Roman o Londonu 1 (9 page)

Ta generalska ćerka, u Rusiji, razume se, nije znala, ni da šije. Uvlači i sad, u Londonu, iglu na konac, a ne konac u iglu. Bilo je mnogo suza oko toga, spočetka, a nije bilo lako pretvoriti te, razmažene i sentimentalne žene, iz stranih zemalja, u vredne i razborite švelje. Začudo, Nađa, — ćerka knjeginje Mirske, — pretvorila se.

Radila je od jutra do mraka kod svoje šivačice.

Kad se i ona vratila iz kupatila, ona, ponova, pokušava da hrabri muža. »Niki, — možda će nam ovo proleće, zaista, doneti, neke promene u životu? Možda će se London promeniti, izmeniti prema nama? Možda ćemo se promeniti, mi? Život se sastoji iz promena. I sudbina se menja. Menjala se, toliko puta, i u životu mog oca. Ja mislim, uostalom, da i ljubav može mnogo i protiv zveri, pa valjda će moći i protiv ove strašne, bezmerne, varoši, koja nema srca, pa ni suza, nego gazi ćutke preko ljudi i žena, pa i dece, već stolećima, kao preko mravi. Ja sad imam samo jednu misao: da Vas spasem od te misli samoubistva. Možda bi, zaista, bilo bolje, da ja odem, to jest, da me ostavite? Ja ću živeti sama, kod Marije Petrovne, u Americi, znajući da sam vas spasla, da ste živ i to će mi biti, dosta.

Reći ću sebi, svaki dan: tako je moralo biti!

Godine, koje sam sa vama provela, bile su tako lepe.

Ja i ne želim da ih kvarim starošću i bedom, iz koje, vidim i sama, nema, za nas, izlaza. Pa ipak, idite Niki, još jednom, tom majoru. Pokušajte. Idite u to Ministarstvo.

Možda će vam naći neku zaradu, neko zaposlenje?

Kažite mu da više nemamo ni za krov nad glavom.

Pričajte mu o našem životu i kako smo došli ovamo. Koliko smo im verovali.

Spasite se, Niki! Ostavite me! Spasite sebe! Meni će to biti dosta.«

Muž joj na to odgovara nešto što nije očekivala. Nekim dubokim glasom. Ozbiljno. Srdačno. Zagrcnuto: »Dockan je da se raziđemo, Šošo.«

Njen otac je bio, iz japanskog rata, doneo sa sobom neko ime, neke male, japanske devojčice, koju su bili našli, a koja je znala da kaže samo toliko, da se ona zove: Šošo.

Otac joj je, sa tim imenom, prvo, zvao njenu majku, zatim ga je nadenuo svojoj maloj ćerčici. Rjepnin ga je preuzeo, kad ga je od nje prvi put čuo. U stvari, čuo ga je prvi put od njene tetke.

Dodaje, nekim čudnim glasom: »Ne ostavlja se žena kad počne da stari. To nije lepo«.

Ona ga posmatra, začuđeno.

»Da ste me ostavili dok smo bili mladi, to ne bi bilo čudno. Ni ružno. To se dešava, često, u ljudskom životu. To je prirodno. Da sam ja pobegao sa nekom drugom ženom, dok sam bio mlad, i to bi se moglo razumeti, nekako. Ima toga i u velikoj ljubavi. Sad, to više ne treba da se desi. Sad ćemo do kraja ostati zajedno. Zar biste mogli da napustite čoveka, koga ste voleli, samo zato, što je na prosjačkom štapu? Ni vaša mati nije napustila generala kad se, iz obesnog, gardijskog oficira, u Sankt Petersburgu, pretvorio, — po kazni, — u čoveka koji je počeo da stari, a koga su ganjali, iz garnizona u garnizon, po Sibiru, — jer ne ume da ćuti. Ma šta došlo, ubuduće, treba da ostanemo zajedno. Ljubav ne znači samo mladost.«

Dok joj muž tako brblja, njegova žena se oblači i posmatra ga sa osmehom i zamišljeno. Treba da ostanu zajedno?

Treba?

Ništa više?

Ona mu zatim kaže, sa podrugljivim osmehom:

»Kako se to, Niki, slaže sa vašom željom da odem?

Sami ste rekli da moram otići svojoj tetki u Ameriku. Da bi me spasli. Promenljiv ste, Niki.«

Rjepnin joj onda kaže snuždeno: »Verujte, to sam bio zaboravio. Čovek često zaboravlja rastanak, koji mora doći. Kao da ga je samo sanjao. Nisam promenljiv. Ja ću vas spasti.«

Sa čuđenjem posmatra ženu kako se, na to, smeje, i, ne zna šta da misli, kad ona kaže, veselo: »Otići ću ja, Niki. »Ali ćete vi doći za mnom. Doći ćete vi za mnom.«

On zatim, žuri na stanicu, a provodi neko vreme u nužniku, tamo. Nužnici, na stanici, nisu zamrznuti. Oni su bili nekako održani, u redu. Zatim čeka voz, koji polazi odatle u London i silazi pod zemlju. Voz se brzo puni. I već posle dve-tri stanice dupke je pun. Kao što su kutije sardina pune sardina, ležećih, tako su ti vozovi puni, — pre devet, ujutru, i oko šest popodne, — ljudi, stojećih, u vagonu. U London ulazi, i vraća se, iz Londona, uveče, svaki dan, milion putnika, a često i više. Junak našeg romana je, tada, u toj ogromnoj varoši, živeo već šestu godinu(
47
), pa je naučio dobro, kako se hvata mesto, a pošto ne želi da kupuje novine, jer je i to za njega sad skupo, u poslednje vreme, zanima se čitanjem oglasa u vagonu. Ti oglasi su bili postali neki deo, neki besmisao, neki smisao, u njegovom životu, iako je to bilo čudno. Neka promena u njegovom životu, koju nije, ni tražio, ni hteo, ali koja je bila tu. Tu su, iznad glava putnika, na plakatima, prvo: ona australijska tica, koju su metnuli na oglase za vunu, koja se ne skuplja pri pranju.
Emu.
Na toj reklami piše: »Štrikaj sa Emu i ne brini pri pranju.«
»Stop thinking about shrirking.«
(
48
) Tu je i idealno stvorenje Londona, čovek u melonu:
Billy Brown, of London town,
Londonac Bili Braun, koji je uvek veseo i nasmejan, kao da su i milioni stanovnika Londona uvek veseli i nasmejani, — a to još niko nije video. Stvarnost je različita od toga. I te kako. Tu su i oglasi raznih praškova, za pranje zuba, i mirisnih voda, u kojima se ostavljaju lažne vilice, noću. Sećaju na zvuk, na klepet, kotura Čovekovog, u grobu. A kad naiđe stanica i pogleda kroz prozor, vidi na staničnom zidu, veliku, ogromnu, novu reklamu, Društva za zaštitu životinja, koje je u Engleskoj brojno. Taj oglas je tako naslikan da liči na nekog Goju. Na njemu se vide tri psa, postavljena uz zid, kao da ih streljaju. Psi su različiti, ali OČI su razrogačila sva tri, uplašeno. Užas, strahota, strah od čoveka, ubice, vidi se u svakoj od tih životinja. »Dogod ljudi budu mučili životinje, ne može pobediti ideja večnog mira u svetu.« (To piše na tom oglasu, koji je vidao, na stanicama često.) Voz, međutim, juri pod zemljom, brzo, pa stiže na stanicu
Holbom,
(
49
) gde i junak našeg romana izlazi iz voza, u bujicu nabujale reke, ljudi i žena, a koja plovi, na rad. Penje se stepenicama, koje su automat, pa se same kreću, a na njima se vozi uvis, povorka ljudi. Druge stepenice silaze, paralelno, sa svetom koji silazi do vozova u zemlju. Voze se kao anđeli na lestvicama, u snu proroka, na nebo. Sve te gomile putuju i stoje, nemo.

Od te pomenute stanice Ministarstvo rada nije bilo daleko. Čovek prolazi kraj pozorišta, koje se zvalo
Stoll,
(
50
) a zatim prelazi ulicu i zalazi u kapiju Ministarstva iako zna da je, u Londonu, još rano. Zna da po kancelarijama, nikog, još, nema. Da bi mogao reći, onoj sirotoj ženi, u Mil Hilu, da je kod majora, bio, on ipak žuri da ne propusti rok. Vratar u Ministarstvu propušta ga, mirno, da prođe, pa mu tek posle dovikuje, da je rano: »Ja mislim da je suviše rano, ser. Bojim se da još nikog nema, ser.« On onda, brže bolje, zastaje i vraća se, pa kaže da će doći docnije. I zaista, izlazi na ulicu, lunja oko Ministarstva, i vraća se tek, posle jednog sata lutanja uokolo.

Onda ga voze, liftom, visoko, i prijavljuju majoru, koji se zvao: Baštovan, Major
Gardner.

Englezi imaju običaj da, kad rat prođe, u miru, u građanskom odelu, uz kišobran, zadrže svoje vojničke titule, pa se titulišu, — bezbrojni, — kao »kepteni«, »majori«, i »pukovnici«. Iako je tog čoveka, već bio video, kad god ga žena ispituje, posle, o tom čoveku, junak našeg romana, slab je u opisu lica tog Engleza, — kao da je omađijan. Spominje da je taj čovek uvek u istom, tamnom, odelu, da ima uvek iste naočari, kornjače, na nosu, koje se blistaju, pa mu oči kriju. Da mu je lice zdravo, rumeno — jako rumeno, kao u mesara, — ali bezizrazno. Seća se samo da ima razdeljak, na temenu kao da nosi periku. Pocrveni često, a kad pocrveni, pocrveni do vrata i ušiju. Da bi njegova žena prestala da ga ispituje, ponova, o tom majoru, imao je običaj da kaže, da ništa više ne bi znao reći o tom majoru, osim da gricka, lulu, i, da je to, u stvari, nevidljiv čovek. Kad uđe kod njega, pomisli da je to čovek iz priče o nevidljivom čoveku.(
51
)

»Dobro, dobro.«

Ma koliko da je to čudno, i ma koliko da to protumačiti ne bi, ni umeo, kad god pred tim čovekom stoji, pomisli, da je taj čovek Pilat, a on Isus. Zna da je to koješta, smešno, glupo.

»Dobro, dobro, — kažite šta kaže. Svejedno kakav je u licu.«

»Ništa ne kaže, Šošo. Govori uvek isto, kad uđem. Dočeka me ljubazno. Ponudi mi da sednem, na uvek istu stolicu. Pita me ko sam i zašto sam došao, — iako sam kod njega već bio. Moram svaki put da mu kažem svoje ime, a pita: je li istina, da sam princ? Kaže, tako piše u dosijeu. Kažem da sam bio u Djenikinovom štabu, a on me ispituje o Vrangelu. Ja mu opet kažem da je Pjotr Nikolajevič, pre devetnaest godina umro, iako sam mu to već nekoliko puta rekao. Pita me ko ga je nasledio? Ko je njegov glavni sledbenik u Londonu? Ja mu kažem da ja živim, već godinama, povučen, i da ne znam, to. On me onda ispituje, šta je moje mišljenje, da li će Staljin zadržati Poljsku, i, kako to, da sam ja u Englesku došao, u poljskom raseljeničkom koru? Sve sam mu to već pričao. Zatim nastaje ispitivanje o tome, gde sam sve živeo: otkud da sam prvo iskrcan u Carigradu, otkud da sam se u Atini oženio, otkud da sam bio u Pragu i Milanu, i Parizu, i Portugalu, i zašto sam odatle u London došao i čime sam se zanimao, dosad?«

»Dobro, Dobro. Možda, Niki, mora tako? Jesi li mu rekao da nemamo više od čega da živimo i da tražiš rada, makar manuelnog?«

»Rekao sam da bih rado radio, zidarski posao. Velika je oskudica u zidarskim radnicima sad u Londonu. Protumačio sam mu i zašto smo menjali mesta boravka, po tim zemljama, koje je pomenuo. Zašto sam bio prevodilac u Turskoj, i svirao u orkestru u Portugalu, kako sam postao crtač u Ministarstvu u Pragu, kao artiljerac, i kako sam živeo u Parizu. Morao sam da mu ponovim i kako sam postao učitelj jahanja u Mil Hilu, i zašto sam to mesto izgubio. Za sve to vreme on me je posmatrao i lulu grickao.«

»Dobro. Dobro. Zašto mu nisi rekao, da imamo svega još samo 30 funti u banci, i, da ne znamo više, šta ćemo i kako ćemo?«

»Rekao sam mu, rekao sam mu, i to. A on je ponavljao pitanje, šta bi za mene, da učini, mogao?« —
What can I do for you?
Kao papagaj je, to, ponavljao.«

»Dobro. Dobro. Pa što mu nisi rekao«?

»Rekao sam, Šošo. On je onda prešao, na neko predavanje, koje je
duchess
(
52
) priredila,u Vestminsteru, gde je Andrejev govorio o tom, da Staljin ne dozvoljava, uveče, maloj deci, pre nego što legnu, da se pomole Bogu. Došlo mi je da se smejem, da je, to, našao, da prebacuje Staljinu. Major me je pitao, opet, kako treba pisati moje ime, engleski, i zašto ga nisam u Londonu promenio? Plati se 10 šilinga, pa se dobije novo. Ni jedan Englez, kaže, — poslodavac, — neće hteti da krha jezik sa izgovorom: Rjepnin. Zašto ga ne bih skratio, da se može izgovoriti, jasno? Na primjer: Pin! Ovako:
Mr. Pin!
To bi bilo lako i svakom poslodavcu prijatno. Tome se i nasmejao. Ja se nisam smejao. A kad me je pitao za Popova, koji je dobio mesto kod policije, počeo je da ponavlja slogove po-po-popo. Pa me je gledao i uzvikivao:
'Oh, dear. Oh, dear!'
 (
53
) Ne znam zašto.«

»Sve to nije važno, Nikolaj. Trebao si da mu kažeš, da tražiš ma šta: rada, zarade, — kratko, kratko.«

»Pa rekao sam, i kratko. On me, međutim, pita, otkud to, da se ruska imena završavaju, uvek sa: of-of-of. Ja sam mu onda odgovorio, da je to genitiv. A da i oni, u Engleskoj, imaju ta imena patrijarhalna: sa son-son-son, — na kraju. Šta sam mogao?«

Njegova žena onda, gotova da zaplače, uzvikuje očajno: Zašto mu nisi rekao, da treba da se stide, da uvek lažu, da su vas lagali i na Krimu, da smo došli u London, kad je goreo, da smo bili njihovi saveznici, u ratu, platili krvlju, da nismo došli da peremo njihove sudove i prodajemo novine, na ćošku, na Pikadiliju.

»Nađa, Nađa, čemu to? Rekao sam mu, mirnije, i to. Uostalom, nemam prava. Znaš koga sam zatekao tamo? Ordinskog. On je za njih izgubio nogu, u vazduhu. Ja nisam. Došao je i on da traži neki posao. Ima neku penziju, ali i decu. Hteo bi da bude pisar, ili blagajnik, u nekom malom preduzeću. Makar za dve-tri funte nedeljno. On je branio London u vazduhu. Ja nisam. Pa kad njemu ne daju, otkud mogu ja, da tražim nešto, glasno? Ja sam bio u štabu, nisam čak ni metak iz puške ispalio. Nemaju šta da mi zahvaljuju.«

»Stida nemaju. Platili ste vi, sve to, tolikom krvlju.«

»Da, da, samo što su oni očekivali, više. Uostalom, čemu da mu kažem? — i kad mu kažem, on me gleda, kao kornjača, kroz naočari, flegmatično.«

Njegova žena je očajna, jer je njoj sve to neshvatljivo, bedno, užasno. Ne zna šta da misli, kad sve to čuje.

Najteže je, za nju, da joj muž kaže, da je to poslednji put, da je odlazio da moljaka, tom majoru. Čemu to, kad je uzaludno? Obećavaju. Lažu. Metne ga da sedne na, malo uzvišenu, stolicu. Uzme mu šešir iz ruku. Posmatra ga kroz naočari. Pita, a kakav bi to posao mogao da obavlja, korisno, u Londonu? Zašto je u toj školi jahanja izgubio posao? Uzalud mu je ponavljao, da je on, uz Poljake, došao u London, po svojoj slobodnoj volji. Njegov pokojni otac bio je anglofil i toliko je pričao o Londonu. Mogao bi da bude učitelj u nekoj maloj školi, u provinciji. Artiljerac je, zna matematiku. A u novinama piše da je velika oskudica u nastavnom osoblju. Mogao bi da bude i učitelj jahanja, negde u koloniji. Gotov je da ode ma kud, kud ga pošalju. Samo da ne završi ovako, sa ženom, bačen na ulicu. Da ne vidi, na ulici, svoju ženu. Da ne završi ostareo, u oluku, kao čovek propao, besposlen. Mogao bi da posluži i kao prevodilac. Zna jezike. Na primer, telefonist, u nekoj pošti. Tražio je i to. Naviknut je na noćnu službu pri telefonu. Tražio je zaposlenje u putničkom birou. Obećali su. Kad je idući dan došao, rekli su da žale. Nije dobio. Proveo je rat, među Poljacima, koji su se borili i za Englesku, a zatim u Londonu. Gasio je vatru. Nije ni jednu jedinu noć proveo, negde, van Londona, u nekoj pozadini. Bio je tu dok se London rušio. Ništa nisu tražili dok su novaca i nakita imali. Prodavali su. Sve su potrošili. Zar je nemoguće da ga zaposle negde? Da zaradi tek toliko da ishrani sebe i ženu. Primio bi se i za pisara u nekom hotelu. I za zidara. Šta je, to, što mu smeta da dobije neki posao? Zašto prvo obećavaju, pa posle kažu da im je žao.
So sorry,
— kažu.