Roman o Londonu 1 (38 page)

Spremajući se da zapliva, sam, izbegavajući druge, Rjepnin je bio seo na jedan kamen, u plićaku, a spustio glavu na šaku desne ruke, poduprte kolenom. Bio se zamislio. To, da se nalazi, tu, na okeanu, daleko, od Nađe i Londona, bilo je potpuno razumljivo, — jedna sitnica, uobičajena, pri letovanju, — pa ipak mu se, to, učinilo, neshvatljivo i neobjašnjivo. Šta će tu? Zašto je pristao da ostavi ženu u bolnici, u Londonu, a da on pode na letovanje, tako daleko, a besmisleno. Čemu to? Zar nije mogao da ostane, tamo, gde je već godinama bio, i, otupeo, i mogao, mirno, da podnosi svaku nesreću i sve što se sa njima zbivalo. Lopta, kojom su se neke Engleskinje, koštunjave, mlade, i vesele, igrale, iza njega, na šljunku, bila mu je skočila na glavu, pa se trgao. One su se glasno smejale i izvinjavale i zahvaljivale, kad im je loptu vratio.

Kad je ustao i pošao u vodu, vide kako mu, duž pene na pesku, prilazi njegova, tako mlada, sunarodnica i kako mu maše rukom. Ličila je, zaista, sad, na mladu Spartanku, koja potrča prema njemu. Iza nje, video je njenog supruga, kako je opet zaveslao i pošao na more u svom kajaku. Izdaleka, ličio je na čupavog Neptuna koji, kao trokrakom, bode veslom vodu.

Olga Nikolajevna, zamuckujući, ruski, pozva Rjepnina, nasmejana, da zajedno plivaju. Zna, kaže, da bi, gospođa Krilov, još mnogo više, želela to, a zna i da bi on, da pliva, više voleo sa generalicom, ali, eto, kocka je pala.

Park je otišao na more, a nju je ostavio. Knjaz, uzviknu kroz smeh, valjda neće odbiti molbu djevočke, koja nikog više nema na svetu?

Iako to Rjepninu nije bilo, nimalo, prijatno, — jer je bila isuviše mlada, pa se bojao da se ne načini smešan, na tom izletu, ako ga budu videli kako se praćaka sa tom ženicom kojoj bi, po godinama, mogao biti otac, a koja je udata za čoveka koji bi mogao da joj bude ded, Rjepnin se, ipak, obradovao. Njen ruski govor pun engleskih reči bio ga je razveselio. Sećala ga je Nađe, na ostrvu Prinkipo, prve godine, u njegovom braku. Rekao joj je da mu se more čini pomalo uzburkano, pa bi, možda, bilo bolje da ostanu tu, u plićaku? On nije nikakav plivač. A i za nju će to biti opasno. Ona je, međutim, već bila uhvatila njegovu ruku i povukla ga prema moru. Neka ne brine, — kaže, — dok je bila bolničarka, — da bi zaradila hleb ocu — ona je, na zapadnoj obali Škotske, plivala često. A što se tiče njega, ne doliči ruskom knjazu da se uplaši. Ona ih je sasvim drugače zamišljala kad joj je otac o njima pričao.

Naočigled tih Engleskinja, koje su bacale uvis loptu, ona je bila trgla Rjepnina za ruku, u vodu, a on je onda morao da zapliva, hteo ne hteo. Kad je legla, na leda, na jednom talasu, ona se veselo zasmeja. Rjepninu se, za trenut, učini, kao da vidi neku malu morsku zmiju, kad ona poće da se vrti, u vodi, i diže, oko sebe, penu, kao neku podvodnu fontanu. Udarala je po vodi svojim nogama mlade balerine, kao da su vesla. On je plivao i nehotice za njom, kao da ga vuče za sobom. Zavideo joj je na mladosti i smehu, i u moru, i plivao, kao da nije svestan kud idu. Odmicali su. Ona mu je, smejući se, dobacila neki pojas za spasavanje, koji je bila uprtila sa sobom, ali ga on nije dohvatio. Počela je da klikće i predlagala mu je, da otplivaju do one stene, koja se uzdizala na kraju uvale, desno. Okean, doviknu, nije nimalo opasan tu, a nema ni struja kao u onom zalivu u Sntmaugnu koji nazivaju: Bidrautn.

Daleko, levo, Rjepnin je još video starca, Škota, njenog supruga, kako mlatara veslom, i, kao neka straža, pred dvorom, krstari, od jednog rta do drugog pri izlazu na pučinu.

Rjepninu se tad, već, nije dopadalo, nimalo, kako ta, tako mlada, žena pliva kraj njega, tako reći obgrlivši ga, pod vodom, i, uvlačeći ga sve dalje, u dubinu. Pošto je i pojas za spasavanje, koji mu je bila dobacila, izgubio, podiže iz vode glavu, da pogleda, gde je ta stena do koje plivaju? Uzdizala se visoko. Daleko. Desno.

Rjepnin je tad već hteo da se vrati, ali je bilo dockan.

Na pola puta osećao je da pliva, teško, nesigurno, a osećao je, naročito, levu nogu, kao utrnulu. Udarci njegovih nogu postadoše sve slabiji, to je i sam bio primetio. Kao da je to i ta mlada žena, koja je plivala oko njega, kao neki delfin, bila primetila, ona ga poče, veselo, gnjurajući, da vuče za sobom, a uskoro ga je uzela i kao oko pasa, kao u nekom zagrljaju. To ga je još više zbunilo. Bio se uplašio, bilo mu je smešno, ali je srdito ćutao. Video je stenu, na jedno dvadeset koraka, ne više, ali mu se učini još više daleko.

Kroz njena usta teklo je more, uz smeh, i kliktanje, a desnom rukom ga držala, sad, pod bradu. Video je njeno lice i njene oči, sasvim blizu. Kosa joj je, u moru, bila kao porumenela, obavijena oko lica, koje se smešilo, kao u nekom snu. Duge trepavice, kojima je dodala crnu boju, bile su spuštene niz oko, kao da gledaju u blede nozdrve, koje su disale, duboko, kad bi izronila glavu. Katkad bi bila tako blizu, da je osećao, na svojim bedrima, kad bi legao na stranu, umoran, meso njenog trbuha, pa i njenih malih grudi. A kad bi digao glavu, da udahne duboko, iznemogao, kao u nekom zagrljaju, ludom, osetio je i njenu čvrstu, dugu, ruku, oko svoga pasa. Gledala ga je svojim čudnim, očima, izbliza, kao da se grle, i leže, na postelji, koju neko vrti, na moru.

Rjepnin, iako čuven jahač, i stasit, bio je, kao neki slabić, iznemogao, pored te tako mlade žene, koja je još ličila na devojku. Za vreme poslednjih metara, pravcem na jedan kamen, koji se pod stenom izdizao, okrugao, morao je da se, zadihan, odmara na leđima.

Mesto na visoku stenu, popeo se na taj kamen, teško.

Ona se popela za njim, smejući se, glasno.

Rjepnin se bio dohvatio tog kamena, pljosnatog, duguljastog, koji je iz vode jedva virio, kao što se davljenik hvata tla, sa spasiocem koji ga je spasao. U glavi mu se mutilo. Vrat mu je kucao, kao bilo. Disao je teško.

Zastiđen, tek da nešto kaže, ponovi, da nije nikakav plivač više, a upita je, ponovo, gde je naučila da pliva, tako dobro? On bi, u njegovim godinama trebao da bude pametniji. Zaboravio je da nije više na Jalti, ni u Finskom zalivu, pa je ogorčeno priznao, smejući se, da se napio vode, gorko.

Bio se ispružio na kamenu, kao na nekoj kamenoj postelji, kao da je želeo da sklopi oči, i zaspi, na tom kamenu. Osetio je, međutim, da mu ona sad stoji čelo glave. Stajala je, zaista, skoro gola, nad njim. Čuo je kako mu, nekim dubokom glasom, kao da se umiljava, kaže, da je želela, da pliva, još dalje, sa njim. Iza te stene ima jedan pesak do kojeg niko ne dolazi suhim. Želela je da otpliva, dotle, sa njim. Da bi bili sami. Ima toliko da ga pita. Čega se uplašio? Dobro on pliva. On je mnogo mlađi od njenog supruga. Htela bi da on, i njegova žena, postanu njeni dobri prijatelji. Izuzev sestru njenog supruga, kojoj je devedeset godina, u familiji Park svi je mrze. On ne može ni da zamisli koliko se obradovala, kad je čula, da dolazi u Sntmaugn. Ser Melkelm, otkad su se uzeli, nikad nije zvao u kuću, Ruse. Ona je toliko bila željna, da upozna nekog u Londonu ko je Rus. Htela je da otplivaju do te stene, da budu sami.

Gledala ga je, stojeći mu čelo glave, mirno. Sa nje je curilo more. Naučila je da pliva, reče, u Škotskoj, — da, da, bila je, neko vreme, i bolničarka, tamo, da bi pomogla oca u Parizu. Bila je i domaća posluga neko vreme. Njen otac je bio siromah, sve dok nije organizacija iz Londona omogućila da uloži nešto malo u jednu piljarsku radnju. Ona je otišla u školu baleta. Sve su to imali da zahvale gospođi Peters. Tamo, na zapadnoj obali Škotske more je divno. Ima i palmi. Raduje se, zaista, da ga je upoznala. On je Rus. Njenog oca sigurno nikad nije video. Bio je oficir. Kuznjecov. Pukovnik. Čuven. Hrabar. Ona ga, međutim, pamti samo kao piljara u Parizu. Pričao joj je o Rusiji. To je za nju, bajka. Kaže da, na svetu, nije bilo lepšeg grada, od Petrograda, — to jest Lenjingrada. Tamo je želela da ide i uči balet. Oni Rusi, međutim, u Parizu, tako su čudni. Da je rekla Lenjingrad, — mesto Petrograd, — pred kapetanom, — video ga je, zove se Bjelajev, — ko zna šta bi sve čula i ovde. Zar to nije, međutim, dosta, da se njen otac u emigraciji pretvorio u piljara. Zar to nije dosta, knjaz?

Rjepnin se bio digao i sedeo je pored njenih nogu, ćutke. Ona se spustila i sela pored njega, isto tako. Ćutali su nekoliko minuta. Međutim, on je bio zaista dirnut. Činilo mu se da mu ta mlada žena, koja mu se bila učinila, praznoglava, i detinjasta, čita misli, da bi joj rekao nešto utešno, prijatno, reče, da, to, što je njen otac morao da se pretvori u piljara, baš ništa ne menja. Seća se da je to ime čuo. Pukovnik Kuznjecov? Mora da je bila, sa ocem, u Kerču, pri ukrcavanju, kad se i on ukrcavao?

Ona onda prasnu u veseo smeh. Nije bila tad ni rođena.

Svejedno. Treba da se, i dalje, divi svom ocu. On je žrtvovao, kao toliki, sve, za Rusiju, a Rusija je večna. Ljudi su prolazni.

Kad je to rekao, vide, kako je spustila pogled, kako joj se usta zatvaraju, kao neka crvena školjka, i, kako se, nekako podrugljivo, smeška, kao dete kad sluša učitelja. Ona, — reče, — nije prolazna, ne oseća se prolazna, to jest, njoj se čini da, to, što je rekao, ne vredi ništa, baš zato, što je prolazna. A što se tiče njenog oca, pamti ga samo kako se muči, u sirotinji, da im pomogne. Raznosi velike korpe krompira i kupusa od ranog jutra. Uveče je nju, dok je bila mala, učio da čita i piše. Gledala ga je i kako, poguren, uveče, ćuti, i šije. Umeo je i da šije. I da kuva. Njoj je umeo da i obuću opravlja. — Maše nam rukom!
Starik!

Rjepnin, u prvi mah, nije znao, ni da ona kaže da neko maše. Ni koji to starac maše rukom? A tek kad je, u nju, pogledao, začuđeno, ona mu pokaza, rukom, njenog supruga, koji je prolazio, nedaleko, pored njih, na vodi, kao neki veliki Eskimo, u kajaku. Rjepnin poznade ser Melkelma koji je veslao prema obali.

Imala je nameru, reče mu, da neko vreme ostane, tako, sa njim, na toj steni. Da ostanu sami. Htela bi da pokuša da govori ruski. Da ga pita, o Rusiji. Htela bi da ga pita, i nešto, što je ludo. Otkad je došao stalno se pita da li će joj odgovoriti, na to. Ona živi tek dve godine, u tom njenom braku, koji je pravo čudo. Kad je to rekla, Rjepnin, zaprepašćen, vide, na njenom licu, izraz gađenja. Nije to ni krila. Bilo joj je lepo, ovde, na tom kamenu, u talasima morskim, od obale daleko. Lepo je plivati sa njim. Sa njenim suprugom je sasvim nešto drugo, — dodade, i, prsnu u smeh. Rjepnin je bio začuđen kako to kaže, drsko, i podrugljivo.

Treba da se vrate, reče joj onda Rjepnin, tiho.

A nije dodao da se, sa njom, na toj steni, i on oseća, lepo.

Smešno je da se vrate. Ne bi trebali da se vrate, dogod sija Sunce. Zašto da se vrate? Tu, napolju, među talasima, oseća se tako sretna. Što se uplašio mora? Da, da, njen otac je znao i obuću da opravlja. Svi su Rusi, i njihova deca, u Berlinu, i, po tuđim zemljama, morali da nauče tako nešto. Kad bi imala dece, sasvim bi ih drugače vaspitala.

Da bi je utešio, iako je osećao da će, sve, što bude rekao, zvučati, lažno, Rjepnin joj je počeo da priča, kako je, sve, što se zbilo, moralo da se odigra, tako. Carstvo je bilo trulo. Svi su oni krivi, a najviše taj Zimski dvorac, i car, i Raspućin(
223
), i celo to pokvareno društvo. Sad, čak i njihovi unuci plaćaju, za grehe otaca. Najmanje su krivi vojnici. Oficiri. Njen otac na primer.

Treba zaboraviti sve to. Upoznaće je sa Nađom u Londonu.

»O ne, o ne«, — uzviknu ona, — kao da je nečim udario. Ona, i njen otac, ne zaboravljaju. Veliko je to carstvo bilo. Tako lepo. Slavno. Nije mu bilo ravna, zavejanom u snegu. Zna li on flot ruski u kom je njen otac imao brata? Zna li staru zastavu flota, belu i plavu? Ona vidi i sad, kad zatvori oči, flot, koji je krenuo. Obilazi Evropu. Prelazi mora. Obilazi Afriku. Ide u bitku, u smrt, mirno.

Rjepnin se nasmeja, jetko, i dodade: »Ne baš mirno. I pobuna je bilo. A oficiri su orgijali dok se ugalj tovario.«

Bio je zaprepašćen i nije znao da li da se nasmeje, ili zanemi, kad ona uzviknu: neka su! Eto, da je bila, tamo, pristala bi bila da uđe, u kabinu, svakom, na tim brodovima. Išli su da mru. Nije bilo pobune kad je trebalo mreti, kad su išli u Čuzimu. Da, njen otac joj je ponavljao: Čuzima(
224
). Znali su. Nijedan ruski brod, ni najzastareliji nije se osramotio. Neprijatelj je bio nadmoćan, moderan, a oni galijoti, teški, olupine gvožđa, ali su goreli i palili do kraja. Smrt. Smrt je za njih bila ruska smrt. Nisu mislili kao on, i svi oni današnji, tu, u tom hotelu. Svi, svi su mislili samo na jedno jedino. Nisu svukli, nijednu, belo-plavu zastavu. Goreli su. A svi su se slagali da mru. Zar to nije fantastično?
Call it what you will.
Zovite to kako hoćete.

Rjepnin je, začuđen, gledao tu tako mladu ženu.

Uostalom, dodade ona, ako on misli da ona brblja, samo zato što je bila željna mora, flote, oficira, igranki, balova, u Kronštatu(
225
), — ona će mu reći, otvoreno, da bi se bila dala i onima koji su mreli na reci Jalu. Čitave baterije su izgorele pod japanskom vatrom, ali bežale nisu. Kad iziđu, uveče, u Londonu, vidi ona, kako je čudno, svi gledaju. Kao da je poleguša ser Melkelmu. Htela bi da mu kaže da ženi nije svejedno, kakav je onaj, pored koga je ljudi vide, u večeru. Željna je bila da to bude čovek sa kojim može da se pojavi ponosno, a priznaće, i sam, da to nije slučaj, u njenom braku. Da, da, bila bi, kad bi to bilo moguće, gotova, da se, da, svakom, u tim baterijama na reci Jalu. Da sa njima odleži jednu noć uoči njihove smrti, dok se, u mesečini, dižu ka nebu. »Hajdete, moramo da se vratimo,« — uzvikivala je kao poludela: »Jalu, Jalu, Jalu.«

Tek tad, kad ga je ta, tako mlada, žena pozvala očima da skoče — kao nekog muža, ili ljubavnika, — ali mladog, na letovanju, Rjepnin se trže i vide razliku starosti koja ih deli. Ličila je na Nađu, u Kerču. Stajala je, sa istom nežnom, mladom, linijom, kukova i pleća, pred njim, ali sa snažnim, pravim, nogama, balerine, a kao da želi da, na kamen, klekne, pre nego što podu. Nekim čudnim, otvorenim, čulnim pogledom, kao da se spremaju na koit, posmatrala ga je, bez ikakvog stida. Mora da je, — reče mu — bar trideset, godina, mladi, od ser Melkelma. Zar ne?

»Hodite sa mnom,« — uzviknula je veselo. — »Zajedno ćemo se vratiti. Na vama je red.
Vaš hod, knjaz.«
(
226
)

U tom trenutku, ne samo da ga je sećala, one Nađe, koja je, sa njim, u svet pošla, nego mu se učini i smešna, detinjasta, mila. Ona je, međutim, već bila učinila korak, ali uvis, jednom nogom, skočivši u vazduh, kao da je zakoračila u prazninu nad morem, da se, zatim, ispravi, i sruši, iz vazduha, glavačke u talas. Nestala je za trenut, ali je izronila brzo i zatresla penu mora ispod stene.
»Starik ždot
«, — starac je čeka, — uzviknula je, glasno, kroz smeh. A zatim, još glasnije, i veselije, da, ona, čeka, njega:
»Ja, knjaz, vas.«