Roman o Londonu 1 (21 page)

Želi da sakrije da mu je teško?

Nije, ne krije ništa. S početka i on je mislio, da je jako nezdravo raditi u podrumu. Da će biti hladno. Ili toplo, suviše. Uverio se da u podrumu temperature nemaju promenu. Da je u podrumu prijatno. Tamo ima jedno proleće, koje ima podneblje, mirno i blago. Jedino što ne valja, to je, da će vid pokvariti, brzo. Celog dana mu električna sijalica sjaji u oči. Kao da mu visi u glavi, ili na čelu. Moraće da kupi naočari, ovih dana, iako je, donedavna, imao tako oštro oko.

Njegova žena tada pominje, prvi put, njegove godine. Zna ona, — kaže, — da mu mora biti teško. Nije to mesto za njega, u njegovim godinama. On se trza, i gleda je začuđeno. Zatim se smeška, pa kaže, da je sretan što je ma šta našao, — neku zaradu. Svet u kom je pre živeo nije bolji, ni zanimljiviji, nimalo, nego ovaj što ga gleda sad, u tom podrumu. Kroz te cipele, kroz svoju prepisku sa tim ženama, koje u toj radnji obuću naručuju, vidi svet, pa i žene, kako ih pre nije video. Mnogo štošta zna, sad, o njima, što pre nije znao. Piše im pisma, na koja, i te kako, odgovaraju. Dolaze čak da sa njim pregovaraju i usmeno. Jedna ga je pitala da li je istina, da je on neki, ruski, princ? Sa jednom je, juče, imao jednu ludu, teatralnu, scenu.

To je žena jednog prebogatog čoveka, koji ima čajdžinice u Londonu na svakom ćošku. Multimilionar. Žena mu je u godinama koje su opasne za ženu. Prešla je četrdesetu. Dotrčala je kao furija u radnju. Skakala je kao bahantkinja po podrumu. Tvrdi, da je platila, par cipela od krokodila, ali nema priznanicu. U knjigama koje mu je mesje Žan ostavio, ne piše da je plaćeno. Nema traga u knjigama, da je plaćeno. Bio se našao u nebranom grožđu. Ona je vikala, histerično. Vređala ga je, kao u teatru. Ličila je na Medeju. Šešir joj se bio nakrivio, a bojao se da mu ne izbode oči, kad je izvadila iz šešira iglu. Bila je sva van sebe. Bilo je vrlo zanimljivo.

Njegova žena se smeje, dok on prepričava tu svoju nezgodu, ali on nastavlja, snuždeno. Može imati velikih neprilika sa tom ženom, — kažu. U tom svetu, u kom sad živi, ima isto toliko drama, kao i u velikom svetu, u kom je nekad živeo, u Petersburgu. Svaki dan doživi nešto, što je neočekivano, a što nije ni sanjao. Kao da je iznenada progledao, vidi ovu varoš, i ljude i žene, kako ih pre nije video. Svet nije uređen dobro.

Na primer, sad zna, i to, da ženi u životu nije lako, kad se pojavi starost, na pragu. Petsi je, kažu, do nedavna, imala ljubavnike na svakom prstu. Kad bi uveče svršila svoj posao i izišla iz radnje, uvek je neki muškarac čekao. Išla je u pozorišta, na igranke, a budila se ponedeonikom u nekom hotelu, na obali mora, u Brajtonu. Sad je zašla u godine i uveče je, pred radnjom, ne čeka više, niko. Nije više vesela, ni ujutru, kad dođe u radnju. Muškarci je i ne gledaju. Kad zatvore radnju, Petsi uzima svoje pakete, svoju, hladnu, večeru, koju je nabavila za vreme prekida rada, u podne, pri ručku, pa odlazi, kao senka neka, niz ulicu. Odlazi sama do podzemne stanice, a putuje posle sat dva do kuće, koja je daleko. Ima da sedi, po nekoliko sati dnevno, u polumračnom vagonu. A u njenom stanu, kod kuće, čeka je samo njen mačor, — kažu.

On nije ni slutio koliko takvih žena ima u Londonu.

Sandra, koju svi zovu, Bebi, — nema ni dvadeset godina, — došla je iz Brisla, zbog nekog muškarca, ovamo, — kažu. Ona je Francuskinja jer joj je mati Francuskinja i rođena je u Parizu. Za oca ne zna. Nema prava da traži zaradu, i posao, u Londonu, — a boravak joj je određen na tri meseca. Sad joj je javljeno, iz policije, da joj dozvola ističe. Ne mogu da joj produže dozvolu. Bila je očajna. On joj je pomogao.

»Vi?« — pita ga žena začuđeno. »Kako to?«

Lepo. Svi su joj savetovali da se prikrije, da menja ime, da popuni novu prijavu, lažno. On joj je savetovao da napiše policiji sentimentalno pismo. On joj ga je sročio. Dobila je produženje. Još tri meseca.

Njegova žena se mršti i pita: zašto je to učinio?

Sažalio se, — kaže. Lepa je i mlada, a niko je ne bi pomogao. Ima da reši, kaže mis Mun, — između jednog bogatog starca i jednog mladog glumca, — dilemu. On je bio primetio da je mnogo hvaljena policija, u Londonu, ista, kao i sve druge. Tuku. Preko puta stana u kom Ordinski stanuje, ima policija, na ćošku. Urliču apšenici kad ih tuku. Međutim, primetio je i to, da vole sve što je sentimentalno. A naročito sentimentalna pisma, koja dobijaju od onih, koji ih za nos vuku. Pa je savetovao, da ona napiše, kako je to strašno, da ona, Engleskinja po ocu, bude Francuskinja po majci, i da se rodi u Parizu. Došla je u London, jer voli svoju, očevu, zemlju. Divi se Londonu koji je tako hrabro goreo. Ima u Parizu staru majku. Usavršava se u engleskom jeziku, koji je zaboravila u detinjstvu. Samo zato da se može zaposliti, kao dadilja, kod Engleskinja, koje žive u Parizu.

Njegova žena kaže, jetko, da je to infamija i da je to pismo glupavo. Može biti, — odgovara on, — ali se bio sažalio na tu bedu ljudsku. On bi, kad bi mogao, sasvim drugače uredio, i svet, i policiju. Ima toliko užasa i nepravdi na svetu. Uostalom, sve to nije važno. Sandra je dobila još tri meseca zarade, u Londonu, a kad ta tri meseca prođu, i ona će valjda rešiti svoju dilemu.

»Kako?«

»To me se ne tiče. Nisam ja u pitanju. Ja gledam tu devojku kao da sam imao ćerku. Žalim je.«

Da li i mis Mun budi slične osećaje u njemu?

Mis Mun je zabrinuta, ima imućnu familiju, i jahtu. Malu jahtu, ali jahtu. Imaće i veću. Ta devojka nema srca, samo volje, i neobično lepo lice, kao masku. A za vreme rata, nosila je onaj plavi trorogi, šešir, koji se i njemu, — to priznaje, — jako dopadao. Ona u podne ruča sa tim oficirom. A uveče je čekaju neka, elegantna, kola, u kojima ne sedi niko. Kuda odlazi ne zna se. Ima svoj život, u koji nikog, iz radnje, ne pušta. Kad siđe kod njega u podrum, promaja joj diže plisiranu suknju. Ona je namešta i gleda ga prezrivo. Pita ga za njegovu ženu.

»A šta joj vi kažete?«

»Kažem joj da ljubav znači za Engleskinju jedno, a za Ruskinju drugo.«

»Koješta. Trebali ste joj reći da ja radim lutke. Želela bih da je vidim. Dovedite je jednom ovamo. Da se upoznamo.«

»To se ne radi u radnji Lahir, Nađa. Sve te prodavačice, svi ti radnici imaju svoj privatan život, kao neku svoju senku. Svi odlaze nekud uveče, niz ulicu, ali kuda, ne kažu, — kao u neku maglu. Ko bi sve te ljude i žene izbrojao i upoznao? Takvih senki ima, svako veče, milion, u Londonu. Ko bi njihove radosti i žalosti izbrojao? Odlaze i kažu »dobru noć«.
Good night.«

»Nikolaj, vi prenosite svoje misli u misli drugih u Londonu, a mislite, da su svi bez kuće, bez porodice, bez svoje zemlje, bez smisla u svom životu, zato, što se sve to nama desilo.«

»Nađa, ja sam u školi učio da je Omir rekao, da mu se ljudski rod čini kao lišće jesenje, opalo, koje vetar raznosi...(
125
) I ja provodim sad dan, tamo, u podrumu, kako bi Molijer rekao
»dans mon coin sombre«
(
126
) pa mi se čini da je i Omir imao pravo. Već je Omir sve o nama znao. Sva ta ljudska bića, koja se razilaze uveče, sa rada, u Londonu, sažaljevam i ja, sad, otkad živim među njima. Znam mnogo štošta, što pre nisam znao. Ne zanima me više pitanje, kako bih sebi pomogao. Trebali bismo da učinimo nešto, da i njima pomognemo. Osećam tako, mislim tako, otkad sam sišao u taj podrum. Ne znam zašto. Ulice ostaju prazne i sasvim se izmene, kad napuštam radnju.«

»Kolja, do idućeg dana, ujutru.«

»Da! Nađa, — tako je! Znam šta hoćete da kažete. To se ponavlja bezumno, besmisleno, samo se glumci menjaju. Trebalo bi u tom potopu da mislim više kako bismo pomogli sebi? Samo ne vredi više ni to. Taj Talijan što je umro, ožalostio me je, začudo. Ne mogu da ga zaboravim. Da, da, samo se glumci menjaju. On se više neće nikad osmehnuti, sretno, kad neko bude u toj radnji pomenuo Italiju. Biće toliko drugih talijanskih obućara, u Škotskoj i Londonu, koji će doći na njegovo mesto. Golubovi su uvek isti, a menjaju se na trgu sa fontanama, nazvanom po bici, Trafalgar(
127
).«

Njegova žena pokušava onda da rastera te misli muževljeve, pa priča, kako je počela da pohađa školu, krojačku akademiju, u koju je upisana, tih dana, od strane jednog, engleskog, dobrotvornog društva, koje je počelo da se brine opet za rusku emigraciju. Ta akademija, — prestiža radi, — u Londonu, zove se: Pariska. A ima direktorku Francuskinju. Njegova žena je sad puna nade da će, uskoro, moći da udvostruči muževljevu zaradu. Ona sad traži, na radiju, muziku, za igru, sa stanice koju je on voleo. Ne razgovaraju više o samoubistvu. A otkad je odsekla kosu i promenila frizera, ta žena se čini zaista deset godina mlađa, nego što je, i kao vraćena u tridesete godine života. Njen muž, međutim, priča i dalje, snuždeno. Saopštava joj tužnu sudbinu, koja je postigla, kažu, mesje Žana, i njegovu ženu, pri povratku u svoju zemlju. Nije sve jasno u onom što mu je Zuki, u radnji, ispričao, ali zna da su carinske vlasti zadržale sav nameštaj mesje Žanu i da je kažnjen, što je hteo, — kažu, — da »prokrijumčari«, valutu. Englesku. Oduzeta mu je sva uštedevina. Neko ga je, kaže Zuki, potkazao. Bilo, kako bilo, ne kopa, siromah, svoju baštu, u svojoj kući, na mediteranskom suncu, niti ima potrebu da meće veliki šešir od slame na glavu. Kako se nadao. Opet je, i ovako ostareo, na radu, u kožari familije Lahir, u Brislu. Njegova sirota žena pomaže mužu. Vratili su se tamo odakle su pošli. Dugo su hodali po svetu, da tamo stignu. Bog, Nađa, izgleda trpi svaku nepravdu i nesreću, protivno obećanju. Zuki kaže da je svemu tome krivo, što je Perno toliko voleo Francusku. Otadžbina mu je uzela sve što je uštedeo. To mu se ne bi bilo desilo, da je sedeo, s mirom, u Londonu. Mnogo je, Talijan, čeznuo za svojom prošlošću.

Bez obzira na to, što je ispričao, žena mu oseća, uplašeno, da je, kod njenog muža, posle kratke radosti, opet nastupilo neko ludilo želje, da razori sebe, i ode sa ovog sveta(
128
). Kao sa pozornice.

Njegovo oduševljenje, za taj novi život u podrumu, očigledno, brzo će splasnuti, i već je splasnulo. U svom ranijem životu, kaže, dok je učio škole u inostranstvu, dok je bio junker, u Petersburgu, pa i posle, kad je otišao u emigraciju, njemu se činilo da radi nešto korisno, ne za sebe, već i za Rusiju. A u tom podrumu, sad, čini mu se da sve što radi, da je korisno samo za tu prebogatu familiju, za koju svi oni rade, iako je ona daleko. Pa i ti radnici oko njega, kao i ti Talijani koje je upoznao u podrumu, imaju za svoj rad, samo koru hleba, i neki krov nad glavom, u nekom ćumezu. Dok, kao i taj Talijan, ne odu u grob. Zašto? Zato da bi te žene mogle da obuku nogu, ne u kristal, nego u jelensku, krokodilsku, ili zmijsku kožu. A što se tiče familije Lahir, njoj to omogućuje da zabada nos, i zimi, u mimozu.

Što se pak tiče njega, Nikolaja Rodionoviča, on je sad stao. Kao kad skazaljka stane na satu.

Ima sad, kad ga naviju, da čuči, godinama, tamo, u podrumu, za funtu dnevno, — manje nego što dobija Zuki, koji opravlja ljudima petu, a ženama potpeticu. Do groba ima da bude tako. Svake godine, koja bude prošla, — tumači mu Zuki, — moći će, možda, da dobije neku povišicu, — deset šilinga, ili funtu. Sad ima sedam. Ako sve bude išlo po volji Lahira, imaće, dogodine, možda, osam, nedeljno. Kroz koju godinu može doterati do deset. Žena, koja pere stepenice, ostaće na dve i po. Kroz deset godina, možda, zarađivaće dvanaest, nedeljno, ali više na tim tronošcima, u ulici Svetog Jakova, nema, niko. To mu je i gospodin fan Mepel rekao. On, kažu, uostalom, nema nikakvu prošlost, nikakvu bazu, u cipelarstvu, iako je to najstarija umjetnost čovečanstva, na svetu. Ne valja mu to. Svi ti ljudi, koji se nalaze sa njim u tom podrumu, proveli su tamo već 10, 20, 30 godina, pa su stekli i neko pravo. Imaju prava kad traže povišicu. On je u toj radnji došljak, kreatura slučaja, kreatura trenutka, — kaže Zuki i smeje se. (»Niko njega tu među, tim kalupima, nije očekivao.«) A da je i on došao u taj podrum, da sedi na tom, visokom, tronošcu, ostalima se čini pomalo i smešno. Oni mu se iza leđa smeju. On mora da čuva interese, i pare, familije Lahir, i da pazi na svaku paru koju radnici dobijaju u svom teškom radu, koji deformiše utrobu, i stomak. On im svakog petka zakida i taksu na prihod(
129
), na zaradu.

Osim toga, kaže Zuki, treba da zna, da familija Lahir, kao i svi ti vlasnici elegantnih radnji u Londonu, paze i na estetski izgled osoblja, koje je na radu. Samo je taj Talijan, koji je umro, imao lice žuto i bolesno, a odelo iznošeno davno. Svi ostali, čak i Crnac, Lucius, među njima, odeveni su, kad dolaze u radnju, tako, da bi mogli da pevaju »Travijatu«. To su sve još mladi ljudi, koji bi mogli i da namiguju. I gospodin fan Mepel, mogao bi da igra admirala, slobodno, u nekom pozorištu na Kontinentu. A Sandra i mis Mun, da se slobodno pojave, i u »Ricu«. Jedino je Petsi zaostala, ali je njeno otpuštanje, sa nekim malim poklonom, sigurno, uskoro.

Svi u tim radnjama mora da izgledaju lepi i veseli. Prijatno.

Perno mu je savetovao da ne spomene, familiji Lahir, uopšte, ko je bio. Neka kaže da je bio u nekoj kladionici, blagajnik. Zuki kaže da je to pametno, ali da treba da pazi, još više, da ne skrene suviše na tu stranu. Neka nikad ne pomene, na primer, da mu se žena razbolela, da je odneta u bolnicu, ili da je inače zapao u neku bedu. Neka to krije kao zmija noge, uopšte, u Londonu. Ako bi se doznalo, da ima neku nesreću u svom privatnom životu, — za koji ne pitaju, — ili bolest u kući, i slično, odmah otpuštaju. Fan Mepel i familija Lahir, uostalom, tome nisu krivi, nimalo.

Tako je to u svim tim podrumima u Londonu. Je li zapazio kako su sve te prodavačice, — koje, kao sardine u kutiji, putuju, dnevno, u London, — odevene, dobro, — a imaju uvek nameštenu frizuru? One znaju kako to plaćaju, ali tako moraju. Sve moraju izgledati lepo. Čuvene radnje imaju žensko osoblje, kao da ga spremaju za izbor kraljica lepote. Ordinski priča da je, kao mlad, poljski diplomat, pre rata, u Londonu, imao metresu koju bi uzeo iz jedne od tih radnji, u subotu, da provede, nedelju, u Parizu. Ličile su, kaže, na galeriju princeza, lepotica, u Hemptn Kortu(
130
).

Ordinski je, — kaže Nađa, — nemoralan čovek, rđav čovek, ruina ljudska, koja sramoti Poljsku.

On ne misli tako, — kaže joj njen muž. U svakom slučaju, hteo je da kaže, da su njegove godine prepreka, da ga zadrže, na tom poslu koji je jedva našao. Ako i nisu još, biće to uskoro. Starce, koje zadrže u tim radnjama, posle trideset godina verne službe, skoro uvek otpuštaju. Dadu im neki mali poklon. Železničari, posle četrdeset godina, dobijaju, na dar, sat, kad odlaze u penziju. A penzije iznose, katkad, manje nego dve funte nedeljno. Sve mu je to Zuki protumačio. I kad neki starac uspe, da se održi u nekoj takvoj radnji, u podrumu, obično ga drže u nekom polumračnom ćošku. Kao simbol prolaznosti u lepom svetu. Ne mogu da ga izbace, lako, jer radnička udruženja dignu dreku, pa se trude da starce, lepim, nateraju, da idu. Svaki to zna i svaki se na to pripremio. Zadržao je mesto u nekom domu staraca. Katkad samo oni koji mnogo znaju, uspeju i da se zadrže na svom mestu, pa ih ostave u podrumu. (U svakoj kući, kaže Zuki, ima tako, negde, neki napukao, noćni, sud, koji je ostavljen, negde u ćošku, u mraku.) Tako i ti starci, koji šeprtljaju, i blesave, stoje još, katkad, iza tezgi, po tim radnjama u Londonu.