Roman o Londonu 1 (10 page)

»Dobro, dobro, pa šta je major na to rekao?«

»Rekao je da se on, u to, ne može mešati. To su privatne stvari. Ministarstvo će uostalom zatvoriti vrata, uskoro. Ukidaju tu kancelariju. Oni su sami svemu krivi. Suviše su požurili da dođu ovamo. Brzo su se povukli sa Krima. Vrangel nije opravdao nade koje su polagane u njegovu vojsku. Kapitulirao. Predao vlast. Poljaci to nisu učinili. Ne, Poljaci to nisu učinili.«

»Zašto mu niste rekli da ste vi došli u poljskom raseljeničkom koru?«

»Rekao sam, Nađa. On mi je savetovao da pokušam u Parizu. Daće mi preporuku na jednog kolegu. Tamo trebaju bivše oficire, koji strane zemlje znaju.«

»Nikolaj? — uzvikuje mu žena, radosno. — »Pariz?«

Muž joj onda kaže, pognute glave, prebledeo:

»Ne, TO nisam primio. Nije ni Ordinski, TO, primio. — Da preko toga predu!«

Žena ga posmatra zaprepašćeno. Razumela je, valjda?

»Rekao sam tom košonu(
54
) da to ne bih, nikad, primio. Došao sam, jer imam ženu, koja radi i zarađuje, teško. Da nju nemam, ne bih bio uopšte dolazio. Bio je pocrveneo.«

Onda mi ostaje da odem u Čedvik strit. Tamo je Berza rada najbolja. Nalaze zaposlenje Poljacima. I oficirima. Pre nego što odem, međutim, dobro bi bilo da pregledam knjige ponuda, u predsoblju. To su oglasi preduzeća koja traže ljude. Tu je, preko puta, u hodniku. Valjda ću naći nešto? Vratio mi je šešir, — koji je u rukama gužvao, — i ponavljao, kako mu je, nas, žao. Ne treba da sumnjam, kaže, da Englezi čine, sve, što mogu, a što se njega tiče, i on, — treba to da verujem, — žali, što ne može da učini za nas nešto više. Sve se menja. Kraj je ratu. Ali kad uveče ostane sam, kod svoje kuće, sa svojom decom, kod ognjišta, treba da verujem, da i on pocrveni kad vidi kako se mučimo.

»Šta si mu, na to, rekao, Kolja?«

»Ništa. Rekao sam, kad bih mogao to da poverujem, da bih sve oprostio, što mi se desilo, ali, da ne verujem, ni u to, što kaže. Ni to. Okrenuo sam mu leda i izišao.«

TO ŠTO JE TAJ RUSKI EMIGRANT, to veče, svojoj ženi ispričao, nije bilo, sve. On je bio zaista otišao u Ministarstvo rada, — majoru Gardneru — koji je razoružanim Poljacima nalazio zaposlenja. On je, zaista, tražio, tamo, rada, — i manuelnog, ma kakvog rada, — ali nije ispričao kako se to sve svršilo. Bio je snužden i rano je legao. I njegova žena došla je da legne, rano. Ćutali su. Tek kad je čuo njeno ravnomerno, tiho, disanje, počeo je da razmišlja, ponova, bez sna, o tome šta mu se desilo.

Major ga je uputio u predsoblje, gde su, na stolu, ležale velike, crne, knjige, na kojima je krupnim, zlatnim, slovima pisalo:
»Upražnjena mesta.« »Situations Vacant.«
Možda će naći nešto?

Isprva, hteo je da prođe kraj te sobe, — jer je te knjige već čitao. Uzalud. Ali je zatim svratio. Ta soba je ličila na malu, englesku, provincijsku stanicu, na čekaonicu, u kojoj nikog nema. Prazne su. Vozovi su retki. Ima u njima pljuvaonica u ćošku sobe, a negde se čuje neka lokomotiva, koja u daljini, zviždi. Ni u toj čekaonici, Ministarstva rada, nije bilo nikog. Oko stola bilo je nekoliko praznih stolica. Prozori su bili otvoreni, širom.

Ti su ga prozori počeli da privlače, kad je seo.

Pod prozorima, u dubini, video je asfalt, kao provaliju, ulice, a kad bi se nagnuo, dobar deo Londona, koji se u njegovim očima tumbe prevrnuo. Trebalo bi tu učiniti samo korak uvis, i korak dole, pa bi svemu bio kraj. Stigao bi na ulicu, dole, glavačke.

Kad se sa takve visine skoči, lubanja prsne, a bolovi moraju biti strašni, — ali koliko traju ti bolovi? Sekund, dva, — minut, dva? Pa i kad bi duže trajali, sve to mora da se zbiva u nekoj, dubokoj nesvesti. A posle dolazi kraj. Svemu.

Nastaje, zanavek, tišina.

Nema više povratka u Mil Hil, gde ga žena čeka. Nema više ni tog majora. Neće čuti više ni:
»What can I do for you?«
(
55
) Nema više traženja zarade. Ni gladovanja. Ni poniženja. Ni moljakanja. Tišina. Nije ispričao ženi ni to, da se ispostavilo, da je taj major bio u Persiji i da zna ruski. Malo. Pa se smeje rečima, koje, kaže, ne bi mogao da izgovori, ni da mu pet funti dadu.
Uvljekatsja. Predupredit. Osmotriteljnost«.
(
56
) Ponavljao je da ima čak i takvih, koje su lude:
rtut, ržavčina.
(
57
)

Bili su se čak upustili u raspravu pitanja, otkud da suglasnik »r«, može da bude i samoglasnik? Major je tvrdio da toga ima samo u starom Egiptu i da ruska reč »
smert
«, mora biti, poreklom, egipatska. A nije znao kako da protumači sebi, šta je od njega major, zapravo, hteo? Reč
»smert«,
međutim, koju dotle nije bio primetio, činila mu se, posle te debate, lepa i draga.
Smert?
Kako je to, kad se izgovori, lepo!

Nije ženi rekao, ni to, da mu se, tamo, u tom predsoblju, pričinilo da čuje i njen glas, koji mu je šaptao: »Ne ostavljaj me samu. Obećao si da to nećeš učiniti, bez mene. A kažeš da treba držati obećanja.« — Nije ženi ispričao, ni to, da mu se učinilo da, pored njenog šapata, čuje, jasno, još jedan glas, koji mu dovikuje: »Knjaže, ti si se uplašio«. To je bio glas admirala, sa kojim su stanovali, neko vreme, u hotelu
Park Len
. Onog koji je imao običaj, kad zagrmi, da siđe u podrum, ali da kaže, da to zbog žena činimo.

Da bi od tog glasa pobegao, junak našeg romana, bio je zagnjurio glavu, u te knjige spiska praznih mesta, u nadi, da će negde naći posla. Jer, eto, u Bermingemu, traže berberina u jednoj berbernici. Tamo je i zimi, svakako, toplo. Loži se. Imaju ugljena. Ćereta se o svemu i svačemu, a siti su. Mirišu na sapun. Stan uredno plaćaju. Kako bi bilo lepo otići u berbere u Bermingemu.
Vot čudnij metamorfoz,
Čujem kako viče neko.

Opština u Benberi traži odžačara.

Ne, nije tačno. Opština u Redingu traži odžačara, a opština Benberi traži veterinara. Kako bi sad bilo lepo otići u veterinare, posećivati krave, koje su tako mirne i imaju tako bistre oči. Lečiti pse koji su čoveku verni. Da je veterinar, sad bi mogao naći zaposlenje, u nekoj koloniji. Eto, u Redingu traže odžačare. Kako bi bilo lepo moći otići u odžačare. Ti odžačari mu ne izlaze iz glave. Sad, kad je odmakao od pedesete, ni to ne može. Ne bi ga primili među odžačare. Smeju mu se, čuje kako mu se smeju svi odžačari, koje je sreo u detinjstvu. Kako bi bilo lepo stajati tamo, gore, visoko, u dimnjaku, iznad Redinga, iznad mravinjaka ljudi, iznad krivih ulica, iznad kuća. I te nade treba se odreći.

Ime Redinga, međutim, ostaje mu u pameti. On se, iznenada, seća, da to ime nije prvi put pročitao. Seća se kako je po želji svoga oca, koji je bio ušao u Dumu(
58
), počeo da uči engleski. Otac mu je bio angloman, kao i toliki, drugi, Rusi. Dao ga je da uči, engleski, guvernanti. Ona je sedela u naslonjači, sa nogama pokrivenim pledom(
59
), koji je bio škotski. Ona ga je uzimala na ispit dva puta nedeljno. Morao je da sriče engleske reči. Morao je glasno, da ih ponavlja, za njom, a što je pri tome bilo najluđe: ono što je ponavljao, bili su neki stihovi, koje nije ni razumeo. Sad zna da su, to, bili stihovi jedne balade.

Nedorastao, morao je da sluša i uči, napamet, stihove, o pranju patosa u tamnici u Redingu(
60
), o urlanju engleske himne, i vešanju nekog mladog vojnika, iz irske garde, koji je ubio, onu, koju je voleo. A sad, eto, ti crveni gardisti prolaze kraj njega, kao već stari poznanici. Crveni, irski, mundiri.

Gde su sad njegovi školski drugovi, junkeri, i ta učiteljica, koja pokazuje crvenu uniformu irske garde, na slici? Ta skrletna uniforma i ime te varoši, Reding, ostali su mu, zauvek, u pameti. Bili su, dakle, došli po njega, u njegovo detinjstvo, već pre toliko godina, — samo on to nije znao? Ono što je nekad bilo, i ono što se događa sa njim, sad u sadašnjosti, u nekakvoj su, dakle, čudnovatoj vezi? A on sad, eto, želeo bi da bude odžačar u toj varoši. Kako je čudna ta bliskost, onoga što se davno dešavalo, i što je prošlo, i onog, što se sad sa njim događa. Možda i sa onim, što će se dogoditi, u budućnosti. Kako su strašne te nagle promene u životu ljudi. Njih, dakle, nije moguće predosetiti, niti, — promenom zanimanja, sustići?

A nema više ni tog Petersburga, u kom su, u detinjstvu, učili engleski, nema više, ni te učiteljice.
Ujehal!
(
61
) Sve se menja, ali on, eto, ne može ni toliko da se promeni, da ga prime, u Redingu, odžačari.

Čemu onda da čita, i dalje, te crne knjižurine, na stolu, u kojima traže zaposlenje, i on, i ti Poljaci, koji su ga u London sa sobom doveli. Bolje da se vrati u onaj, zavejan, kućerak u Mil Hilu, gde zna da ga čeka smrt, ali gde još ima ženu koja ga voli, a ima i prijatelje u samoći,—knjige, koje vuče sa sobom po svetu. (Te knjige mu kažu, uostalom, da nije tako teško umreti).

Jer, eto, dok je sklapao ove knjige, u kojima se traže i kupuju radnici, i berberi, i veterinari, i odžačari, njemu se čini da čuje, uz glas Nađe koji je čuo u glavi, i jedan, miran, pitom glas, starački. Dok se on sprema, u tom predsoblju, da iziđe, govori mu u glavi i taj glas starački, jasan i mio. Taj glas ga je, u poslednje vreme, često, tešio. Taj ga ne pita, kako to, da vrangelovci nisu još više krvi prolili, kako to, da Rusi nisu još malo više krvi dali? Nego se ori, preko krovova, i, kao da kroz prozor dovikuje: »Ljudi, Atinjani, vreme je da se raziđemo! Vi da se vratite u Atinu, a ja da pođem odavde u smrt! Ali koga će među nama smatrati, da je bio sretniji, to još niko ne bi znao reći...«(
62
)

Tako, nekako, zvuče, u njegovoj glavi, stare, grčke reči, dok, kao u nesvesti, leži i ćuti u postelji, kraj svoje žene. Nije joj pričao, kako je, slušajući te reči, prošao kraj prozora, ispod kojeg je bio asfalt i ispod kojeg, u dubini, saobraćaj, buči. U njegovoj glavi, sad, tamo, pored prozora u visini, kao slapovi, slivaju se i prskaju i drugi glasovi, a posle Sokratovih, i druge reči. Otac mu iz groba govori, knjige mu dovikuju. Neko glasno viče: »
Prince, vous êtes Roi et vous pleurez?
«(
63
) Sve se to, međutim, događalo u prisustvu jedne stare čistačice kancelarija, koja je ušla sa kofom u ruci, i sa četkama i metlama, a koja ga je zaprepaščeno posmatrala, kako sam sebi, glasno, govori. To je jedna od onih starih, bezubih, Engleskinja, koje čiste sobe, za dve-tri funte nedeljno, — i ribaju pod. Ona posmatra tog čoveka, kod prozora, začuđeno, a zatim mu kaže, poluprekorno, polusažaljivo: »Vreme je ručku...«
»It's lunchtime, Sir...«.
Ta smešna, ostarela, žena, sa njenim metlama i krpama, vraća ga, iz sna, javi. Bacivši pogled još jednom prozoru, — obilazi sto u tom predsoblju, pa odlazi, žurno, a izvinjava se.

Ona je postojala malo, zagledana, i prati ga pogledom, a zatim, sagnuvši se, posipa pod, prahom, koji se upotrebljava za čišćenje i spušta se na kolena, da radi.

Nije ispričao ženi, ni to, šta je bilo, posle, kad je pošao, da se u Mil Hil vrati. Kad je bio pošao do obližnje stanice podzemne železnice i šta je govorio samom sebi. Pitao se, od čega se spasao, tamo, gore, kraj onog prozora, u visini? — Od smrti? — Šta ga bolje čeka u tom predgrađu, gde stanuju, kroz mesec dana? Sad je već sasvim sigurno, da za njih zaposlenja i neće biti. Na ulici, međutim, ispod Ministarstva, pita se: kud sad? A odgovara sebi: ma kud. Dok korača, i ponavlja to, samom sebi, kraj njega prolazi, bujica prolaznika, koji su, u to doba dana, činovničići, radnici, žene, ljudi, izašli na ulicu, da uživaju u prekidu rada, u podne, i da pojedu nešto, mesto ručka. Nije to tako teško. Na posao se ide u devet. Čaj se pije u deset i po. Prekid počinje u dvanaest i po, rad se nastavlja u jedan i po, čaj se pije u tri i po, a »rad« završava u pet. Njemu to ne bi bilo teško. Oseća, međutim, da je malaksao, tamo gore, u onom predsoblju, a da bi trebalo, negde, da se odmori, da zastane, sad, kad se opet, samoubistva, već ko zna koji put, spasao. Osećao se umoran, kao da je, opet, svoje kante, sa vodom, sa železničke stanice, prtio, — jer su po kućama cevi vode još smrznute, pucaju, pa je Mil Hil, te godine, nužnike zatvorio. Za trenutak se — kao prosjaci u Londonu, — o zid oslonio.

Zatim, trgnuvši se, skupivši svu snagu, polazi opet, a prolazi kroz oblake mirisa, iz kujni, kantina, čajdžinica i barova, kojih je, sve do podzemne stanice, tuda, svud, bilo. Dešava mu se, tada — i ne prvi put — nešto, što ga je uvek začudilo. Zaustavljaju ga, i pitaju, koliko je sati? Zašto baš njega pitaju, koliko je sati, nije znao, ali mu se to često događalo, na ulici. Zastao bi zbunjen.

Zatim je primetio da stoji pred pozorištem, koje se tu nalazi, a zove:
Stoll.
Na zidu, pri ulazu, imalo je reklamu, sa slikama glumaca i glumica, koje učestvuju, u teatru. Prve predstave uskoro počinju. A na slici predstave videle su se neke balerine, na ledu. On je to gledao, flegmatično, ne zato, što se na Engleze ugledao, koji su, tobože, flegmatični, nego zato, što je znao, da on više u pozorišta ne može ići. Gledao je te slike, kao što skitnice, na klupi, čitaju, zaboravljene, i bačene novine, ili kao što besposleni, pred izlogom zlatara, zastaju. Zna, da ne bi smeo, ni da pomisli — čak i da mu se prohte — da uđe, i kupi ulaznicu. Čak i da je to najjeftinije mesto, na galeriji.

Niko mu, međutim, ne može zabraniti, da zastane pred tim slikama, pa da se sit nagleda tih balerina, klizačica, na ledu. Na reklami je data i titula predstave(
64
), za to poslepodne:
»Labudova smrt«
— pisalo je na plakatu. Krupnim slovima. A iza ćoška, na drugom plakatu, bila je slika šampionke klizanja, svetske šampionke u umetničkom klizanju:
Cecily Coolidge.
(
65
)

Za trenut kao da se skamenio.

Pa on zna tu lepu devojku! To jest, on je, jednom, stajao u gomili njenih poznanika, u Parizu, u gomili poznanika koji su se bili okupili oko nje, pri izlasku na ledenu stazu. Svaki se, — pa i on, — trudio, da joj kaže, koju reč, — da je ohrabri. Stajao je tako i on, pored nje, pre deset godina i trudio se da joj dobaci nešto prijatno. Poljaci su je bili opkolili. Ona mu se zahvaljivala sa nekoliko ljupkih reči i sa jednim lepim osmehom. Sećao se i sad njenog, tadašnjeg, lica, očiju, njenih vanrednih nogu, pre nego što je istrčala u arenu. A sad eto, tu, stoji, i ne može, ni da hoće, da je, na ledu, još jednom, vidi.

Okretao je glavu prema stanici podzemne železnice, —
Holborn ,
— koja je bila blizu, pa polazi, da se vrati kući. Nešto hladno, kao neki zagrljaj ledeni, vuče ga ipak, da stane. Javlja se želja da, ma kako, kupi ulaznicu. Da je još jednom vidi. To ne znači da mu je, do nje, stalo. Stalo mu je do njenog klizanja, koje pamti. Ništa ga ne vezuje za tu svetsku šampionku, izmenjali su bili samo nekoliko ljubaznih reči. Nađa joj je, isto tako, rekla, dve-tri reči.