Levijatan (5 page)

Podatke o parobrodu dobio sam uglavnom od zapovednika palube Renijea, velikog zaljubljenika u svoj brod. Uzgred, on je jedan nesimpatičan čovek i u meni izaziva veliku sumnju. Iz sve snage se trudi da izgleda kao džentlmen, ali mene nije lako prevariti - ja nisko poreklo odmah namirišem. Želeći da ostavi prijatan utisak, taj me je subjekt pozvao u svoju kabinu. Svratio sam, ne toliko iz radoznalosti koliko iz želje da procenim stepen opasnosti koju može predstavljati ovaj gospodin niskog porekla (o njegovoj spoljašnjosti vidi moje pismo od 20. marta). Kabina mu je nameštena oskudno, što još više pada u oči zbog pretenzija na otmen ton, lišen ukusa (kineske vaze, indijske kadionice, banalan morski pejzaž na zidu, i sl.). Na stolu, među mapama i navigacionim instrumentima velika fotografija, portret žene u crnom. Natpis na francuskom „Sedam stopa ispod kobilice, mili moj! Fransoaz B.“ Upitao sam da li mu je to žena. Ispostavilo se da je mati. Dirljivo, ali ne otklanja sumnju. Imam nameru da, kao i do sada, sam merim kurs na svaka tri sata, mada zbog toga moram noću dva puta da ustajem. Naravno, dok plovimo Sueckim kanalom, to je, čini se, suvišno, ali ja ne želim da izgubim veštinu rada sa sekstantom.

Vremena imam više nego dovoljno i moja dokolica je, osim pisanjem pisama, ispunjena posmatranjem vašara taštine koji me okružuje sa svih strana. U ovoj galeriji ljudskih tipova sretnu se i veoma zanimljivi primerci. O drugima sam Vam već pisao, a juče se u našem salonu pojavilo novo lice. Zamislite samo, on je Rus. Ime - Erast Fandorin. Emili, Vi znate kako se ja odnosim prema Rusiji, toj nakaznoj izraslini koja prekriva pola Evrope i trećinu Azije. Rusija nastoji da svoju religiju, koja je parodija hrišćanstva, i svoje varvarske običaje proširi na čitav svet; Albion je jedina prepreka na putu tih novih Huna. Da vlada Njenog veličanstva nije zauzela odlučnu poziciju u ovoj istočnoj krizi, car Aleksandar bi svojim medveđim šapama zgrabio i Balkan, i...

Uostalom, o tome sam Vam već pisao i ne želim da se ponavljam. Uz to, razmišljanja o politici loše deluju na moje živce. Sada je četiri minuta do osam. Kao što sam Vam već rekao,
Levijatan
do Adena živi po britanskom vremenu i zato je u osam ovde već noć. Idem da izmerim dužinu i širinu, zatim ću da večeram i nastaviću pismo.

DESET ČASOVA I ŠESNAEST MINUTA

Vidim da nisam završio o gospodinu Fandorinu. On se meni, sad shvatam, dopada, bez obzira na njegovu nacionalnost. Fini maniri, ćutljiv, ume da sluša. Mora biti da pripada onom staležu koji se u Rusiji naziva italijanskom rečju
intelligenzia
, a što, reklo bi se, podrazumeva obrazovanu evropsku klasu. Složićete se, draga Emili, da društvo u kom se evropska klasa izdvaja u poseban društveni stalež, i pri tom se naziva stranom rečju, teško da može pripadati kategoriji civilizovanih. Mogu da zamislim kakva provalija razdvaja čovekolikog mistera Fandorina od nekakvog bradatog kossack ili muzhik, koji u toj tatarsko-vizantijskoj imperiji čine 90% stanovništva. S druge strane, ovakva distanca mora neobično uzvisiti i oplemeniti čoveka obrazovanog i mislećeg. O tome treba još porazmisliti.

Meni se svidelo kako je mister Fandorin elegantno (uzgred, on je diplomata, time se mnogo toga objašnjava) ućutkao nesnosnog seljačinu Goša, koji tvrdi da je rentijer mada se golim okom vidi: taj tip se bavi nekakvim prljavim poslovima. Neću se iznenaditi ako na Istok putuje da kupi opijum i egzotične igračice za pariske bordele. [Poslednja rečenica je precrtana.] Znam, draga Emili, da ste Vi prava ledi i nećete pokušavati da pročitate precrtano. Malo sam se zaneo i napisao nešto nedostojno Vaših čednih očiju.

Dakle, o večerašnjem događaju. Francuski buržuj, koji se u poslednje vreme odvažio i postao nešto suviše brbljiv, stao je sa samozadovoljnim izgledom da raspreda o prednostima starosti u odnosu na mladost. „Evo, ja sam najstariji od prisutnih - rekao je s visine, kao da je glavom Sokrat. - Sed sam, podbuo, ružnjikav, al’ ne mislite, dame i gospodo, da bi se tatica Goš menjao s vama. Kad vidim razmetljivu mladost koja se pred starošću hvali svojom lepotom i snagom, svojim zdravljem, ja joj ni najmanje ne zavidim. Ta, mislim se, nije to ništa, nekad sam i ja bio takav. A ti, dušice, ko zna da li ćeš dočekati moje šezdeset i dve. Ja sam dva puta srećniji nego ti sa tvojih trideset godina, zato što sam ja imao sreće da na ovom svetu živim dva puta duže.“ I gucnuo je vina, veoma ponosan na originalnost svog mišljenja i tobožnju nepobitnost svoje logike. Tu mister Fandorin, koji do tada usta nije otvorio, odjednom sa veoma ozbiljnim izrazom lica reče: „To je neosporno tako, mister Goše, ako se život posmatra u istočnjačkom duhu - kao nalaženje u jednoj tački bića, kao večno ,sada‘. Ali postoji i drugo mišljenje, koje ljudski život vidi kao jedno, celovito delo, o kome se može suditi tek kada je pročitana i poslednja stranica. Pri tom delo može biti dugačko kao tetralogija ili kratko kao novela. Ko bi smeo da tvrdi da je debeli i trivijalni roman neizostavno vredniji od kratke, predivne pesme?“ Najsmešnije je što naš rentijer, koji je debeo i trivijalan, nije čak ni shvatio da se o njemu govori. Čak i kada se mis Stamp (pametna ali čudna persona) zakikotala, a ja dosta glasno frknuo, Francuzu nije došlo do svesti, ostao je u svom ubeđenju, na čemu mu svaka čast.

Istina, u daljem razgovoru, već za desertom, mesje Goš me je iznenadio svojom razboritošću. I odsustvo regularnog obrazovanja ima, eto, svoje prednosti: razum nesputan autoritetima nekad je sposoban za interesantna i tačna zapažanja.

Prosudite sami. Amebolika misis Trufo, žena našeg glupana doktora, ponovo je počela medenim glasom da tepa o „mališanu“ i „anđelčiću“ kojim će madam Kleber uskoro da usreći svog bankara. S obzirom da misis Trufo ne govori francuski, njene sladunjave sentence o porodičnoj sreći, nezamislivoj bez „dečjeg žagora“, bio je prinuđen da prevodi njen nesrećni suprug. Goš je teško disao, preznojavao se, a zatim je odjedared izjavio: „Ne mogu se složiti sa vama, madam. Istinski srećnim supružnicima deca uopšte nisu neophodna, jer su muž i žena potpuno dovoljni jedno drugom. Muž i žena su kao dve neravne površine, svaka sa izbočinama i ulegnućima. Ako površine ne priležu čvrsto jedna uz drugu, potreban je lepak, bez njega se konstrukcija, to jest porodica, ne može sačuvati. E, deca su upravo taj lepak. Ako se, pak, površine idealno podudare, izbočina na ulegnuće, lepak nije potreban. Evo, uzmite mene i moju Blanš. Trideset tri godine smo proživeli kao jedna duša, kao rupica i dugme. Šta će nam deca? I bez njih nam je divno.“ Možete li zamisliti, draga moja Emili, buru pravednog gneva koja se sručila na glavu negatora večnih vrednosti. Iz petnih žila, najviše od svih, trudila se madam Kleber, koja u svom stomaku nosi malog Švajcarčića. Pri pogledu na taj fini stomačić koji se na svaki način izlaže pogledima, meni se zgrči utroba. Tamo vidim mini-bankara koji se svio u klupko s podvijenim brčićima i naduvenim obrazima. Vremenom će se paru Kleber sigurno roditi čitav bataljon švajcarske garde.

Moram Vam priznati, moja nežno obožavana Emili, da je meni muka od pogleda na noseće žene. One su odvratne! Taj besmisleno-životinjski osmeh, na licu odvratan izraz stalnog osluškivanja sopstvene utrobe! Nastojim da se držim što dalje od madam Kleber. Zakunite mi se, draga, da mi nikada nećemo imati decu. Debeli buržuj je hiljadu puta u pravu! Zašto su potrebna deca? Pa, mi smo i tako beskrajno srećni. Treba samo sačekati kraj ove prinudne razdvojenosti.

Sada je dva minuta do jedanaest. Vreme je za merenje.

Prokletstvo! Prekopao sam čitavu kabinu. Moj sekstant je nestao. Ovo nije bunilo! Bio je u škrinjici zajedno sa hronometrom i kompasom, a sada ga nema! Strah me je, Emili! O, predosećao sam! Potvrđene su moje najstrašnije sumnje!

Zašto? Zbog čega? Oni su spremni na svaki nitkovluk samo da ne dopuste naš susret! Kako ću sada da proveravam da li parobrod ide pravilnim kursem? To je Renije, znam ja! Video sam kako me je pogledao kada je prošle noći na palubi video kako baratam sekstantom! Hulja!

Idem kapetanu, zahtevaću odmazdu. A ako su oni zajedno? Bože, Bože, sažali se na mene.

Morao sam da napravim pauzu. Toliko sam se uzbudio da sam bio prinuđen da uzmem kapi koje mi je prepisao doktor Džekins. I, kao što mi je savetovao, počeo sam da mislim na lepe stvari. Na to kako ćemo Vi i ja sedeti na beloj verandi i gledati u daljinu, pokušavajući da pogodimo gde se završava more a počinje nebo. Vi ćete se osmehnuti i reći: Mili Redži, ponovo smo zajedno. Zatim ćemo sesti u kabriolet i poći da se provozamo duž oba...

Gospode, šta ja to bulaznim! Kakav kabriolet!

Ja sam čudovište i meni nema oprosta.

P
robudila se u odličnom raspoloženju. Široko se osmehnula zraku sunca koji je pao na njeni okrugli obraz nažuljan od ležanja na jastuku; oslušnula je stomak. Plod je bio miran, ali ona je bila užasno gladna. Do doručka je ostalo još čitavih pedeset minuta, Renata nije imala strpljenja, a da uživa u dokolici ona jednostavno nije umela. San ju je ujutru napuštao isto onako naglo kao što ju je obuzimao uveče - jednostavno bi spustila glavu na sklopljene dlanove i sledeće sekunde je već sanjala nekakav prijatan i veseo san.

Pevušeći lakomislenu pesmicu o jadnoj Žoržet zaljubljenoj u odžačara, Renata je završila jutarnju toaletu, istrljala sveže lišce tinkturom lavande, a zatim se brzo i vešto očešljala: iznad čela je namestila šiške, gustu kestenjastu kosu zategla u rep, a niz slepoočnice pustila dve loknice. Ispalo je baš kako treba, skromno i ljupko. Pogledala je kroz okrugli prozorčić. I dalje isto: ravna ivica kanala, žuti pesak, bele glinene kućice ubogog seoceta. Biće vruće. Znači, bela čipkana haljina, slamnati šešir sa crvenom trakom i, da ne zaboravi, suncobran - posle doručka obavezna je šetnja. Ma, mrzi je da vuče suncobran sa sobom. Nije važno, neko će joj ga doneti.

Renata se s očitim zadovoljstvom okrenu nekoliko puta ispred ogledala, stade bočno, zategnu haljinu preko stomaka. Istinu govoreći, za sada nije imalo bogzna šta da se vidi.

Zato što je trudnica, dala je sebi za pravo da na doručak stigne pre vremena, konobari su još postavljali. Renata je naredila da joj odmah donesu sok od pomorandže, čaj, kifle sa maslacem i sve ostalo. Kada se pojavio prvi sused za stolom, debeli mesje Goš, takođe ranoranilac, buduća mati već je završavala treću kiflu i spremala se za omlet sa pečurkama. Doručak na
Levijatanu
nije bio neki tamo kontinentalni, već pravi-pravcati engleski: sa rostbifom, biranim jelima od jaja, s pudingom i kašom. Francuski deo konzorcijuma predstavljali su jedino kroasani. Zato je za ručak i večeru u meniju u potpunosti vladala francuska kuhinja. Pa neće valjda u salonu
Vindzor
služiti bubrege s bobom.

Prvi pomoćnik kapetana se, kao i uvek, pojavio tačno u devet. Brižno se interesovao kako se oseća madam Kleber. Renata je slagala da je loše spavala i da se oseća kao smrvljena, a sve zbog toga što se prozorčić na kabini teško otvara i što je zagušljivo. Prvi oficir Renije zabrinuo se i obećao da će lično da pogleda i otkloni kvar. On nije jeo jaja i rostbif, držao je nekakvu čudnu dijetu i hranio se uglavnom zelenišem. Renata ga je žalila zbog toga.

Polako su pristizali i ostali. Razgovor za doručkom obično je bio mlak; stariji se još nisu povratili nakon loše provedene noći; mladi se, pak, još nisu sasvim razbudili. Bilo je zanimljivo posmatrati kako se zajedljiva Klarisa Stamp dodvorava mucavcu-diplomati. Renata odmahnu glavom: Zar tako praviti budalu od sebe? Pa, on tebi, draga moja, može sin da bude, premda ima impozantno prosedu kosu. Da li je za tebe, izafektiranu ženu u godinama - takav lepotan?

Poslednji je stigao riđi Psihić (tako je Renata u sebi nazivala engleskog barona). Razbarušena kosa, oči crvene, uglovi usana podrhtavaju - strava i užas. Ali madam Kleber ga se ni najmanje nije bojala, a u pogodnim trenucima nije propuštala priliku da se malo i razonodi. Tako je i sada s nevino-nežnim osmehom pružila Psihiću posudu s mlekom. Milford-Stouks (što mu je ime!), kao što se i pretpostavljalo, gadljivo odmače svoju šolju. Renata je iz iskustva znala da on sada neće ni dirnuti mleko, piće čistu crnu kafu.

- Što se tako trzate, gospodine? - prozbori ona, a glas joj zadrhta. - Ne bojte se, trudnoća nije zarazna. - I završi, već bez ikakvog podrhtavanja. - U svakom slučaju ne za muškarce.

Psihić je prostreli ubistvenim pogledom, koji se razbi o njen, jasan i miran. Prvi oficir Renije sakri dlanom osmeh, rentijer frknu. Čak se i Japanac osmehnu Renatinoj dosetki. Doduše, taj mesje Aono se sve vreme osmehuje, čak i bez ikakvog povoda. Možda kod njih, Japanaca, osmeh uopšte ne znači veselost, već nešto sasvim drugo. Na primer, dosadu, ili gnušanje.

Pošto se sit ismejao, mesje Aono izvede svoju uobičajenu ludoriju, od koje se susedima za stolom gadilo: izvuče iz džepa papirnu salvetu, bučno se u nju išmrknu, zgužva je i tu svoju vlažnu lopticu uredno odloži na kraj svog tanjira. Pa se sad divi toj ikebani. O ikebani je Renata pročitala u romanu Pjera Lotija i zapamtila je zvučnu reč. Interesantna je ta ideja: praviti bukete ne tek tako, nego sa filozofskim smislom. Trebalo bi jednom probati.

- Kakvo cveće vi volite? - upita ona doktora Trufoa.

Ovaj prevede pitanje svojoj mršavici, zatim odgovori:

- Dan i noć.

I odgovor je takođe preveo: pansies.

- Obožavam cveće! - uzviknu mis Stamp (vidi ti naivku!). - Ali samo sveže. Volim da šetam po rascvetaloj livadi! Prosto mi se srce cepa kad vidim kako siroto ubrano cveće vene i gubi latice! Zato ja nikom ne dozvoljavam da mi poklanja bukete. - I čeznutljiv pogled uperi u ruskog lepotana.

Kakva šteta, inače bi te svi zasuli buketima, pomisli Renata, a naglas reče:

-Po mom mišljenju, cveće je vrhunac Božjega stvaralaštva, i gaženje rascvetale livade smatram zločinom.

- U pariskim parkovima to se i smatra zločinom - kaza mesje Goš.

- Kazna je deset franaka. I ako dame dozvole starom neotesanku da zapali lulu, ispričaću vam jednu zanimljivu pričicu na tu temu!

- O, dame, budite milostive! - uzviknu indolog, cvikeraš Svitčajld, tresući bradom a la Dizraeli. - Mesje Goš je tako divan narator!

Svi se okrenuše ka trudnoj Renati, od koje je zavisila odluka, a ona smišljeno protrlja slepoočnicu. Ne, glava je nije bolela ni najmanje: jednostavno, Renata je odugovlačila prijatan trenutak. Ali, nju je takođe zanimalo da čuje „pričicu“ pa je zato, s izgledom žrtve, klimnula glavom:

- Dobro, pušite. Samo neka me neko hladi lepezom.