Roman o Londonu 1 (25 page)

U ustima mu ipak ostaje, od tog oglasa, neki gorak ukus, — udovica, pomišlja, — možda i laka? Život je težak. A šta bi tek bilo da u tom žurnalu ima oglasa svih udovica narednika, kaplara, redova koji su dali život za kralja i zemlju.
For king and country.
Valjda da bi izbegao te misli, Rjepnin onda, i nehotice, izvlači jedan žurnal sa novijim datumom, i slikama. Nečastivi, međutim, stoji, i dalje, u mračnom uglu radnje
Lahure & Son,
pa mu bira slike kojima se Rjepnin čudi, a najposle i smeje, grohotom.

Na prvoj strani, slika u bojama: lepotica. Žena komandanta leibgardista(
147
) dvora. Klasične lepote lica, u bojama, tako da ga seća antičkih lepotica, sa antičkih vaza. Poprsje joj je otkriveno, meso boje ružičastog bisera. Da bi ga prikrila, ona, divnom, desnom, rukom, drži providan veo, boje pomodrelih, bledih ruža. Na tim golim ramenima nema traga hrane, žvakanja, gojenja, ona su kao van ljudskoga, — mramorna. A glava nezaboravna. Baza božanske lepote, krunisana tamnom kosom sa mekim talasima. Visoko čelo bez bora. Guste, tamne obrve, prekinute klasičnim nosem, vanrednih, čistih, uskih nozdrva kao da ta žena nikad nije zadihana, ni bahantkinja. Usta, sasvim sigurno onakva, kakva se pominju u lepih žena Orijenta, — dva lista crvenih ruža. Celo to biće, međutim, izražavaju dva crna oka, okrugla sa tamnim, dugim trepavicama, uokvirena velikim, čistim beonjačama. Divna žena.

To je njegova Nađa — crnomanjasta, — pomišlja Rjepnin. Takve su bile i žene Petrograda, u prošlosti. Na drugoj strani, slika, u boji, knjaginje od Ratlenda. Kaže se: tipična lepotica, engleska. Da, da, koliko takvih ima? Koliko je ta žena oprala sudova? Ta mlada žena koja je, po telu, naizgled, i sad devojka, sedi pri stolu nalakćena na neki ogroman, u kožu povezan, tom, neke velike knjige. Zašto? Odevena je u haljinu boje modrih lala, u pasu sa tri velika dugmeta, i duboko isečenim leđima. Ruka, kojom je nalakćena na tu knjigu iz nekog manastira, muška je, — to jest, ruka nekog lepog mladića, — sa dugim, jakim, lepim prstima strelaca. A njena glava, u poluprofilu, ima isto tako lepotu engleskih dečaka. Kosa joj, tamnoriđa, sa dubokim razdeljkom na desnoj strani temena, pada do vrata, bujnim uvojcima. Neobično je visokog čela i dečačkih lepih vilica, ali i njena su usta, kao dva lista ruža, a nos, pod obrvama dugim i zlatnim, završava se kao kod lepih dečaka malo prćasto. I na toj ženi oči su ono što je najlepše. Bledoplave, zelenkaste, u velikim beonjačama. U njima je potpun mir. Ni traga osećaja. A ta glava, — a to se u Engleskoj smatra kao najlepše na ženi — počiva na dugom vratu, koji se spušta u vrlo lepe linije pleća. (Takav vrat se naziva, vrat labuda.)

Da, da, takve su bile i lepotice Sankt Petersburga, nekada, — i Pariza. To je internacionala aristokrata i njihovih žena.
Le prince Rjepnin,
maršal Ruskog Carstva, njegov predak, Nikita, video je to, kad je ušao u Pariz Burbona. Šta se to njega tiče, sad, u podrumu? Kao da je neki đavo, — Mefistofel, lično, — tu, dole u podrumu, u kom je ugašeno osvetljenje, Rjepnin se, i nehotice, počinje da kikoće, prelistavajući te žurnale, u kontoaru, koje je žena onog Francuza, u radnji Lahir ostavila? U idućem žurnalu vidi slike jednog mladog, čuvenog, estradnog, pevača, koji se zove Adam i koji je idol devojčica u Londonu. Ima čekinjavu, mušku, oštru kosu, riđu, a duboke oči. Jedna ekipa doktora, sveštenika, profesora, — među kojima je bilo i dama, — ispituje mladog pevača: o seksu. Čitajući to, Rjepnin se, kao da se probudio, trže. Sećao se kako mu ona bolničarka u parku reče: »Seks je koren svega.«

Ovaj mladi pevač odgovara na to pitanje, u tom žurnalu, otvoreno. Iskreno. Zatim ponavlja, eto, sve to, i pred novinarima. Kaže da je napunio dvadeset i drugu godinu, ali da u životu još nikad nije imao ono, što nazivaju, seks. Tako kaže. Sa mnogobrojnim je devojčicama ljubakao. Bilo je i mažakanja (u Londonu se to kaže
»cuddle«
) ali je, seksualno, i sad, nevin. Veruje, kaže, u lepotu ljubavi, ali ga seksualni akt, NE privlači. Nimalo.

Rjepnin mrmlja nešto ruski i počinje da se smeje.

Adam izjavljuje, da bi, u Engleskoj, trebalo bar jedanput nedeljno, omladini, održati po školama jedan čas, o seksu.

Rjepninu se, onda, kroz smeh, čini, kao da čuje mladog Lahira, iza sebe, u radnji, gde su svetla, kao i u izlogu, ostavljena da gore, kako uzvikuje:
C'est drôlle l'Angleterre.

U drugom jednom žurnalu, međutim, nalazi jednu mnogo tužniju sliku, nad kojom zastaje pogledom. To je slika jedne stasite, crnomanjaste Engleskinje, koja, sa svojim krupnim tamnim očima i vanrednim poprsjem, liči na Ruskinju. Ima iste te krupne, goruće, crne, oči, koje je, u Kerču, imala tetka Nađina, — najmlađa ćerka knjaginje Mirske, — koja je tada bila, valjda, dvadeset i pet godina?(
148
) Nije o tom nikad pitao. Ponašala se, prema njemu, tako čudno. Ukrcala se sa oficirima, ali se držala, prema Nađi, kao da je ljubomorna. Ova Engleskinja, o kojoj čita i koju u žurnalu gleda, ima trideset i osam godina, a kaže se da je učiteljica. Na slici je i njen mladoženja koji je predsednik crkvene opštine, u istom mestu gde je ona učiteljica, a koji ima, kaže se, šezdeset i četiri godine. Rjepnin ga začuđeno posmatra, pored te, hipnotične, žene, na slikama. Mladoženja nosi velike naočari na nosu, a na suhom, bednom, licu, vidi se da nema u ustima svojih zuba. Ćelav je i ima ogromne uši. Rjepnin se sve više smeje i ponavlja, u sebi: »Seks je koren svega.« Kakav li će biti taj, »koren svega«, u bračnoj postelji, tog para? Seća se onog Talijana u podrumu, što opravlja potpetice, — koji mu je jednom pričao, da zna, sasvim sigurno, da engleski radnici idu, katkad, i dva puta dnevno, u krevet, sa svojim ženama. A oni koji se nazivaju »radnici sa belom kragnom«, jedanput, nedeljno. A oni, koji se nazivaju »bolji«
(The Betters)
katkad, samo jednom mesečno.

Ono što je, međutim, bilo upadljivo, u opisu tog venčanja, te učiteljice i njenog mladoženje, bio je podatak da su se oni upoznali, i zavoleli, u crkvi. Ona je bila učiteljica u crkvenoj školi. On je bio predsednik te crkvene opštine.

Crkva dakle spaja.

U toj galeriji novih svatova, u tim ilustracijama, još je mnogo čudnije, ono, što Rjepnin, sad već začuđen, i radoznao, nalazi zatim u žurnalu koji prelistava. To je veliki, monden događaj. Venčanje naslednika jednog lorda koji se razveo od prve žene, sa kojom je, sam priznaje, bio srećan, i izrodio četvoro. Sad mu je nevesta jedan lepi londonski model. Na slici se vidi zaista elegantna žena, sa krupnim, crnim, očima i punim, ženskim usnama, sa divnom, bujnom, crnom kosom, obučena u krzno, koje je očigledno skupoceno. Naslednik lorda Rovelena izjavio je novinarima, da je njegova verenica, sa kojom sad sklapa brak: Najsavršenija žena koju je ikad sreo.
(»The most perfect woman I have ever known.«)

Međutim, ta lepa žena, koja Rjepnina gleda sa slika, bila je, donedavna, — kaže se, — muškarac. Ona je nedavno otišla u Kazablanku, gde je operisana, i pretvorena u ženu. Dan venčanja se približava.

To će biti, — kaže mladoženja, novinarima, — trenutak najvećeg ponosa u njegovom životu, kad je bude video, pred oltarom. Rjepnin je bio pognuo glavu i nije se smejao više. Postoje, dakle, čudne metamorfoze, ne samo u životu ljudskom, u prirodi, geologiji, nego i u seksu? Eto sin jednog kočničara pretvara se u zanosnu nevestu. A on, junker, u klarka, firme Lahir. Samo, iako je bio pognuo glavu, čitajući o tim metamorfozama, tog ruskog emigranta je zgadilo, to, da to nisu bile samo čudnovate metamorfoze prirode, seksa, koji je koren svega, i u ljudima, i ženama, nego i te morbidne, bestidne, komedije, koje su žurnali terali sa tim bračnim parovima, pa i ti parovi sami sobom. Pred celim svetom.

To, da se jedna učiteljica od trideset i osam godina, vanrednog tela, i vanrednih očiju udaje za predsednika one opštine koja njenu školu izdržava moglo je imati sto uzroka, ali koga se vraga slikaju, pri tome, da ih gledamo, da im se divimo, da im se smejemo? Zašto je ta žena, pri takvom braku, tako vesela? Njene tamne, hipnotične, oči, njeno divno telo, moraju izazvati svakog muškarca, — svakog pravog muškarca, — da je poželi, da joj se na slici divi, ali će svaki osetiti sažaljenje, porugu, gađenje, kad vidi koga je za mladoženju izabrala. To je žalostan čovek, očigledno, kome vise obrazi, kome su grudi upale, a izraz lica mu je bolestan. Zašto se toliko pokazuju? Zašto viču, tako reći, da, eto, on dobija takvu, vanrednu ženu, koja još nema ni četrdeset godina? Znači li to, da seks, ipak, nije koren svega?

Ako je tako, otkud onda na slici, u njenim očima, taj izraz oduševljenja, — burnog seksa? Biće da je koren tog braka nešto drugo, — ne seks.

Ono, čemu se Rjepnin naročito čudi, prelistavajući i dalje te žurnale, — sad već umoran od svega toga, — to je, da su svi ti brakovi, toliko, u vezi sa crkvom, — počeli u crkvi, svršavaju se u crkvi, — da ih sklapa i vezuje crkva. Već na idućoj strani žurnala, nalazi, — kao da mu Mefistofel, hotimice, bira te slike, — sliku jedne plavuše na venčanju, sa nasmejanim licem. U venčanoj haljini. Trideset je i šest godina. Sva je u belom. Pored nje je anglikanski sveštenik, mladoženja. To je čovek čija glava, očigledno, klimata, u velikom, tvrdom svešteničkom okovratniku, koju zovu »pseća ogrlica«,
—»dogs collar«.
(
149
) Za venčanje se zakitio, — ili su ga zakitili, — u rupici kaputa, belom ružom. Žena, kraj njega je, — to se vidi, — od onih žena, koje Englezi nazivaju savršenim, za seks, ali on, — on je jadan. A što je još čudnije, ima na licu izraz stida, i nečeg mračnog, kao na licu osuđenika. Iz džepa mu vire, pod belom ružom, velike naočari. Namrgođen je. Ima na licu i neku izrašćevinu, veličine jagode.

Mlada nosi, u ruci, veliki svežanj belih ruža, a njen beo venčani veo lebdi, na vetru, pred crkvom, kao jedro. Njena mati je uveravala novinare, da joj je ćerka, sretna. Ne samo sretna, nego čudesno sretna. (Rekla im je:
»Wonderfully happy«.)
Rjepnin onda mrmlja: »Ko zna — možda i jeste? Kako to Engleskinje uspevaju da budu u bračnoj postelji »čudesno sretne«, niko ne zna. To je tajna Londona.

Đavo, koji mu je tutnuo u ruke te žurnale, to veče, ne odustaje, ni tada, od sablazni. U idućem žurnalu koji prelistava, posmatra slike svadbe jednog rođaka duke od Bofora. Mlada, na tim slikama, ima na glavi, u kosi, grb te čuvene familije, od brilijanata. A venčanje se odigrava na slikama, u jednoj, od takozvanih »najotmenijih«, crkava, Londona.
St. Margarets.
(
150
) Mladoženja je vrlo visoka stasa, crn, u crnom, sa naočarima, a star je tridest i pet godina. U rupici kaputa ima beo cvet. Mlada je u beloj haljini venčanja, u ruci sa buketom cveća, a starija je od mladoženje, tri godine. Vrlo je umornog lica. Na svadbi je, — kaže se, — sedamdeset i pet pozvanih, a jelovnici nose grb Bofora. Mladi par je, posle venčanja, presekao, po starom, engleskom običaju svadbeni kolač, držeći se za ruke. Ta je ljubav, dakle, velika, i sklopljena za ceo život. Da li je seks koren i tog braka?

Žurnal piše da nevesta ima vrlo mio glas, — kontra alt, — a da su joj usne bile, diskretno, namazane, ružem. Nokti, lakom. Njenom venčanju prisustvuje i mati mladoženje i starija, mladina, sestra. Pre nekoliko minuta, mlada je, dakle, postala zakonita žena tog čoveka.

Ko je ona?

Ona je bivši poručnik mornarice, po imenu
George Turtle.

Ime je ime Svetog Đorda, čuvenog zaštitnika Engleske, a
turtle
može da znači, grlicu, ali i kornjaču.

To, da je mlada poručnik, muški poručnik, — Đorde Grlica, Kornjača, — to nije štamparska greška. Ta mlada je, donedavna, bila muško. Oficir njegovog, britanskog, veličanstva. Bila je muškarac, sve do pre dve godine. Sad je žena.

Rjepnin onda, još više zaprepašćen, nego ranijim slikama, mondenih svadbi, užasnut, posmatra, kao omađijan, umorno, sasušeno, grudobolno, lice u te mlade, i ne može da se otme osećanju sažaljenja, nad takvim metamorfozama. Odmah, zatim, počinje da se smeje, a posle, trese od smeha. Naime, mladoženja i mlada, na tim slikama, bili su rešili, da mlada, na svojoj haljini, ima, izvezene, ljiljane, i da bude sva u ljiljanima. A da u ruci, pred oltarom, drži buket krinova.

Znak nevinosti, i u Engleskoj, pri sklapanju braka?

To, kod tog Rusa, koji je, nekada, održavao, hladno, sve forme aristokratskog ponašanja, izaziva sad, isprva, samo smeh, ali posle, — naučivši u vojsci mnoge ruske, grube izraze i šale, — počinje da, glasno, ponavlja, tresući se od smeha: »Ja slušam jauk nevine devojke«.
»Ja slišu kriki djevočki
.« Toliko su ga ti krinovi, ti ljiljani, u crkvi, na fotografijama, cela ta odurna komedija, razdražili, i zgadili, da umalo nije počeo da viče, glasno. Kikoćući se, — kao da je u Kerču, u štabu, pri nekoj pijanki sa drugovima, oficirima, pa se smeju, na te slike, — ponavlja, mrmlja, sa jezom: »Da, da, seks je koren svega.«

Valjda je onda i Mefistofel, u mraku, iz podruma, rešio, da završi tu reviju slika tog žurnala, nečim veselim, — na poslednjoj strani, Rjepnin vidi, jedno lepo, nasmejano, lice, jednog devojčeta.

Ona, na sebi, nema ništa. Fotografi su je slikali za žurnal samo sa jednom, tvrdom, belom kragnom, oko vrata. Takve je kragne i on nosio, u detinjstvu, u parkovima Petrograda, i, na letovanju, u njegovoj Naberežnjaji, dok je imao guvernantu, Engleskinju. Ovo devojče, skoro sasvim golo, na slici žurnala, zvalo se, Adriena. Adriena, očigledno, mora biti vrlo lepa, a naročito joj je lepa, bujna, duga kosa, pa su joj lepe i plave, nasmejane oči. Oko nje se, međutim, — prema tom žurnalu, — u varoši Donkaster, bila digla, velika bura. Zašto? Zbog čega? Zbog koga?

Zbog jednog, očigledno komičnog, bezubog, matorog, gospodina, čija se slika nalazi ispod njene slike, a koji je zinuo pred fotografom, i kome obrazi vise, sa uveta. Zbog njega je, oko Adriene, bura. To je, naime, predsednik opštine varoši Donkaster. Skupljač, — kako sam o sebi kaže, — fotografija. Ako je verovati Adrieni, on je savršen fotograf
(»First-class photografer«,
— kaže mlada devojka.) Pa kakve to veze ima, sa Adrienom? Taj čovek je predsednik opštine, a ima na ručku, tog dana, grafa od Rosa, vrlo uglednog grafa, — sa visokim porodičnim vezama. On zastupa varoš Donkaster, dično, već godinama. Pa zašto onda vika novina? Zašto viče, toliko, protiv tog gospodina, vikar, u toj varoši, koji se zove, sad svejedno kako, i agent partije socijalista,
Mrs. Sadie Keers,
koja traži da opština izglasa, lordmeru(
151
), — nepoverenje.

Zato, što je izišlo na videlo, da lordmer, već godinama, slika, pa je pozivao i tu mladu devojku, da je slika; samo sa tvrdom kragnom oko vrata. To je uzbudilo Donkaster, jer se sad zna. Iako lordmerova žena, — kao da ništa nije bilo, — prisustvuje, na tom banketu, sa grafom od Rosa, pored muža, (ni malo zbunjena), — sad se zna, da lordmer priznaje, da Adriena, kod njega, ima samo ogrlicu oko vrata i ništa više, ništa. Samo, u tom ničeg ružnog nema. Ničeg, kaže, skaradnog. To je, kroz ceo njegov život bila, kaže, njegova jedina razonoda. Fotografisanje.
(»My life-long hobby.«)
A ništa više ne tvrdi ni lepa Adriena. Uvređena. To je njen, pošten zanat. Maire(
152
), za to, plaća. Guineju. Lordmer kaže da je Adriena vrlo fotogenična. Adriena tvrdi, da lordmer naročito ceni »prirodne« poze. Na kraju krajeva, Rjepnin se bio raspoložio, i tresnuo te žurnale, o sto, uzviknuvši, u sebi: »Dosta!« Ono, što je zapazio, bilo je samo to, da je lordmer plaćao toj siromašnoj devojčici, samo guineju. Onoliko, koliko i on na dan prima, u podrumu firme
Lahure & Son.
Toliko se, u to doba, — za vreme vlade socijalista,— plaćalo se vađenje jednog zuba, u bolnicama. »Malo je to, malo« — čujem kako taj junker mrmlja.