Roman o Londonu 1 (16 page)

Dok Rjepnin prolazi tim ulicama, iza stanice Viktorija, on ima utisak, ne da hoda, nego da pliva. Da je London neka beskrajna, mutna, prljava voda i poplava, koja nosi i njega, iako ne zna kuda. Tu se, čini mu se, ponavlja, uvek, jedna ista priča o tome, kako jedan čovek pokušava da ispliva iz Londona, o tome kako neki polaze, tako, plivajući, čak do afričkih i australijskih obala. Valjda zato što tamo živi ta tica koju zovu Emu? Onaj, međutim, ko više nije mlad, posle jednog sata hoda, obično gubi svaku nadu. Čemu i dalje pokušavati, nema, tu, dalekih obala, — a ako ih ima, došljaci ne znaju gde su. Noge postaju sve teže, ići, ići, ići, postaje besmislica. Kao i udar ruku, u talasima, kad se plivač umori, i davi, i zamahuje, sve tiše. Onda se tu, umoran, seda. Takvih ljudi, koji su usporavali svoj korak, pa sedaju na neki porušeni zid, na ciglu podruma, bilo je, tada, u Londonu, dosta. Ruševine su postajale neka vrsta javnih klupa. I za nekog ruskog emigranta, pa i za princa. A neki su tvrdili da je Rjepnin bio sin princa.

Kraj onih, međutim, koji bi seli na tom putu do Berze rada, svet je prolazio i ne okrećući glavu. Od stanice Vestminster, do ulice Čedvik, nema nego svega nekoliko stotina koraka. Kad je nastavio svoj put, Rjepnin je stigao do Berze, za nekoliko minuta. Upućen je na prvi sprat. Na tom spratu, u dugim, uskim, prostorijama, neki činovnici saslušavaju Poljake, koji traže rada. Sede u nekakvim, drvenim ložama, što liče na ispovedaonice od čamovih dasaka. Tu ima, svaki, da ispuni neke papire i da ih preda. Rjepnin je seo na klupu, uz zid, i čeka. Žena ga je brižno molila, da bude strpljiv, pa i ponizan, toga dana. On onda ponizno čeka.

A dok čeka, i nehotice mora da čita plakate, koji su na zidu, a to su pozivi opštine Londona, koja poziva svakog stanovnika varoši, da bude štedljiv. (Rus se, dok to čita, gorko smeška.) Opština, koja vodi kampanju za potpis nekog unutarnjeg zajma, od STO miliona sterlinga, traži, od svakoga ko to pročita, da doprinese nešto.

Plakat je pun znakova funte: £££££££.

Tom ruskom emigrantu se taj znak čini, po formi, neka vrsta violončela, koji i njemu svira. Na njegovom licu se onda javlja izraz đavola, koji se cereka, pošto tog dana nema u džepu, ni jednu, ama baš ni jednu funtu sterlinga, a nije imao, toliko, već mesec dana. Činovnik, kod stola, koji saslušava stranke, začuđeno ga gleda. Čitajući te, za njega astronomske, brojeve, Rjepnin se priseća, da prisustvuje apelu, koji je, u stvari, propaganda, patka, jer je ta gomila, od sto miliona, davno upisana od banaka, a ovo je samo neka vrsta MORALNOG apela, na stanovnike Londona, pa i na NJEGA.

Ono što ga, — beskućnika, — opet začuđava, to je kaligrafska lepota sterlinga, tog romantičnog slova u očima Engleza. To se čini neka muzikalna arabeska, ali nije početno slovo ni reči Slobode, —
Liberté,
— ni španskog, —
Libertad,
— ni engleskog —
Liberty,
— nego reči
libra.
Mera.

Uznemiren, zbunjen, — a i da bi proteglio noge, — on onda ustaje i prilazi prozorima, iza klupa. Ima ih još nekoliko, koji su došli pre njega. Prema običaju engleskom, prozori su otvoreni zimi, po kancelarijama, i po kućama, a leti, zatvoreni. Kroz te prozore ulice Čedvik, vidi, opet, te pogorele kuće, sve do opatije Vestminster(
104
), i katedrale Vestminster(
105
), koja je katolička, a seća, crvena i bela, mavarska, na Trokadero Pariza. London je pun čudnovatih građevina. Nad svim tim, proleću jata galebova, tako daleko od mora. Dolaze zimi u London i ostaju do proleća. Nasele se duž Temze, ima ih na rezervoarima, u okolini, pa i po ulicama.

Rjepnin ih onda gleda sav potresen, seća ih se sa Neve, iz detinjstva, a seća i iz Portugala, — Ericerije, — gde je Nađa ležala bolesna i bila željna da umre.

Kako je čudna ta razlika između njegovih galebova i galebova. Bio se navikao da galebove viđa iznad severnih mora, pa i u Grčkoj, ali se pita: otkud ih ima i na ruševinama i zgarištima Londona, iznad tih bednih kuća? Da ne bi propustio proziv svog imena, on se vraća na svoje mesto na klupi i strpljivo čeka. Rat je bio prošao i sad je valjalo Poljacima, koji su se hrabro, — ludački hrabro, — borili, na strani Engleske, a koji su ostali u Engleskoj, naći zaposlenja. Treba ih pretvoriti u noćne čuvare fabrika, u zidare, i limare. Zbog neznanja engleskog jezika, međutim, dolazi i do nesporazuma, pa i do sukoba, — lakše je samo sa onima, koji su se već oženili Engleskinjama, i pripitomili, i znaju, malo, engleski. Poljaci su se bili tek nedavno vratili sa bojišta, iz Italije, a sad su, zauvek, ostavljeni u tuđini. Znaju da Poljsku, i svoje familije, neće videti više, nikada. Oni su zato, katkad, plahoviti i ogorčeni, pa ih brzo obuzima neka ljutnja, na te pisare koji ne znaju da ispišu njihova imena. Poneki Poljak, namučen, neošišan, gubi strpljenje, pa se čini kao da će da otrči po oružje, — koje više nema, — da se obračuna. Da zatraži neka svoja, prava. Pisari, koji rade taj posao saslušavanja, našli su se u čudu. To su ljudi sa ćelavim glavama, kao u Šekspira, ali sa naočarima. Oni se dovikuju preko stolova. To su bili, očevidno, za vreme mira, ljudi slabo hranjeni, slabo plaćeni, koji su stanovali po podrumima, ali su se, za vreme rata, u stranim zemljama, na suncu, pothranili. Čak su i brke pustili. Dobili su glas narednika. Čude se Poljacima što se ljute, kad ne znaju da im pročitaju imena, prokleta, koja su zaista, za njih, čudnovata. Okupi se po nekoliko pisara da ime nekog Poljaka pročita. Zakašljuju se, pljuckaju, ispada im cigareta iz usta, lula im se u zubima, tamo amo ljulja. A što je najgore, njima se stvar čini vesela. Poljacima se, međutim, ne čini šaljiva i sevaju očima. Da ti pisari nisu tako strpljivi i flegmatični, lagani, već davno bi bilo, pri tom poslu, došlo i do tuča. Ovako se sve dobro svršava, na kraju krajeva. Poljak dobija adresu zapošljavanja i odlazi i mrmlja. Dolazi, najposle, red, i na junaka našeg romana. Visok čovek, orlovskog nosa, širok u ramenu, uzan u pasu, lepog lica, on se, očigledno, dopada činovniku, koji mu, ljubazno, kaže: »Šta mogu da učinim za vas?«
»What can I do for you?«

Rjepnin je tu, učtivu, — ali licemernu, — frazu čuo već toliko puta, pa ga ona ljuti, od početka. Kaže svoje ime. Predaje svoju prijavu. Priča, kako je, već godinu dana, i više, bez posla, bez zarade, kako je živeo od uštedevina, kako je sve potrošio, a treba i ženu da izdržava, jednom rečju, beda je velika. Do pre godinu dana bio je učitelj jahanja u jednoj školi, u Mil Hilu. Ta škola ja zatvorena. Traži ma kakvog posla. Činovnik ga prekida i uzima ispunjeni formular i nestaje nekud, iza ormana, otkuda se vraća, srdito, tek posle dobrih deset minuta. Njega u spiskovima nema! Kako mu se izgovara ime?

Rjepnin mu onda kaže: »Rjepnin« — i pokazuje, na papiru, kako piše.

Tumači mu da je to ime rusko, pa se početno slovo izgovara kao englesko »r«, ali ne kao suglasnik, nego kao samoglasnik, a slovo iduće »j«, ne kao englesko »j« u engleskoj reči, džot, nego kao u reči za »jahtu«, jot, to jest kao u reči,
yard, yell, yes, you, young, youth.
(
106
) Pisar onda, sav crven, viče.
»Now, now, now.«
(
107
) Iz koje je jedinice raseljeničkog kora, Poljaka?

Rjepnin onda kaže da nije služio ni u kakvoj, poljskoj, jedinici, nego je bio pridodat jednoj diplomatskoj misiji Poljaka. U Londonu je sad upućen u Ministarstvo rada, radi novog zaposlenja, a odatle su ga poslali, ovamo. Već je godinu dana bez zarade. Beda. Beda. Pisaru se na to sužavaju zenice, — kako se sužavaju samo kod Engleza, ispod naočara, — a zatim mu kaže da je, prvo, tvrdio, da je iz poljskog, raseljeničkog kora, a sad kaže da je diplomat. Opominje ga, da ne govori koješta. Treba da daje tačne podatke. Oficir, diplomat? Šta je?

Koje?

Sav crven u licu, Rjepnin mu odvraća, da nije tvrdio da je iz poljskog, raseljeničkog kora, niti da je Poljak. On je Rus, a bio je prevodilac, kod Poljaka, u Parizu, sa rangom oficira. A bio je ruski oficir, u prvom svetskom ratu. Saveznik Engleza. Vadi pri tom svoju kartu identiteta, izdatu u Londonu, na kojoj se još vidi, precrtan, potpis engleskog ministra spoljnih poslova, i pečat.

Pisar mu, malo ljubaznije, dovikuje, da njega neće zaplašiti ničiji potpisi. Nego neka donese, prvo, dokument, od poljskog, raseljeničkog, kora, pa će mu onda, sasvim sigurno, naći zaposlenje. Zna on da se oni, Poljaci, ljute na njih, što ne znaju da izgovore ta njihova, poljska, imena, sa »trš, prš, mrš«, — ali to mu ne daje prava, da diže glas. Imaju oni ovde druga posla!

Setivši se onda svoje žene, Rjepnin mu, ponizno, kaže, da on razume, da je teško naći, za njih, strance, posla, ali da je on gotov da radi, svaki, i manuelni, posao. Zidara, limara, poštara, vodiča, samo da bi zaradio nekoliko funti nedeljno. Ova je zima u Londonu strašna. Istrošio se. Teško mu je.

Pisar mu, na to, odvraća, da je davno mogao naći rada, ako je hteo. Trebao je da se prijavi policiji, u Mil Hilu, pa bi mu, brzo, našli rada, — i za njegovu ženu. U svakom slučaju, eto, neka ode u Policiju za strance, na Pikadiliju, neka mu odatle kažu, telefonom, samo, da je, oko njegovih papira, sve u redu, pa će mu onda, on, naći mesto. Kad zna tolike jezike, koliko je napisao na prijavi, neće biti teško. Ovako ne zna s kim ima posla. Njegovo ime ne nalazi na spisku. Neka dođe sutra.

Rjepnin onda ćuti, trenut-dva, zamoren, — a zatim kaže da će doći, sutra.

Izlazeći da ode u policiju, na Pikadiliju, toliko se beše snuždio, da pomišlja, da će biti bolje da se prijavi ruskom Oslobodilačkom komitetu, koji je mrzeo i gde ga mrze. Bolje i to, nego da mu policija, kao nekoj skitnici, nalazi rada. Kod ruskog komiteta ga bar znaju. A još uvek ima, od Sazonova, pismo.

Kad je izišao iz te Berze rada, otpočinje opet hodanje kroz ruševine, i kroz maglu, i kroz zelene oči mačaka. Treba opet koračati, koračati, pored zida, dok mu u mozgu jure slike Kerča, Rusije, ukrcavanja, flote u Alžiru, poderanih čizama, pijanki, tuča i odlaska, sa ženom koja plače, u Prag, gde mu je ruski Komitet našao mesto.

Bilo je skoro podne i glad se javlja. Pita se, u sebi, zar ne bi bilo bolje vratiti se u Mil Hil, pa ostaviti za sutra, policiju, i sve te strašne komedije, koje se sa njim zbivaju u Londonu? Zar ne bi bilo bolje, da pretraži svoje papire i nade pismo Sazonova, pa da ga pokaže u policiji, na Pikadiliju? A sad da ode kući, gde sad ima hleba, meda i čaja, i gde sad vatra gori i u njegovom ognjištu, koja je u Engleskoj tako lepa. Osećao se mrtav umoran.

Međutim, treba biti, — kaže sebi, — razborit, treba pokušati i u policiji. Magla se opet spušta. Novaca neće biti najesen, opet, ni za kiriju. Može im, uostalom, reći, da ima pismo, ne samo od Sazonova, nego i preporuku koju im je izdao engleski admiral, — koji se zvao Trubridž(
108
), — kad su stigli u Tursku. Sve postaje u tim maglama, u Londonu, čudno. Prolazi opet pored opatije Vestminster. Stajao je tu, u njoj, pre trideset godina, kad se u njoj služilo molepstvije za pobedu ruskog oružja. Bio je sa ocem ovde, u prolazu. Među generalima. Rusija je tada bila velika sila. Kenterberijski arhiepiskop držao je govor, o ruskim pobedama, i žrtvama, i o caru. A sad. Šta je? Koje? Prolazi kao senka, ako uopšte ima još senku. Prolazi kao da je slep. A nema čak ni psa.

Prolaznici ga zagledaju začuđeno.

Prolazi sa osmejkom, smeška se, mrmlja, nežno — seča se svojih pasa koje je imao. Nema ih već davno. U Naberežnjaji ih je ostavio.

Silazi zatim, jer se umorio, gladan, i žedan, u podzemnu stanicu, osvetljenu crvenim, zelenim, žutim, svetiljkama. Dole nije ni hladno. Vozovi stižu iz tamnih tunela, iznenada. Kao neka čudovišta. Sa zažarenim očima. Vrata se otvaraju, i sama zatvaraju. Gutaju putnike. Vagoni su puni nemih ljudi i žena, a sede u stavu lutaka. I on seda tako, pa se oseća kao da je od voska.

Knjaz, — dakle, tu smo? Dotle smo stigli?

Bio je jedinac. A gde mu je mati? Ne zna ni da li je živa, ako je uopšte još u Sankt Petersburgu. Ostarila je davno.

Rešava se da laže, kad se vrati Nađi, u Mil Hil. Da je našao posla. Laž je tako lepa. Stvar sa njegovim zaposlenjem, posle više od godinu dana, najzad je sasvim sigurna. Ima Boga. Traže mu i pismo Sazonova. Dobiće mesto kartografa u geografskom društvu. Ima knjigu o Kavkazu. Videli su i potpis ministra spoljnih poslova. Rusija je pomogla Englesku i u prvom svetskom ratu, sad će London da im vraća dug. Kad zatvori oči, ponavlja sebi: da, da, treba lagati. Čini mu se da, u očima, vidi, talase u moru, dok se ukrcavaju u Kerču, gde je prvi put ugledao Nađu. Bila je navršila sedamnaest godina. Lagala je da je devetnaest.

Bila je tako lepa.

Neka beskrajna milina preliva mu se preko lica.

Kao da se u Rusiju, u Kerč, opet vratio.

Umalo nije prošao stanicu Pikadili, a kad se popeo iz nje, na površinu Londona, sneg je opet provejavao, pa mu je i to milo. Odlazeći do policije, — koja je bila iza hotela
Pikadilija,
oseća da, ipak, lagati Nađu, neće biti lako. Nju je njen otac, general, bio naučio da ne laže nikada. Govorio je da treba svakom pogledati u oči. Čak ni lav ne napada, tvrdio je, ako mu tako, u oči, pogledaju. General je bio zašao u godine i smešan. Ženu je, priznavao je i sam, u mladosti, lagao.

Rjepnin je bio stigao do crkve Svetog Džemsa. Sve je uokolo belo, iako saobraćaj pretvara sneg, brzo, u kaljugu i blato. Pred veče će taj sneg, u Mil Hilu, imati fantastičnu, minijaturnu, lepotu, zvezda, u mraku. Zašto je ženi rekao da bi bio, kao prvog, giljotinirao grafa Miraboa? Čudna mi čuda: graf Mirabo! A zašto mu Nađa kaže, tako sigurno, da on ne bi bio zgazio ni mrava? Koliko ima mrava na svetu? Koliko pahuljica snega? Koliko Rjepnina? Svega jedan. Sad je sam.

Policija za strance nalazila se, tada u jednom ćorsokaku, iza pomenutog hotela na Pikadiliju, a preko puta španskog restorana, »Martinez«, koji je znao dobro. Taj španski restoran imao je ulaz, sav, u plavom azulejosu, kao da se Sevilja preselila, sa njim, u London. Prvih godina, u ratu, bio je katkad, stecište, ne samo njihovog, ruskog Komiteta, nego i kraljeva, u podne, pri ručku. Veliki svet ruskih, propalih, aristokrata zato je i dolazio Martinezu. Sinovi tih Rusa bili su se pročuli, u francuskom i engleskom vazduhoplovstvu. Dolazio je sa Nađom, tu, i on. Gledali su kako grčki kralj dovodi, da ruča, svoju metresu, Engleskinju, a gledali su i starog, norveškog kralja, dugajliju, a taj više nije žene gledao. Uživao je u svom sinu.

Starost je snuždena i mirna.

Sad, sa Nađom, ne bi bili mogli, tu, nijednom, ni da ručaju. Bilo bi skupo.