Roman o Londonu 1 (2 page)

Read Roman o Londonu 1 Online

Authors: Miloš Crnjanski

BOOK: Roman o Londonu 1
9.05Mb size Format: txt, pdf, ePub

Četiri miliona duša stanuje u Londonu, a osam u širem Londonu, ali, u stvari, četrnaest miliona duša uhvaćeno je u mrežu Londona. Živi oko Londona, dolazi u London, prolazi, radi, nestaje u Londonu, a niko nikog ne zna, u tom astronomskom konglomeratu. Laku noć, — kažu. Leti su ta mala mesta, a naročito Mil Hil, idilična, — tice u njima pevaju, svako ima svoju bašticu; crveni elefanti, to jest crveni, teški, autobusi, — penju se i na brdo. Nad aerodromom vise, kao kitovi na nebu, veliki baloni odbrane od napada iz vazduha. Bili su srebrni. Kraj svega toga, uzalud bi neko tražio to mesto, na kartama, na britanskom ostrvlju. Isuviše je beznačajno. Uostalom, kad ratovi prođu, i čuvena mesta se zaborave, i ona koja su nam bila draga, — pa i ona za koja smo rekli da će se pamtiti, večno.

»Rosija njet, Rosija njet«,
— dovikuje mi, iz Mil Hila, neko.

Taj čovek, — koji se, sad, po snegu, u mraku, sa stanice, peo u Mil Hil, do jednog ćorsokaka u snegu. U tom se ćorsokaku ukazaše kuće, koje imaju krov od trske, kao da smo stigli u Irsku.

Sneg je opet provejavao.

Put se peo duž kuća, čiji su prozori, i sad, bili uvijeni u crno, kao u vreme kad su napadi iz vazduha počinjali čim bi mrak pao.

Kolja, — čujem kako jedan blagi, ženski glas, dovikuje, — treba priznati da niko nije istakao belu zastavu.

Čovek koji se penje u tom ćorsokaku, zna svoj put, očigledno, dobro. Ja ga, nevidljivo, pratim, a on me pita: »Koliko je sati?« — Prema satu opservatorije u Griniču, kažem — koji je, pre sto godina, svako znao, — sedam je sati. A on mi odgovara da godine prolaze, brzo. On je uzeo pedeset treću, —
pjatdesjattretju,
a sirota Nađa četrdeset treću. Tako je to u tuđem svetu. On mi se izvinjava što su i ulične lampe pogašene u tom ćorsokaku. Nekad je u Londonu bilo opštinskih palilampi. Palilampa je palio uveče lampe po ulicama. Sad ih neka nevidljiva ruka gasi. Kao da želi da ostanemo u večnom mraku. Kad budem video Nađu, treba da joj kažem, da izgleda deset godina mlada. Raseljena lica brzo stare. Nos ode na jednu stranu, a usta vise, u gorčinu. Oči se iskolače. Jedno treba ovakvo, drugo onakvo staklo. Ceo ljudski život i nije ništa drugo do promena na našem licu.

Dok ta ljudska senka gaca po snegu, u tom ćorsokaku, teši me da ću, kad upoznam Nađu, čuti mnogo štošta lepo, iako će biti tužno. Sve je, uostalom, preostatak iz prošlosti, u Londonu. Pa i njihova ljubav, koja je započela u Kerču. Nađa će mi pričati da, ovde, svaka kuća ima neku tablicu, iznad ulaza, iznad vrata, kad se uđe, u bašticu. Obično ime nekog mesta koje je ukućanima drago. Većinom su to, — kaže Nađa (a ona to zna) — imena mesta kuda se išlo na putovanje, bračno, u medenom mesecu. Nađa kaže: Zar to nije lepo? Katkad su ta mesta bila daleko, ali se pamte. Zašto ne bi i on pamtio Kerč i Jaltu? Englezi cene putovanje bračno. Princeza Bagracion(
9
) pričala joj je da to putovanje, Englezi, — posle dvadeset i pet godina — ponavljaju. Kad do novaca dođu. Nestašica je ovde velika, u novcu, kod mlađeg sveta. Iljišev, nesretnik, piše im, iz Eksetera, da tamo samo babe para imaju. A on to mora znati. Oženio se tamo. Za to bračno putovanje, posle dvadeset i pet godina, Englezi kažu: da je bilo »odloženo«. Odloženi medeni mesec? Nikad, nigde, to, nije, pre čuo.

U takvom, nečujnom, razgovoru, bili smo u tom ćorsokaku stigli, do jednog kućerka, zavejanog, koji se, između dva hrasta, beleo. Kao avet se beleo. Ličio je na kolibu Eskima u snegu. Činio se avetinjski kućerak, i zato, što je imao vrata i prozore, uokvirene u crno. I toga ima tamo. Kuća okrečenih u belo, a uokvirenih vrata u crno, uokvirenih prozora u crno. Okrečen grob.

»Smotrite«,
čujem kako mi šapuće neko.

Nema tablice iznad te kuće. A kako bi je i moglo biti? Ko bi mogao da, na takvoj tablici, ispiše mesta jednog bračnog putovanja, koje je, na Azovu, u Kerču, započelo, pa se u Alžiru nastavilo, pa u Milanu, pa u Pragu, pa u Parizu, pa se, eto, završilo u Mil Hilu.

Ta kuća je, kao što vidim, — bezimena.

Nije njihova, — pripada nekom majoru, koji je tu, nedaleko, imao školu jahanja, a u ovaj kućerak bio je smestio svog konjušara, džentlmena konjušara. Ja sam video samo da je utonula u sneg i duboku tišinu. Sa ulice se činilo da tu nikog nema, ili je mrtav, kao u grobu, a šimšir u baštici nije šišao niko, već godinu dana, očigledno. Bilo je i blata oko neke pumpe, pri izlazu, i zimskog cveća, koje je bilo skrhano i palo u blato. Vratanca u baštici stajala su odškrinuta i noću: A lupetala su pri najmanjem vetru.

Niko im ne dolazi već više od godinu dana, — čujem kako mi šapuće neko. Ni mlekadžija, koji, kod suseda, ostavlja, na pragu, mleko. Ni novinar, koji, sa velosipeda, baca novine, pred vrata, svako jutro. Ne dolazi ni pismonoša. A ne zastaju više ni đubretari, koji skaču sa svojih kamiona, u bašticu, i ulaze, za kuću, da đubre iznesu. (Ti đubretari nose tamo, — iako je to neverovatno, — onakve šešire, kakve u Operi nosi Leteći Holanđanin(
10
). Ko zna zašto?) Već godinu dana, niko, ne pita više, da li su živi. Uostalom, ne pitaju više ni za Poljake, koji su se borili po Evropi, za svoju zemlju, — ali i Englesku. Simpatiju za njih ubilo je, ovde, u ovom čudnom svetu, i to, što ih je mnogo. Da ih je toliko došlo. Ima ih mnogo. A postalo je očigledno da su namerni, da ostanu, zauvek, da Englezima uzmu hleb.

Ja ga tešim da preteruje i da je to, donekle, shvatljivo. Zna taj svet da su oni, stranci, došli ovamo u ratu koji je pustošio po celom svetu. Ali se svet pita ovde: šta da se, sad, radi sa njima? Zadatak je Engleza, sad, da taj svet nauče blagodetima mira. Da se ti vojnici i beskućnici pretvore u korisne članove društva. Zidare, obućare, štavare koža, stolare, bravare, rudare, nosače, mesare, bolničare. (Naročito bolničare ludnica, jer se u bolničarima oskudeva ovde.)

Vot čudnij metamorfoz,
— čujem da neko viče, u mraku.

London je, međutim, kao magnet Evrope... privlačio, sve više, te gomile iseljenika i nesretnika, a sve je to izazvalo, u tim tihim, mirnim, ostrvima, neku zabunu, neki metež, uz smeh i mržnju, viku i suze, oko Londona. Ta, takozvana, raseljena lica, postadoše zabezeknuta, i nisu znala šta da misle, zagledana u tih četrnaest miliona drugih lica. Pitala su se, kakvo ih je to čudo snašlo, posle rata? Pod zemljom su se sretali, sa razrogačenim očima, — tražeći bar nekog poznanika, — sa milion lica, koja su ih začuđeno pratila očima. Taj vrtlog bi prestao samo sedmi dan u nedelji, — koji je bio dan odmora. Tada bi zabrujala zvona Londona i raznosila glas lupetanja sa zvonika: da je Bog uteha i pomoć čoveku. Dvorska garda, u medveđim šubarama, marširala je kroz London, crvena, sa muzikom, kroz drvored tih raseljenih lica, koja su trčala da to vide. U šest popodne, ne pre, pabovi(
11
) su otvarali vrata, i gomila Engleza ulazila, stalno, svaki dan, da se napije piva, žurno. U pivu je uteha. Najgore je, međutim, bilo, to, da su se, u Londonu, bila sastala ta dva sveta, nemo. Sa jedne strane vraćahu se u London Englezi, iz rata, veselo, — jer to nije bio povratak ljudskog kostura, niti jadnika na štakama, bez noge i bez ruke. Bilo je i toga, ali više među onima koji su bili ostali u podrumima, za vreme rata, po ruševinama, izgorelim kućama, fabrikama i radničkim krajevima istočnog Londona. Oni koji odoše daleko, u uniformama, bili su se vratili, sretniji, nego onog, prvog rata. (Uostalom, i kad nisu bili sretniji, nisu o tom pričali, jer Englezi znaju da ćute o svojim nesrećama.) Raseljena lica, međutim, trčkarala su da vide kraljeve, da vide crkve, palate, ulazili su u fabrike, a vraćali se, uveče, u daleka predgrađa, da sutradan opet zagate hodnike raznih berza rada, gde su tražili zaposlenja. Govorili su neke čudnovate jezike, koje niko živ u Londonu nije razumeo, imali su neka čudnovata imena, koje niko živ nije umeo da izgovori. A dolazili su, dolazili, sve više, — hiljade, hiljade. Stotinu hiljada. A sa njima je bila stigla u poslednjoj godini rata i ta neobična, strašna, zima, koja je trajala mesecima.

Svet u Mil Hilu, — kao u svim tim predgrađima Londona, — miran je, ćutljiv i skroman. Odlazi, kad se vrati sa rada, rano, da spava, i ne traži, ni od koga, utehe. (Prazne su i crkve.) Ako se u kući nađe malo ribe i krompira, — pod uslovom da ima, uz to, i čaja, — taj svet seda, zadovoljno, da večera. Sve su te kuće, ti kokošarnici, golubarnici, jednake i jednaki. U devet se slušaju vesti, a zatim odsvira engleska himna. A posle se odlazi na sprat, da spava. Muževi i žene ležu u postelju, mirno, jedno kraj drugoga, kao što će ležati u grobu. Ne valja, — kažem mu, — što se nije sprijateljio sa svojim susedima. To su dobri ljudi. To su dobre žene. Nekad su se, u staroj, obesnoj, Engleskoj, ljudi delili po flašama koje ispijaju, redovno, svakog dana. Zvali su se: jednoflaša, dvoflaša, troflaša. Sad ih znaju u svakoj porodici, po tome, ko koliko uzima šolja čaja. Sa, ili bez šećera. (Šećer je u Londonu bio redak, tada. Još je manje bilo mleka, i ugljena.)

Te zime, kad je otpočela ova priča, otpočeo je sudar dva sveta, i sudar između jednog čoveka i jedne ogromne varoši, — sa četiri i osam i četrnaest miliona stanovnika. Englezi su tom čoveku govorili šta mu treba, a šta mu ne treba. Šta u ljudskom životu, ima, i nema, smisla. Dokazivali su tim nesretnicima da će biti lepo kad se njihova deca pretvore u Engleze, na tim ostrvima. A ta raseljena lica gledala su, razrogačenim očima, u daljinu, gde su, kao u magli, u njihovim suzama, nestajala lica onih koji su im bili dragi, a koje neće, — to su znali — videti više. Nikada. —
Nikogda.

Lica matera, žena, dece.

Gde je tu bio prijatan život u Engleskoj, o kom im je govoreno na časovima prevaspitanja? Gde je tu sreća?
»Neokončenaja fantazmagorija«,
— mrmljao je neko, osvrćući se, u trenutku kad je, engleskim zvekirom, počeo da kuca u vrata i da, potmulo, doziva: »Nađa, Nađa!«

Tim kucanjem u ta vrata otpočinje iduće poglavlje ove priče. Biće to priča, ne samo o tom čoveku u Londonu, i njegovoj ženi, ne samo o njihovoj ljubavi, nego i drugim Rusima, koji su stigli bili u London, pre njih, pre mnogo godina. Sve su to bila »raseljena« lica. Međutim, neće to biti priča samo o njima, nego i tom londonskom svetu, koga, kao sardine u limenim kutijama, voze, ujutru, na rad, u London, a vraćaju uveče, okrenute leđima prema Londonu, iz Londona. A najviše o toj, ogromnoj, varoši, čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena, — a koja sve to gleda, nema kao neka bezmerna Sfinga, koja sluša kako prolaznik za prolaznikom pita: Gde je tu sreća? Kakvog, taj ulaz i izlaz prolaznika, u samoći, i gomilama, — četiri, osam, četrnaest miliona? — ima smisla?

NA BRDU VETRENJAČA

OTKAD JE SNEG ZAVEJAO to mesto vetrenjača na brdašcu, u okolini Londona, nisu se više čule mašine za šišanje trave, — koje, inače, lupetaju, — kao srca, — u Engleskoj, preko cele godine. Bila je i u Mil Hilu nastala potpuna tišina.

U toj tišini niko nije pitao, ni za te strance. Svakog dana, medutim, mogao se videti, i dalje, kako iz tog kućerka izlazi, čovek visokog rasta, u nekom šinjelu, od čudnih krzna, kakvih u Engleskoj nema. Hodao je, jurio, koračao, satima, na brdu, gde je nekad bilo vetrenjača, i čitao nešto, mrmljajući. Retki prolaznici na tim putevima, iza aerodroma, okretali su se za njim. Oni bi promrmljali nešto. (»Taj ludi Polja«. »
That silly Pole
«). U Engleskoj se čuvaju oči, očni vid, i svi nose naočari, pa se ne čita na ulici, — to pada u oči. Ta sitnica se, o tom »Poljaku«, zato, prepričavala.

Isto tako, u isti čas, zavijena u krzno, vrlo lepo, izlazila je, iz te kuće, u onom ćorsokaku, i jedna žena, plavuša, koja je prtila neke kutije i odlazila na stanicu vozova za London. Tačno u isto vreme, uveče, ona se vraćala. (Na spratu kuće, između dva hrasta, osvetlio bi se jedan prozor.) I to bi, svet na tom brdašcu bio već zaboravio, da nije bilo bakala i mesara i piljara u Mil Hilu.

Običaj je u takvim mestima Engleske, da se retko odlazi, lično, piljaru, ili mesaru, ili bakalu, nego se poručuje, sve, telefonom. Dostavlja se u kuću.Ti stranci, međutim, često su svraćali, odlazeći na stanicu, do piljara, bakala i mesara, da, pre nego što pođu u London, kupe nešto i odnesu kući. Nisu kupovali mesa, — iako je, i za kupce, bila velika nestašica mesa. Kupovali su samo kobasice, koje su se dobijale jedanput nedeljno. Osim toga, svraćali su kod bakala, samo za hleb, a kod piljara, za uvek isto: za glavicu kupusa, posutu pahuljicama snega. (Katkad i promrzlu).

Pošto se nije znalo koliko su osiromašili, smatrani su za ekscentrična stvorenja, — kojih ima u Engleskoj, mnogo, i u najnižem i u najvišem krugu. A smatrali su ih i za neku vrstu vegeterijanaca. I njih ima mnogo. Sve do kraja te strašne zime, o njima se znalo samo toliko, da je to neki Poljak, iz poljskog raseljeničkog kora. A ta lepa plavuša, njegova žena. Takvih Poljaka je bilo sve više po tim predgrađima i prenoćištima Londona. Englezi su se, prema tim doseljenicima, ponašali lepo, ali su se, sve češće, pitali: zašto se taj svet ne vraća u svoju zemlju? Po pabovima, uz pivo, uveče, to je bila postala glavna tema razgovora u Londonu. Što ne idu kući? Što se ne vraćaju svojima? Tamo, gde ih čeka porodica? Ipak, svi ti razgovori, o doseljenicima, postadoše dosadni, pa se pri kraju te zime, sve češće čulo, da je glavni razlog, što taj svet ne ide natrag, u svoju zemlju, to, da ih je London očarao, da im je, ovde, bolje, i, da žele da ostanu. Lepše se živi u Engleskoj, nego u tim dalekim zemljama. Iako nisu znali, ko je bila Kirka, ti piljari, kasapi i bakali mislili su, dakle, da postoji neka boginja, London, koji ljude, pri povratku, iz rata, pretvara u krmke.

Kirka, Kirka, — čujem kako mrmlja i taj stranac, koji se, pod zemljom, te večeri vratio iz Londona. O tom svom susedu, Poljaku, ni njegove komšije nisu znale mnogo više, nego to, da ima mašinu, kojom se šišala trava, a trava se u Engleskoj svaki čas šiša. Već više od sto godina. Uostalom, Englezi su svet ćutanja. Taj svet ćuti i kad u London, i kad iz Londona putuje. U železnicama, i pod zemljom, i nad zemljom, putnici ćute i ne brbljaju i ne zapitkuju. Sede kao ukočeni. Kao da su lutke, od voska.

Progovore, ljubazno, tek kad se neko među saputnicima sprema da siđe. Onda mu pomažu. Dodaju mu i prtljag. Raduju se da nas je, posle toga, manje? (Jedan manje). Tišina još veća. Nije, medutim, Nada, tačno, da su arogantni. Arogantan je samo takozvani »viši« stalež. Stranac nije omiljen, ni kod drugih naroda. U ratu, na primer, počinjene su strahote sa Jevrejima, u Evropi. Englezi su ih zbilja sažaljevali. Žalili su i Poljake. Nas, Ruse, nisu. To je kod njih tradicija. — Pri kraju rata, uostalom, došlo je toliko, toliko, stranaca u London. Zauvek. Zato smo tako nerado viđeni, Nađa. Treba da se naviknemo na taj osećaj, da smo sami, samciti, na ovom pustom ostrvu, na kom živi pedeset miliona, ljudi i žena. Zamislite samo, sami, samciti, nemamo nikoga, ne pita za nas niko, nikom do nas nije stalo, među tim milionima ljudi i žena. Možete li da zamislite tu samoću? Okolo nas, kuće, ulice, vozovi tutnje, prolaze, prolaze, ljudi i žene smeju se, plaču, pare se, pada kiša, magla, sad i sneg, ima toliko pristaništa, brodova koji dolaze i odlaze. A niko za nas ne pita.

Other books

Bondmate by J.J. Lore
The Four Stages of Cruelty by Keith Hollihan
Rory & Ita by Roddy Doyle
Empire & Ecolitan by L. E. Modesitt, Jr.
The Chili Queen by Sandra Dallas
Defect by Kerekes, Ryann
Palafox by Chevillard, Eric
Walking Home by Eric Walters
Tainted by Brooke Morgan