grudi, noge i, što je na njoj bilo najlepše, onaj deo tela, koji Englezi, kod žene, cene, naročito. Rjepnin nije znao da je ta žena bila, pre udadbe, šampion klizanja na ledu, — u areni kraj mosta, u Ričmondu, — a posmatrao je ćerčicu gospode Peters sažaljivo. Gospođa Krilov udarala je lopticu kao da je bela loptica neko jaje Kolumbovo, ili jaje nekog mađioničara, koje je, kao magnet, privlačila. Loptica je skakala u vazduhu kao luda. Prolazila je, tako reći,
niz
devojče,
pod
njenim pazuhom, i, kao u njenu glavu,
kroz
usta. Devojče je, zabezeknuto, na klizavom podu, palo. Diglo se brzo i nastavilo igru, ali je sve bilo uzalud. Na kraju je i istrčala.

Sorokin je izišao za njom.

Gospoda Peters, koja je bila prišla i sela kraj Rjepnina, rekla mu je, da joj je ćerka, u opasnim godinama. Ne može još da podnese, ni da gubi, ni da pati, a najmanje, da je pri tome gledaju. Zaljubila se u Sorokina, — a što Rjepnin, svakako, nije primetio — i u njega, od prvog trenutka kad ga je ugledala. Gospoda Peters je zamolila Rjepnina da joj pripali cigaretu. Zatim je otišla da igra, sa gospodom Foi.

Kraj Rjepnina je onda sela gospođa Krilov, nimalo umorna od igre. Pudrovala je nos i gledala Rjepnina, koketno. Pitala ga je, gde je popodne bio? Ona ga je tražila u hotelu. Muž joj je bio otišao u bolnicu, pa je htela da mu pokaže okolinu. Zna Sntmaugn dobro. Nije joj rekao, zašto nije doveo, na letovanje, i svoju suprugu? Bila je malo dete, kad su, prvi put, došli, da u Sntmaugnu provedu leto. Bila je sad tako radosna, kad joj je gospoda Foi rekla, da on dolazi u hotel. Treba da zna da oni, u Londonu, žive vrlo skromno. Za nju je ovo letovanje, bez dece, kao neki lepi bezbrižan san. Da li se upisao za izlet u Tintedžel, za koji pričaju da je mesto gde je Tristan umro? Ima ploču »Tristana«(
212
), — celu.

Rjepnin joj nije odgovarao na sve to, — rekao je samo da je igrala, odlično.

Iako je bila, očigledno, željna nekog muškarca na letovanju, gospođa Krilov je pogrešila. Suviše je brzo, svojim mutnim, tamnim očima, obećavala. Nije ni sanjala da, za tog Rusa, seks, nije sve. Ona je bila iz srednjeg staleža. Sa ženom iz srednjeg staleža, i da nije bilo Nađe, — Rjepnin nije hteo, ni na letovanju, da se upušta. Činila mu se, istina, privlačna, kao i one dve prodavačice, u njegovom podrumu, u Londonu. Ali još privlačnije Engleskinje sretao je, kao učitelj jahanja, u Mil Hilu, i među devojkama koje su služile, — zato što su bile siromašne, — kao konjušarke, i čuvarke pasa pa ništa. Mis Mun mu se, u sećanju na London, činila ipak privlačnija.

U Engleskoj je običaj da se muškarci i žene, posle ručka, ili večere, — pa i posle velikih banketa, — raziđu, na četvrt sata. Muškarci piju konjak, i puše, a ostave dame, same, — iz higijenskih obzira. One onda, kao guske, gaču, — pa odlaze nekuda. A kad se vrate, smeju se i kažu nešto, pa se naglo pudruju.

Tom Rusu se, ta ceremonija činila otužna. Gospođa Krilov je, međutim, pogrešila i ostavila ga, nasmejana, a kad se vratila, rekla je, da joj se, sad, svet, opet čini ružičast.
Maintenant la vie en rose.
Ta uzrečica bila je, te godine, tek stigla iz Pariza i ponavljala se, u srednjem staležu, i u Londonu.

Rjepnin se onda izvinio gospodi Krilov i pobegao od nje.

Gospoda Foi ga je, međutim, našla, čak u drugom kraju bara i vratila. Lekareva žena igrala je, ping-pong, sad, sa kapetanom koji se zvao Bjelajev, koga je Rjepnin izbegavao. Rjepnin je bio uveren da će lekareva žena, ovoga puta, sigurno izgubiti igru, — protiv tog glavurdana, sa potiljkom kao u bika, — ali se prevario. Gospođa Krilov je i Bjelajeva pobedila. I to vrlo brzo. Izazvala je, zatim, Sorokina. Mlad, brz, lak, i vrlo lukav, Sorokin se pokazao dobar igrač. Njegove loptice skakutale su, iznad mreže na stolu, pa je bio uspeo da zbuni lekarevu ženu, nekoliko trenutaka. Što je bilo upadljivo, bio je ućutao, zanemeo, a posmatrao je ženu koja igra protiv njega, nekim ledenim pogledom, kao neku zmiju. Sva mladost njegova postala je vidna, u njegovim skokovima, i mlataranju malim reketom, kao u nekom kineskom cirkusu. Borio se. Pljeskali su mu. Gospoda Krilov je, međutim, to kao i čekala.

Počela je, smešeći se, da gađa ivicu stola, sa nekim dugim, ludačkim, loptama, ukrivo, tako, da je Sorokin trčkarao i skakao, kao omađijan, i, često, gubio lopticu, koja je kao jaje padala, na patos. To ga je očigledno razdražilo, pa je, sve više, grešio. Ona je bila prestala da se smeška, i, prešla je na neke kratke lopte, na mreži, koje su se činile kao pečene ševe koje s neba padaju. Rus je svoje loptice, sve češće, zakačinjao o mrežu. Gubio je. Nije uspeo da pređe na tu, minijaturnu, igru, iako je baš to bio pokušao. Pobedila ga je kikoćući se.

Sorokin je bio sav crven u licu.

Rjepnin se bio zagledao u Krilova, koji je posmatrao svoju ženu, sedeći u dnu bara, utonuo u neku senku. Bio je ostavio novine. Na njegovom licu, dok mu je žena igrala, pobedonosno, ogledala se neka, duboka seta. Ćutao je. Zatim je, kad je pobedila, ćutke izišao.

Kad su prišle stolu, posle toga, — gospoda Foi i ćerčica gospode Peters, da igraju, — gospoda Krilov je, obišav oko stola, polako, opet, prišla Rjepninu i sela pored njega.

Njeno tvrdo lice, koje je sad ličilo na zajapureno lice neke Afrikanke, sjalo se od zadovoljstva. Bila je prišla, lagano, preplićući nogama, kao kad ju je Rjepnin, na plaži, prvi put, video. Ponova ga je pitala, gde je, celo popodne, bio? Htela je da ga vodi u šetnju. Na kraju Sntmaugna ima jedna lepa šumica. Tamo se sedi, na klupi, u hladu, vrlo prijatno. Otuda je vidik divan.

Zatim mu, nasmejana, reče, da bi htela nešto da ga pita. Kad upozna nekog uvek je radoznala. Zna da to nije lepo. Volela bi u Londonu da upozna njegovu ženu. Čula je, od gospođe Foi, da nema dece, a da je, već dvadeset i šest godina srećan u braku. Je li to moguće? Njoj se on čini, mnogo, mlađi, od njenog muža? Ne čini li mu se da, u Engleskoj, svet živi jednoličnim životom? Tako jednoličnim!

Šta bi želeo da vidi u okolini? Ona se rodila i odrasla u Kornvalu. Oni bi mogli da mu pokažu i njeno rodno mesto.
Truro.
Piter tamo odlazi, često. U bolnicu. Ostavlja je, samu.

Rjepnin, — kome je bila postala dosadna, — reče joj onda, da bi, ovde, na obali mora, želeo da vidi samo jedno. Što je na obali Eksetera već video. Čamac za spasavanje. Kad je bura. One, koji izlaze na more dobrovoljno, besplatno. Video je, na šinama, na obali, takav čamac u Ekseteru. Ne može da zaboravi to. Dopalo mu se to.

Gospoda Krilov mu na to reče, da ima toga, i u obližnjem Nju Keju. Ona bi, međutim, želela da mu pokaže, tamo, stajanje na talasima(
213
). To je nov sport u Kornvalu.
Surf riding.
Pre udadbe, ona je bila prva, koja je, taj sport, uvela u
Truro.
Suviše se usamio.

Kad se udavala, sasvim je drugače zamišljala Ruse.

Oni su bili tako veseli, s početka. Sad ima, između njih, i njenih poznanika Engleza, sve manje razlike. Ponudila mu je da i oni odigraju malo ping-ponga. Rjepnin se, međutim, izvinio.

Kad je, međutim, hteo da ode iz bara, gospoda Foi ga je, kao slučajno, našla i susrela, ponova. Rjepninu se, tad već, učinilo, da nije ni izišao iz Londona, i, da se nalazi u jednom od onih, malih, drugorazrednih, hotela, — srednjeg staleža, — na obali Londona. Kuda su, sa Nađom, katkad, odlazili, da se nadišu morskog vazduha. To se zove, London kraj mora.
London by sea.

Zar je i ovaj svet, u Kornualiji, neki London kraj mora?

Gospoda Foi ga je zamolila da učestvuje u jednoj,društvenoj, igri, u još jednoj društvenoj igri. Veliki radio-prijemnik u baru prenosio je igru, iz hotela
Sevoj,
u Londonu, a Rjepninu je protumačeno, da će sad imati da prevodi, — brzo, bez oklevanja i izvina, — prenos sa stranih radio-emisija koje če hvatati kapetan Bjelajev. Ko najbrže, i najbolje, prevodi, dobija flašu viskija, a, na kraju letovanja, u toj utakmici gostiju, pobednik će dobiti opremu za golf. Igra se za šampionat hotela.

Za sada, u toj igri, generalica Barsutov ima najviše bodova.

Rjepnin je, onda, primetio, kako Bjelajev čuči kraj aparata, a gospoda Peters ga je uzela pod ruku i privela aparatu. Aparat je bio prekinuo prenos iz hotela
Sevoj.
Nastala je tišina.

Rjepnin je, prišavši Bjelajevu, primetio, kako ga generalica Barsutov, pa i njegova sunarodnica, ledi Park, posmatraju, zabrinuto — kao da će da skače sa neke stene u vodu. Gospođa Krilov se smejala i počela da hrabri Rjepnina, — kome je cela ta komedija bila dosadna.

Iznenada, bio se zagledao u svoju, tako mladu, sunarodnicu, kao u neku svoju ćerku, koju nije imao u životu. Sažaljevao je to, tako mlado, stvorenje, udato za starca. U jednom trenutku, — dok su ga gospođa Foi i kapetan Bjelajev smeštali u jednu fotelju pored aparata, — Rjepnin je imaoj ednu tužnu, i skaradnu, misao, kao viziju. Pitao se, u sebi, kako li to ljupko, tako mlado, stvorenje, što liči još na devojku, jaši, taj matori dromedar?(
214
) — jer je, ser Melkelm, zaista i imao neki čudan hod, kao da je bio dromedar, u nekom drugom, ranijem, životu. Kao da će, zbilja, da se pretvori, u nekom budućem životu, u neku staru kamilu. Sve to mu je bilo odvratno. Bio se namrštio i čekao da Bjelajev počne.

Ledi Park je, međutim, i dalje, bila uprla pogled u Rjepnina, kao da je brižna. On je nju, sad, gledao, kao da ima, u njoj, zaista, neku sestricu, koju nije imao. Bio je postao sentimentalan, zagledan u nju. Ličila je na Nađu, u Kerču. Imala je ljupkost nekog devojčeta, kad ga osvetle u vratima, pri ulazu iz mraka. A kad je zapazio njena lepa, gola, pleća, i snažnu nogu, kao u mladih balerina, zavideo je tom matorom Škotu. Ta njegova sunarodnica nije još bila svesna da, u njoj, već ima neka, buduća, zanosna, žena, koju taj starac nije zaslužio.

Bjelajev je, prvo, hvatao prenos neke, francuske, stanice i Rjepnin je, brzo, prevodio. Svi su mu pljeskali. Ogromni Škot sedeo je, pijuckao viski, i nije skidao oka sa prevodioca. Zatim je Bjelajev našao neki, talijanski žurnal i Rjepnin je opet, brzo prevodio. Svi su bili zadovoljni sa prevodom. (Bjelajev je vikao da je knjaz živeo, nekoliko godina, u Italiji.)

Zatim mu je neke, nemačke, stanice nalazio. Vikao je da je i to dobro prevedeno. Zatim je uzviknuo: »Gospode i gospodo, idemo u Španiju.
Ole, Ole.

Rjepnin je, za trenut, bio zastao. Pitao se, u sebi, čemu sve to? Kakva je to komedija? Zašto sve to?

Već kad je gospoda Krilov, vrativši se iz ženskog nužnika, uzviknula, da joj se sad svet čini, sav, u ružama, bio je zaželeo da iziđe iz tog društva. Sad se, iznenada, sećao, kako mladi Lahir, u podrumu, u Londonu, ponavlja, da, Kinezi, imaju još čudnije običaje posle ručka. Kaže: domaćin okupi goste pa stanu u krug, oko domaćina, pa puštaju vetrove. To je dobro za zdravlje.

Međutim, na navaljivanje Bjelajeva, sagao je glavu, pa je i španski prenos preveo. Mrmljajući. A zatim, i neku, portugalsku pesmicu:
Fado.fado.
(
215
)

Veliki Škot je nešto beležio. Rekao je: »Dosta dobro.«
»Good enough.«

Rjepnin je mislio da je sad sve to svršeno.

Međutim, Bjelajev mu reče, da, sad, još, treba prevesti emisije koje možda ne zna, ali treba da pokuša. Tražio je, prvo emisije Praga. Zatim se čula Varšava i Rjepnin je, to, sad, prevodio na engleski, mrzovoljno. A posle se čula Moskva. Rjepnin je bio zastao. Nastalo je veliko ćutanje. Rjepnin je, razume se, i to preveo, ali je bio ustao kao da daje znak, da, dalje, neće. Ogromni Škot je glasno objavio vreme prevoda. Svi su nešto beležili, i, pljeskali. Kad je taj prevod završen, i Bjelajev je završio hvatanje stanica. U nedoumici, Rjepnin je onda počeo da priča kako je imao jednog prijatelja, koji bi bolji, od njega, sto puta. Ime mu je
Camincker.
Prevodi za Ujedinjene nacije. Škot je uzviknuo da nije potrebno, dalje. Bilo je vrlo dobro. Dosad je generalica Barsutov imala najviše bodova, mister Rjepnin je bolji, očigledno.

Škot je Rjepninovo ime izgovarao kao da je rođeni Rus.

Oko Rjepnina je bila, zatim, velika graja. Čestitali su mu.

On ih je gledao, sve podrugljivo. Pitao se, u kakvo je to društvo zapao? Ko su ti ljudi? Ko su te žene?

Kad je, zatim, ponudio da prevodi i sa finskog, jer je, kaže, slučajno u detinjstvu, naučio i finski, ser Melkelm je izjavio, da misli da je dosta. Dosad je najveći broj bodova imala generalica Barsutov, tašta knjaza Andreje. Rjepnin, sad, vodi, sa dva boda. (Niko nije znao finski i svi su poustajali, da čestitaju.)

Generalica Barsutov prišla je Rjepninu, sa ispruženom rukom. Njena suknja bila je rasečena skoro do kuka. Rjepnin je, i nehotice, pogledao u njenu vanrednu nogu. Ona mu je uhvatila pogled. Rekla mu je da je tu modu raširila po Parizu žena Čang Kai Čeka. Zar mu se ne dopada?

Izlazeći zatim iz bara, Rjepnin je bio, slučajno primetio, neki smeh, neko sašaptavanje Bjelajeva i Sorokina, koje je bilo upadljivo. Bili su im prišli i oni oficiri, u uniformi tropskoj, pa i onaj na štakama.

Izlazeći u hol hotela Rjepnin je bio, nehotice, zastao.

Kakva je to igra? Zašto ti prevodi? Čemu ti prenosi?

Hteo je da prošeta to veče, kroz mesto
St. Mawgan
i pošao je da svrati, za trenut, u svoju sobu, kad je na hodniku susreo gospođu Peters. Video je kako ulazi u svoju sobu, to jest u predsoblje, koje im je bilo zajedničko. Gospoda Peters ga zadrža. Bila ga je uzela pod ruku. Ne, kaže, ne treba da se ugleda na Krilova koji je otišao da spava. Zar neće da ostane još malo u baru? Biće igranka. Poče da mu se izvinjava što ga, možda, bude, kad se vraćaju i odlaze do zajedničkog kupatila? Na žalost, u hotelu nije bilo više mesta. Ustupili su mu sobu koju su bili zadržali. Odustali su, izričito, za njega. Po želji Sorokina. To je bila jedina mogućnost da ga smeste, u hotelu. Nada se da će, odmor, provesti lepo. On joj se čini nesretan bez žene? Ne igra? Ne puši? Inače bi ga, ona, katkad, ponudila da dođe na njen balkon, da popuše po cigaretu. Otuda se vidi sve do mora. Izgled je vrlo lep. Dosadno mu je, uveče u hotelu?