Roman o Londonu 1 (36 page)

Rjepnin nije znao šta da misli, kad ga je zadržala na hodniku, a još manje, kad ga je uzela pod ruku. Bili su sami. Ipak, nije hteo da se vrati u podrum gospode Foi. Hteo je da prošeta. Izvinjavao se i rastao od te žene, a primetio je da mu se ona smeši jezivo. Nije otišao ni u svoju sobu. Izišao je iz hotela na ulicu. Tek tada oseti da ga prati neki težak, opojan, miris duvana — dim cigarete gospode Peters.

Kao da se uvukao u njegovo odelo? Bila mu je smešna i po svom pušenju, i po tom uzimanju pod ruku. Rešio se da izbegava to društvo. A naročito baš tu Engleskinju.

(
216
)POSLE TOG VEČERA osluškivanja stranih radioemisija gospoda Peters (to jest gospođa Petijajev) vraćala se u razgovoru s Rjepninom, na pitanje: zašto on ne pokuša da, iz svog podruma, iziđe, na neki drugi posao? Na primer, na prevođenje stranih radio-emisija? To se, u Londonu, dobro plaća. Ona bi mogla da mu pomogne, da takvo zaposlenje nađe.

Rjepnin je prekinuo taj razgovor — ne baš učtivo. Ona mu je onda okrenula leđa. Trudila se, idući dan, da ga i ne sretne — mada su stanovali na korak-dva jedno od drugoga. Samo je njena ćerka, oslovljavala Rjepnina nekoliko puta. Pitala ga je o konjima, o jahanju.

Rjepnin je primetio da ga i veliki Škot izbegava i da prolazi kraj njega okrećući glavu na drugu stranu. Kao što je nekad bogataš na konju, pretvarao se, u Londonu, da ne vidi siromašnog poznanika koji prolazi. Gledao bi, u sedlu, u svoju čizmu. Bjelajev se nakašljavao kad bi prolazio kraj Rjepnina. Pitao ga je: da li sluša Moskvu? Sorokin ga je gledao pravo u oči, kad bi se sreli, i smeškao se. Jedino mu je graf Andrej prilazio prijateljski i zvao ga, na partiju šaha — a kretao se kao da hoda u snu. Tako je igrao i šaha.

Rjepnin je bio čovek plahovit i mrmljao je, u sebi, da je sasvim sigurno, da je zapao u neko šareno društvo, snobova, kameleona, a možda i agenata, koji se u tom hotelu odmaraju od svojih avantura? A valjda nadaju, da će i on biti idući, među njima?
Next?
Kad mu je Bjelajev, idući put, pomenuo emisiju Moskve, Rjepnin mu reče da je emisija Moskve, zaista, njegova najomiljenija tačka radija. On je Rus i ostaće to do kraja. Uživa, kad mu Moskva peva. A Bjelajev onda opsova Moskvu, pa mu okrete leđa.

Do kraja te prve nedelje boravka, u hotelu koji se zvao
KRIM,
Rjepnin je bio, očigledno, postao, nemio gost. Padala je u Kornualiji i kiša i niko nije izlazio, na obalu, da se kupa. Rjepnin je provodio vreme u svojoj sobi čitajući, a morao je da sluša, šta, kroz zid, govore mati i ćerka. Gospođa Foi mu je dala da čita jednu knjigu o Kornualiji i jedno, novo, zabranjeno, englesko, izdanje markiza
de Sade.
Rekla mu je da to njen muž čita. Ona francuske knjige ne čita. Pitala ga je: zašto svi Rusi vole da čitaju skaradne knjige? Usamljenost novoga gosta, u hotelu, bila je postala vidna. Svi su se, okrenuvši mu leđa, sastajali, veselo, u baru gospode Foi, a u taj bar su uveče, dolazili i mladi avijatičari, sa obližnjeg aerodroma mister Foija. Na igranku.

Kad ga je domaćica u hotelu, posle svega toga, pri kraju nedelje, opomenula, da će, u subotu, biti izlet, u mesto, koje je, kažu, bilo pozornica grešne ljubavi Tristana i Izolde, — Rjepnin se prvo začudio, a zatim pokušavao da izbegne, to. Gospoda Foi ga je, međutim, podsetila da se, za taj izlet u
Tintagel,
upisao.

Rjepnin je onda pokušao da se izvuče, tim, što nema kola, svoja, a ne želi da smeta drugima, nikako, ali gospoda Foi mu reče, da je to, već udešeno. Ser Melkelm, lično, želi da ga poveze. Svi žele da i on učestvuje u tom izletu. Kao da je i okean slušao gospodu Foi, vreme se bilo, pri kraju te prve nedelje, prolepšalo, i, subota je, zatim, osvanula, kao vedar, sunčan, dan. Nebo je bilo plavo. More mirno. A galebovi su doletali čak u to malo mesto.

Samo su, gospođa Foi, — i gospođice, koje je Rjepnin, u sebi, zvao »gospođice iz instituta Smolnog«, — ostale u hotelu. Svi ostali su, to jutro, krenuli, u posetu kralju
Arthuru,
koji je u Engleskoj cenjen naročito. Polazilo se uz veliku graju. Rjepnin se, u poslednjem trenutku, — ni sam nije znao zašto, — i sam jako razveselio. (Ser Melkelm ga je začuđen posmatrao.)

Gospođa Foi je, u takve dane, mesto ručka, davala svojim gostima, na izlet, paketić hrane, a pri povratku, uveče, samo čaja, sa kolačima. Treba, međutim, priznati, da su ti paketići bili upakovani, vrlo ukusno. A dan se plaćao kao i svaki drugi u hotelu.

Karavan kola poveo je doktor Krilov u svojim, malim kolima, koja su bila boje sladoleda za decu, a u svojim kolima, pored svoje žene, vozio je i Bjelajeva. Bio je setan, i miran, kao što je uvek bio, u društvu. Prolazeći kraj Rjepnina, rekao mu je, da je to jedini izlet, koji mu je mio, — ali da ne voli, kao njegova žena, muziku o Tristanu. Izolda ga seća Nemica, kod kojih je stanovao, kao student medicine u Berlinu, a sa kojima je išao u Operu, a koje su bile, u stvari, željne, ne Tristana, nego koita. (Čemu onda, tolika, nezavršena, melodija, uz to?)

Za lekarom su išla velika, crna, kola gospođe Peters (to jest Petijajev), a ona je, uz ćerčicu, u kolima, imala i Sorokina. U trenutku kad su ta kola prolazila, Rjepnin se bio slučajno našao uz ledi Park, pa je, i nehotice, čuo, kako ona kaže, mužu, da gospoda Peters i Sorokin, žele da budu sami.
Elle et Sorokin ne veulent point de compagnie.

Ser Melkelm se pravio da ga nije čuo.

Zatim su prošla, kraj Rjepnina, kola generalice Barsutov. Bila je obučena za plažu, kao slušče na brodovima, — koje momari nazivaju »mali«.
(Mousse
— kažu Francuzi.
Ship-boy
, zovu ih Englezi.) Iako je i u tom kostimu, ta žena, — vrlo graciozna tela, — izgledala lepo, Rjepnin u sebi pomisli: kud joj to pade na pamet? Nije znao da se ona oblači, onako, kako joj modna kuća, u kojoj je zaposlena, u Parizu, naredi. Pokrovski ga je pozdravio, pognute glave, sedajući. Ona mahnu rukom Rjepninu, u znak polaska, veselo.

Takvih je žena bilo i u Sankt Petersburgu! Takvih žena više nema!

Udovica je imala prosta, jaka, gvozdena, kola, kakva je tada prodavala, u Londonu, vojska, često. Postala su bila moda. Vozila je levom rukom ? Pokrovski je sedeo kraj nje, na tesnom sedištu, obgrlivši je, tako, da su ličili na ljubavni par. Rjepnin je zapazio kako ih njegova mlada sunarodnica, udata za tog starog Škota, gleda, pogledom punim nežnosti, ali i zavisti. Džip je, zatim, odjurio, a sad se čekao samo još ser Melkelm. Njegova mlada supruga, ponudila je mesto Rjepninu, — nekako, zamišljeno, — a kad on sede, trudeći se da zauzme, kraj nje, što manje mesta, ona mu doviknu, kao nekom starijem bratu, da sedne bliže:
»Just get nearer
.« Ser Melkelm je, reče, zaboravio naočari. Vratio se po naočari. On ih uvek zaboravlja. Gde ih sve ne zaboravlja!

Zauzevši mesto vozača u kolima, ona promrmlja, da će ona voziti, — a to njenog supruga uvek ljuti. Iako ona bolje vozi. Star je i rečeno mu je, da ne bi trebao više da vozi, ali on ne sluša nikog. Trebao bi da ga vidi kako jaši. Juri za lisicom kao da je napunio dvadesetu, a ne sedamdeset i četiri. Rjepnin se dopao njenom mužu. On je prvi Rus, za koga joj je rečeno, da će biti pozvat, u goste, kod njih, u Škotsku. To je i njoj milo. Prvi put će imati, jednog Rusa, — u kući. Godinama već, ona sanja, o Ruskom carstvu. Zna Sankt Petersburg samo iz očevih priča. Sve je to za nju, kao bajka za neko dete. Ne treba ni da doda, posle toga, koliko se raduje, da ga je upoznala.

Gledala ga je i smešila se.

Rjepnin, koji nije mislio da primi taj poziv, reče samo da voli Škotsku, da je zna, i da je tamo video, najlepši spomenik, palima u svetskom ratu; — najdirljiviji.

Ona se onda nasmeja i reče da će to reći mužu. To mu Melkelm neće zaboraviti. Taj čovek je, pre svega Škotlandez.

Rjepnin je bio zaprepašćen, kad je sve to izustila, tako lako, a kroz smeh. U društvu, takvih žena, u Londonu, tako se nešto, ne kaže o mužu. Ona je, međutim, nastavila da brblja, kao da nekom bratu brblja. Ona, — reče, — zna, da Rjepnin sad, kad je video koliko je taj čovek star, svašta misli o njoj, kad se tako mlada, za tog čoveka, udala.

O tom bolje da ćuti. Nije zlato sve što sija, ni u Londonu. Isprva je, u braku, bila, kao neka boginja, obožavana. Posle je doživela mnogo štošta, što nije očekivala. Tako je to. Bolje da mu to kaže od početka njihovog poznanstva, nego da mu drugi, o tom, pričaju. Zna da se svi, krišom pitaju, kako li je mogla da se uda za čoveka starijeg od nje, pedeset godina. Pola veka. Svakako se i on, — iza njenih leđa, — to pita? Reći će mu, otvoreno! Udala se da spase, u bedi, i siromaštvu, u Parizu, svog polaludog oca, koga voli, kako ni jednog muškarca, nikad, nikad, voleti neće. »Ah, eno, opet te njegove lude tice«, — dodade, nasmejana.

Preneražen, od svega toga što je čuo, — tako otvoreno, — Rjepnin, u prvi mah, uopšte ne zna, o kakvim je to ticama, reč.

Još je više začuđen, kad ledi Park, kroz smeh, dodaje, da, tice, na ser Melkelma, utiču, seksualno.

»Zadocnićemo«, —
»We are late, darling«,
— uzviknula je, međutim, glasno, pored njega, i zatrubila. Tek je onda zapazio ser Melkelma, u vratima hotela, nepomičnog, kao ukopanog. Bio je zagledan, u zemlju, nekuda. A Rjepnin, tek onda, ugleda i neku tičicu, koja se, pred ogromnim Škotom, na pragu, mirno, šetala. Skakutala je kao što vrapci skakuću, kao što skakuću deca. Prnula je tek kad je, trubom auta, uplašena.

Škot onda, brže-bolje, pritrča kolima, i uskoči, zagrlivši Rjepnina, — valjda da ne ispadne, — pri ludačkom zaokretu, kojim je ledi Park polazila. »Jedan crvendać, lep crvendać. Lep polazak, gospodine Rjepnin, zaista.«
»A robin, a nice robin. A nice start, mister Rjepnin, indeed. «
(Park je Rjepninovo ime izgovarao, tačno, ruskim naglaskom.)

Ledi Park je stigla karavanu na drumu, već posle dva-tri minuta. To troje je moralo da sedi u kolima, kao da je prilepljeno jedno uz drugo. Rjepnin je imao da gleda male grudi te žene, u nekom, otvorenom, kineskom, platnenom kaputiću, i njenu lepu nogu, mlade, balerine, koja je, otkrivena do iznad kolena, snažno pritiskala pedal. Kosa joj je bila zlatna kao kosa Nađina. A oči mrke, kao u sibirskog orlića. Sjale su se iz beonjača, kao iz nekog prstena. Detinjast je bio samo njen osmeh, obešenjački, oko usta, kao oko nekog crvenog srca. Pušila je i dok je vozila.

Rjepnin, koji na letovanje u Kornualiju nije bio došao željan žena, a kome se jedino tašta Pokrovskog dopadala, — valjda i zato što je imala onu, rusku, raskošnu, lepotu, zrele žene, koju je imalo i telo njegove žene, — slutio je, da bi lekareva žena, kao Amazona, želela da doživi, krišom, na letovanju, neku borbu ljubavnu. A ova tako mlada žena tog starca, nešto sasvim drugo. Pravu ljubav? Nežnu? Kao neku ljubavnu školu? Otvorenih, začuđenih, očiju, i u zagrljaju? Ljubav dugu, koja bi se, ako to mora biti, završila u plaču? A ako bi taj starac umro, u preudaji i, sretnom braku? Osmehivao se. Bila mu je smešna, pa je pogleda, kao neku ćerku, — koju nije imao, — kad bi je imao, i video, sa nekim šeširom na glavi, koji se nakrivio.

Park mu je doviknuo, u uvo, da će ih ta žena prevrnuti sasvim sigurno. Ne vozi dobro, a misli da vozi maestralno.

Jedna devojčica, iako je bila još daleko od njih, pretrča preko puta, kao zec, uplašeno. Ševe su kliktale, negde, u vazduhu. Rjepnin ih nije video u plavetnilu, samo ih je čuo. Sećao se kako jedan nemački pesnik kaže, za njih, da su to »rakete proleća.«(
217
) Poštovanom članu Dume, njegovom ocu, nije bilo dovoljno, da mu traži, da uči, naizust, engleske pesnike, nego je tražio da zna, i nemačke, — koje je, on, član Dume, voleo.

Predeo pred njima postajao je, za to vreme, sve čudniji i veličanstveniji, — kao kulisa za Tristana i Izoldu.

Nalevo, okean se pružao u beskraj, a nije menjao boju, kao more u Sredozemlju. Ostao je modar i taman, kao da je lava, ili rastopljeno olovo. Obala, hridine, uvale, sećale su Rjepnina Crnog mora, ispod Kavkaza, koji je voleo.

Proletali su, kroz neka naselja, belih kuća, i zelenih bašta, u kojima je cveće bilo, i leti, zimsko. Miris niske borovine udisao je zagledan u te devojačke grudi, koje su mu bile tako blizu. Imao je opet tu ludu misao da ta žena još nije žena, nego je ostala devojka i u braku, — ko zna kako, — u rukama tog ogromnog starca. Starac je brundao, pevao nešto, kao da mrmlja, a katkad tražio, u njemu, nagnut, centripetalnu tačku teže, valjda da ne bi iz kola, ispao?

Prvi sastanak karavane bio je u mestu koje se zvalo Veidbridž. Škot je tu naredio, da se stane, da bi Rjepninu pokazao mesto, gdje je kralj Artur, protiv Engleza, pao,(
218
) a sa njim i svi njegovi vitezovi, do poslednjeg.

Gde? Eno tamo.

Ser Melkelm je upirao prstom nekud, u daljinu, u polje, gde niko ništa nije video. Samo jedan toranj crkveni u daljini, kamenje, i neko brdo plavo, kao u priviđenju.

To, neočekivano, pokazivanje, nečeg što se ne vidi više, svi učesnici izleta dočekali su, diveći se. Samo se supruga starog Škota kikotala i tvrdila da to, njen suprug, već valjda stoti put, pokazuje. Zato i prave te izlete. (Ser Melkelm je pocrveneo, do ušiju, kad je čuo šta njegova supruga, kaže.)

Ona je bila uzela, pod ruku, Rjepnina, i vodila ga je da mu nešto drugo pokaže. Železničku stanicu, — jednu od prvih u Engleskoj, — nedaleko od mosta te varošice iz srednjeg veka. Nju, kaže, ta stanica, ražalosti, svaki put, kad prođu, i kad Melkelm pokazuje to bojište.

Ta stanica je iz godine 1854. Kako je sad stara, oronula, zapuštena! Niko ne popravlja više, ni njene krovove, ni njene šine, koje se još pružaju u daljinu. To je njen najtužniji doživljaj u Kornvalu. Otkad je tu stanicu videla, mnogo se promenila, — kaže. Želela bi da umre mlada.

Rjepnin, — kome se učinila smešna, — išao je za njom, ćutke, i slušao, sve što ona kaže, kao brbljanje iz sveta koji se, nekad, zvao, i u Rusiji, »veliki svet«. Međutim, ni sam nije znao zašto, ali je, to, što je gledao pred sobom, i njega, zaista, sneveselilo. Jedna stara lokomotiva bila je izvučena na sporedni kolosek i stajala je na šinama, zarđala, crna, hladna, kao staro gvožđe. Zar nije varljivo, bedno, neshvatljivo, i pomisliti, da je sve to, pre sto godina, zaista bilo novo, i, kao nešto novo i lepo, postojalo? Sad, on to posmatra sa nevericom, a ipak zna da su, tuđa, prolazili ljudi i žene, putnici, putovali i sastajali se bračni parovi, i ljubavnici. Roditelji su tu sačekivali decu iz škole. Žene su izlazile pred voz, sa suncobranom u ruci, i kišobranom u ruci, jer u Kornvalu ima i mnogo kiše. Živeo je, tu, svakako, i neki garavi ložač, sa ženom i decom, kraj kazana iz kojeg izbija plamen, kao iz pakla. Na tu stanicu se vraćalo i posle pogreba i venčanja, — a odatle, svakako, polazilo i na bračno putovanje?