Roman o Londonu 1 (19 page)

Muž joj priča, kako, kad se, navrat-nanos, obrije, doma, trči na stanicu podzemne železnice i ulazi u crvene vagone metroa. Kako je prepuno. Kako putuje do Londona, kako izlazi na stanici Pikadili, za koju Englezi kažu: da je najlepši skver na svetu. Centar Imperije. (Mesje Žan misli da je to jedan od najružnijih skverova u Evropi). Na toj stanici, izlazi iz podzemlja, kao iz groba. Sa njim putuje, svaki dan, nekoliko stotina i hiljada poslužitelja, kalfi, šegrta, a sa njima, sudopere, i one, koje zovu sekretarice, steno, daktilo. Svaki Englez ima mladu sekretaricu. Kad mu žena umre, a on navrši sedamdesetu, ženi se sekretaricom. Daje izjavu: da je to dugogodišnje prijateljstvo. Sekretarica dobija svoje, tek posle testamentom. Kad tako priča, bezizraznim licem, njegova žena se ljuti. On onda priča kako je strašno puno u tim podzemnim železnicama. I nehotice, putnik mora da oseti, na svom telu, pri dodiru sa svojim saputnicima, na primer ženske grudi, ili dah drugoga. Toplu butinu. Ženske ga oči, kaže, tada,ukočeno,gledaju. Engleskinje čudno uživaju. Katkad i njega, muškarci, kao barkaju. A prave se nevešti. Ima te vrste muškaraca, nevinog lica, a napudrovanih, mnogo, u Londonu. U tim vozovima oni, katkad, traže nežnosti. Međutim, u podzemnim nužnicima, stradaju. Dovoljno je da se osmehnu na svoju izabranicu, muškog roda, pa da se nađu u zatvoru. (Tih dana, tako je kažnjen, jedan od najčuvenijih glumaca Šekspira u Londonu)(
117
). Njegova žena ga moli da prede preko toga i da joj priča, ozbiljno.

Kad prođe taj prvi talas, slabo plaćenih radnika, putuju oni, koji dobijaju platu, a ne nadnicu. Nedeljnu, ili mesečnu platu. To je već viši stalež od poslužitelja i sudopera. Imaju crni kaput i belu kragnu. Tek kad taj talas prođe, stižu šefovi. Oni obično putuju kolima, a samo kad žure, podzemno. Sa njima idu i činovnici. U crnom melonu, sa kišobranom u ruci. Englezi kažu: kad je oblačno, možeš poneti kišobran. Kad je u Londonu lepo vreme, onda ga sigurno ponesi. Sav taj svet, međutim, ponaša se vrlo učtivo. Muškarci čitaju uvek novine i ne gledaju žene, ni desno, ni levo. Njegova žena onda ponavlja, da joj se čini, da su Englezi najbolji muževi na svetu.

Kad iziđe na stanici Pikadili, ide, pešice, do pomenute ulice, u kojoj se osamnaesti vek kockao, opijao a Bajron proslavio. Kad stigne pred vrata radnje
Lahure,
svaki dan zatiče, jednu ženu, na kolenima, koja pere mramorne stepenice, sapunom. Svako jutro mu kaže: »Dobro jutro.« A on joj odgovara: da je vreme lepo. To je
Mary.

Kad siđe do stola u podrumu, gde radi mesje Žan, najstarija prodavačica, — koja se zove
Patsy
— donosi mu poštu. Mesje Žan ga uči kako da otprema i obradi poštu. To su ženska pisma o cipelicama, koje nisu, kakve bi trebalo da budu. Poneko pismo je vrlo sentimentlno. A glumice mu pišu patetično. Za većinu žena piše sekretarica. Svaka, imućnija, Engleskinja, ima sekretaricu. Obično neku, siromašnu, mladu, lepu, devojku. Između tih starih, bogatih žena, i njihovih mladih, lepih sekretarica, ima i čuda.

Pisati, to jest odgovarati, na ta pisma, u toj radnji, nije bezopasno. Formule su prilično iste i brzo ih je naučio, a mesje Žan mu je ostavio i svoje modele pisama, koja je pisao 20 godina. Ipak, mora da pazi, jako, u kakvom će odgovoriti, stilu. Fraze su uvek iste, nisu lične, ali jedna jedina, nezgodna, reč, može da pokvari sve, da znači nesporazum i, što je gore, uvredu. A biti ljubazan,
»kind«,
u Engleskoj je glavno
Kindness,
— svi kažu. Kao što u muzici ima svakojakih tonova, tako i u prepisci sa Engleskinjama, postoji široka skala za izvinjenje. A naročito mora paziti na naslov i titulu. Za neku omašku, u tituli, familija Lahir može, zauvek da izgubi te mušterije.

Perno mu kaže da treba da laska, u svakom slučaju. Te žene uživaju kad im — makar i obućari, laskaju.

Njegova žena se smeje glasno, pa kaže, da joj je to milo.

On se začudio, najviše, ženskim imenima, koja treba umetnuti u muževljevu adresu. Tako su romantična. Eto, naprimer, nekoliko, koja je ispisao danas na jednu cedulju, u azbučnom redu:
Alice, Amy, Ann, Arabella, Aurora, Beatrice, Caroline, Cecily, Clarissa, Clemeruine, Constance, Daphne, Deborah, Delia, Diana, Eleonor, Elvira, Emily, Esther, Felicity, Georgina, Geraldine, Harriet, Irene, Jenny, Kitty, Laelia, Lavinia, Leah, Lella, Margaret, Marianne, Mary, Maud, Molly, Naomi, Philomela, Phoebe, Porcia, Priscilla, Rachel, Rebecca, Rose, Ruth, Sarah, Silvia, Sheila, Theodora, Thisbe, Victoria, Vivian.
Kao da gugutke guču. Kao da tice pevaju.

Njegova žena mu se smeje glasno. To je, kaže, Božija kazna.

Najsmešnije je, to, da su ta pisma katkad i namirisana. (Zuki, uostalom, tvrdi da se i papir za klozet, u tom svetu, kupuje, namirisan, iako se to čini neverovatno).

Njegova žena kaže da Englezi prosto ulepšavaju, ono što je ružno.

Kad otvori prepisku, najviše glavobolje ima sa čekovima za žensku obuću, koju šalju, ili vraćaju. Te žene, koje te čekove šalju, bogate su, i rasejane. Obično izostavljaju, ovo, ili ono, u imenu
Paul Lahure & Son,
na koga ček glasi, a pišu često ime radnje, pogrešno. Greše i u brojevima. I te kako. A šest penija, uopšte izostavljaju. U svoju korist. Preziru, valjda, tako malo. U knjigama, međutim, u računima, to stvara veliku glavobolju. Zabunu. Biva i to da te dame, u pismima, odbijaju isplatu. Isporučene cipele, takve kakve su, ne odgovaraju, kažu, njihovom očekivanju. Odbijaju. Kao da odbijaju bebu. Ne priznaju. Kažu da će cipelice vratiti, poštom. Dešava se da, posle, ne stignu. A katkad stignu, ali se vidi, nošene su. Predomislile su se, — kaže Žan.

Njegovu ženu, razume se, najviše zanima, ženski svet, u koji je ušao, kad je stupio na rad, u tu radnju. Nikad ga pre, u braku, u Parizu nije ispitivala o ženama, sa kojima se znao. Ni oko ruskog, emigrantskog kruga, u Londonu, u kom se prvih godina kretao. Nije ga pitala ni o Engleskinjama, u ruskom društvu. Bila je isuviše ponosita. A nije ni očekivala prevaru. Poslednjih dana, sad, ona ima neku čudnu, smešnu, ljubomoru, u osmehu, u mislima, u razgovoru. Njen joj muž onda priča o ženama koje je zatekao u radnji. Ima ih tri. Najstarija je ta, Petsi, koja nosi poštu. To je žena zašla u godine, a Zuki mu kaže, da je ne otpuštaju samo zato, što je već trideset godina prodavačica u toj radnji. To je žena uvela i usamljena, koja se šalje u vatru, samo kad, starije, i oštrije, mušterije, dođu i biraju obuću. Jako je osetljiva. Ulepšava se, i fraka, a oblači upadljivo. Nosi crvene šeširiće. Farba kosu. Uvredi se za svaku sitnicu. Traži trubadursku kurtoaziju. Smešna je.

Pred otmene mušterije izlaze dve mlađe, mnogo mlade, prodavačice, koje se odevaju, kao za neki bal. Obe su lepotice. Jedna je sasvim mlada, možda osamnaest godina, plavuša, riđokosa.
Sandra Scott,
koja ima neobično, đavolski, privlačnu figuru. Ima velike, plave oči, nevinašca, ali nije nevinašce. Seća ga na onu, koju je Kazanova nalazio, na ljubavnom sastanku — ispod njenih haljina, — u džaku. (A koja je varala, kavaljera Kazanovu u Londonu, sa jednim frizerom.) Njemu je ta devojka dosadna od prvog dana, ali priznaje da nikad lepšu kožu lica, ni prirodniju boju riđokose, ni nebesnije, nevinije, oči, u žene, nije video. Sandra je ljubimica svih, u radnji, i prema njoj se svi, pa i on, sa poštovanjem, ponašaju. Muške mušterije, koje poručuju čizme, nju, očigledno, gutaju očima.

Treća je najzanimljivija i najprivlačnija. Njeno ime ne zna, samo se njeno čudnovato prezime, pominje, kad je oslovljavaju:
Miss Moon.
(Da neko ima prezime: Mesec, — i toga ima u Engleskoj.)

To je devojka, zrela, crnih, škotskih očiju, a po stasu liči na Veneru. Pokazuje svoju sliku u crnom trikou, — na točku, gimnastičarke, — u kom se točku vrtela, glavačke, za vreme dok je služila, u mornarici, u ratu. Na toj devojci je sve vanredno, i noga, i obuća, i ruka, i rukavice, i telo. Lice joj je tako lepo, vanredno, kao da je birana da predstavlja sliku. A kažu da je iz imućne porodice i da joj, da radi, nije ni potrebno.

Svakako, ima i trorogi šešir mornarice na glavi, koji mu se toliko dopada? — kaže mu žena, podrugljivo.

Ima, — na slikama, koje pokazuje. Bila je tri godine u mornarici, u ratu. To je pravo čudo. Nikad nemilosrdnije stvorenje nije sreo. Svaka je njena reč, učtiva, kad klekne pred mušteriju, a svaki pogled, kao da je bio na ledu. Petsi mnogo pati zbog te lepe devojke. Mis Mun kaže, da je davno trebalo otpustiti
»tu ragu«,
—
»that nag«.

Mis Mun, svako podne, čeka kolima, neki oficir. Ne izlazi iz kola. Kažu da idu na ručak u raskošni hotel, iza ćoška, koji se zove
Ritz.

Njegova žena misli, ali to ne kaže, da će ta devojka biti, svakako, ona koja će, u Londonu, značiti opasnost, za njih, u braku. To se oseća u njegovom glasu. (Muževi su glupi i ne umeju da to kriju).

Njen muž kaže da ga ne zanimaju žene u Londonu. On još živi za Rusiju, ali ne za žene. — Ne tuđe žene, — sasvim sigurno. To mu se neće desiti. Kad bi mogao da učini još nešto za svoje ljude, koje su izveli iz Kerča, — uopšte za rusku emigraciju, — i za nj, u njihovoj velikoj sirotinji, srce bi mu, možda brže zakucalo, — ali ne i za mis Mun. Gledao bi je, čak i golu, u tom podrumu kao one lepe, drvene, gole lutke žena, modela, u izlozima, koje oblače kad ujutru prolazi kraj njih, idući u radnju. Ta vrsta ljubavi, koja bi jedino bila moguća — u tom podrumu, — ne privlači ga više. Da je mogao da pomogne nesrećnom Barlovu, koji se ubio, srce bi mu, možda, još jednom radosno, zaigralo, ali za tu lepu devojku, ne bi. Ni u džaku.

Njegovo lice, koje se, zbog trokuta njegove crne brade, — kakvu niko u Londonu više nije nosio, — činilo, jako bledo, bilo je još blede zbog njegovih krupnih, crnih očiju. Gledao je u svoju ženu, kao da i ona nestaje, nekud, u maglu, a on je prati pogledom, u daljinu. Neka bezmerna tuga bila je sad u tom licu, a kukasti nos je to lice činio još više paćeničkim. (Kad ga je njena tetka prvi put videla, u Kerču, pitala je Nađu: je li to neki Azijat? Liči na talijanske bandite — kaže. Otkud takve crte u jednom Rusu?)

To što joj je muž sad rekao, iako se ona smeje na to, olako povlači za sobom neko iznenađenje, i u mislima njegove žene. To iznenađenje se ponavlja, u njoj, već više puta, u posljednje vreme, otkad je počeo da odlazi u London, najzad, na posao, na zaradu. Cele zime, taj čovek je bio prilično ćutljiv, i retko veseo, ali je u njihovom braku bilo, još uvek, strasnih burnih, sastanaka, uveče, kad bi se ona vratila iz Londona. Kad bi se sklonili, od zime, i gladi, u postelju, trebalo je samo da mu se ponudi, pa da bude uzeta u zagrljaj, u kom je nalazila uživanje, — kao naviku, — posle toliko godina u braku. Naviku, koja je i sad imala, na završetku, krik, od slasti, kao žeravicu. Taj visoki, crni, čovek, sa kožom koju samo lovci bisera imaju, i posle toliko godina, dovodio je tu lepu, mladu ženu, do šapata od uživanja, koji se ponavljao, svaki drugi-treći dan, izbezumljeno i promuklo. Ona je, često, kad bi lutala sa svojim kutijama po Londonu, nudeći svoje lutke, pomislila, da joj je Bog uzeo, i familiju i zemlju, i imanja, i raskoš, i lak život u velikom svetu, ali da joj je bar ljubavnika dao, kome se divila, i posle toliko godina, kao u nekoj nesvestici od poljubaca, u braku. (Istina, ona drugog muškarca nije nikad upoznala. Njene poznanice nikad nisu oduševljeno govorile o mužu.) Sve su njene poznanice nasrtale na tog čoveka. Šta ih je privlačilo? Njegov stas, njegov lik — te oči? Njena tetka bi joj rekla, pomalo stidljivo: nalaze u Rjepninu đavola. Crnog đavola. Sanjaju o đavolu, a žene i ne znaju ništa drugo.

Ono što je junaku našeg romana padalo na glavu, kao neki čekić na nakovanj, bila je dreka prosjaka u toj, tako raskošnoj Ulici svetog Džemsa.

Nema prosjaka u Londonu. Zabranjeno je prositi. Nije, međutim, zabranjeno, biti ulični pevač. Ti ulični pevači su, katkad, vrlo prijatni. Pevaju stare pesme, deru se, kao što su se u osamnaestom veku, po ulicama Londona, derali, a te stare, engleske pesme, često su vrlo dirljive. Samo, ima pevača, prosjaka, koji su ostarili, a pevaju. Jedan, tako, svaki drugi dan, peva, i u toj raskošnoj ulici. Glasom koji krešti kao papagaj. To je čovek, kome su oči skoro sasvim slepe, pa se kreće, ne licem, prema ulici, nego u stranu, udarajući ivicu trotoara, štapom. Kraj njega jure auti. Svaki čas se čini da će ga zakačiti i poneti.

Taj prosjak stiže tačno, u minutu, pred podne, i, on je izlazio jednom, da ga posmatra. Nije očekivao da, u prebogatom Londonu, i to vidi. Desilo se da je, tog dana, baš u tom trenutku, zastao, veliki, crni, gospodski,
Rolls,
koji je, očigledno, hteo da stane pred radnjom.

Videvši prosjaka, šofer je bio stao, i čekao, na svom sedištu, da ga mimoiđe beda. Sačekao je da prosjak otpeva svoje, pa je tek onda otvorio vrata kola, skinuvši kapu, rekavši, kao izvinjavajući se: »Ser«. A iz kola je izišao neki, ekscentrični, stari gospodin. Zagledao se u prosjaka, koji je bio odmakao dva-tri koraka, i zavrteo je glavom. Nije mnogo daleko ni kuća u koju je zalazio Nelson. Pričajući ženi o toj ulici, kuda sad ide, svaki dan, on je rekao da Nelsona, voli. Ne zato što je bio admiral, nego zato što je pobedilac Napoleona, i zato, što je, izgubivši jednu ruku, i jedno oko, ostao ljubavnik. A vladao je nad Okeanom. Nije se stideo, kažu, ni da se zaplače. (Tu, nedaleko, bila je i kuća, u kojoj je stanovala, neko vreme,
Lady Hamilton
.)(
118
)

Junak našeg romana onda podseća ženu, da su oni Nelsona čak i videli. Ne živog, — razume se, — nego onakvog, kakvog ga je oživeo engleski, filmski, glumac, koji je bio u to vreme, čuven.
Lesly Haward.
(
119
) Prilikom neke svečanosti, na stepenicama crkve koja se zove Sveti Pavle,
St. Paul's,
taj glumac je predstavljao admirala. Da li se seća kako su stajali, kao omađijani? Činilo se da je to, zaista, oživeo Nelson. Da je došao da ratuje još jednom, i da vidi ledi Hamilton, još jednom. Kao da je moguće da Nelson ustane iz groba? Sve je tako pomešano u ljudskom životu. I Nelson, i oni. Samo, on sad više ne odlazi u tu ulicu, da razmišlja o Nelsonu, ili Napoleonu, ili ratu. On sad ima da gleda, kako se šiju đonovi na obući i da beleži koliko su čizama i ženskih cipelica, te nedelje, prodali. Ima da pamti miris đonova do smrti. Ne kako miriše okean. Ima da javlja familiji Lahir, koliko su, te nedelje, sterlinga, u banku, uneli. Kad iziđe, kaže, iz podzemne stanice, baci jedan pogled, — kao rudari, kad se popnu, na površinu, pa obuhvati pogledom veliki krug reklama, Pikadili, i, nasred tog trga, fontanu. Sa spomenikom jednom lordu, dobrotvoru, koji se pretvorio u krilatog Boga ljubavi. To je grčki Eros, — ali ga Londonci izgovaraju engleski. Ne znaju šta to znači i ko to beše. Bog ljubavi stoji, na vrhu te fontane, na prstima jedne noge, i strelja. Izgleda da će pasti na nos, a ipak strelja.