Roman o Londonu 1 (29 page)

Vojnici, — vikao je, međutim, u njemu, jedan glas, — mi nismo pobeđeni! Ljudi, koji su poreklom iz naših redova, izdadoše naše pobede, našu zemlju, vašeg cara, njihovog dobrotvora. Zadenite još jednom našu trobojnu kokardu, koju ste nosili u velikim danima našim, a kad budete ostarili, vaši će vas sugrađani opkoliti i gledati i slušati pomno, kad o velikim delima svojim budete pričali. Moći ćete da kažete ponosito: »I ja sam bio u toj velikoj armiji, koja je, dva puta, ušla među zidine Beča, i ušla u Rim, i Berlin, i Madrid, i Moskvu.«

Moskvu?

Tek kad je Rjepnin, u sebi, izgovorio, i Moskvu, trže se i pogleda, oko sebe, u podrumu. Poče, sa dosadom, da otvara poštu.

TOG DANA, OSIM SVOJE SVAĐE sa Napoleonom, u Londonu, Rjepnin je imao još jedan doživljaj, u svom podrumu, koji nije bio manje neočekivan, nego Napoleon. Mis Mesec silazi kod njega u podrum i umiljava mu se, kao nikad pre. Smeši se i pita, gde će provesti svoj godišnji odmor? Stoji okrenuta leđima daskama, koje ih dele od Talijana, koji može, kroz daske, da ih vidi, pa se naslanja na Rjepnina, onako, kako to samo Engleskinje umeju. Nežno, mirno, kao nehotice. A dodiruje mu rame svojim čvrstim, devojačkim grudima. Gleda mu, širom otvorenim očima, pravo u zenice. Da nije oženjen, kaže, pozvala bi ga da upozna njenu porodicu, ona ima malu jahtu.

To veče, kao da je to naslutila, Nađa očekuje svog muža, tužna, umorna, ćutke. Kratka radost u kući bila je prošla. Ono što je ona zarađivala, prodajom svojih lutaka, bilo je, kao i njegova zarada, malo. A ono što joj je babuška, grafica, Panova, dala, za njene, večernje haljine, topi se brzo, kao što se sneg pred kućom, u njihovoj baštici, otopio. Do zime će, od toga, moći da žive, nekako, ali, na kraju godine, i tome će biti kraj. A London je, te godine, počeo da se menja. Skupoća je rasla. A ulice su bile bolje osvetljene, a radnje su postale raskošne. Neke nove gomile počeše da se viđaju, na ulicama, bolje odevene, veselije, iako je skupoća bila velika, i dalje. Nađa je začuđeno primetila i neke nove žene na ulici, sa nekom novom nošnjom kose, ofarbanom plavo. Crnomanjaste su nosile, sad, kosu, vezanu, kao što se u Rusiji vezivao, kobilama, rep.

Počinjalo je neko novo leto.

Njene lutke neće više da kupuju, čak ih i ne gledaju. Nikom ne trebaju više.

Kad joj se muž, to veče, vratio, ona ga posmatra ćutke.

Zatim mu kaže, okrenuvši od njega glavu, tiho: »Ja i vi, Niki, ovde nemamo više šta da tražimo. Otići ću, početkom idućeg meseca, na nekoliko dana, u jednu bolnicu, koju mi je našla babuška. Ne treba da brinete, toje neka sitnica. A kad se vratim, možemo, ako to još želite, da razgovaramo o mom odlasku u Ameriku, kod Marije Petrovne. Došla sam do uverenja da nas, ovde, zaista, ništa dobro više ne očekuje. Da ćemo se samo mučiti, do smrti. Sve je uzalud. Ja to neću da gledam. Treba da pokušamo, i to, — da se rastanemo. Možda ću vas, tako, spasti.«

Ona mu kaže, to, sa nekim čudnim, tužnim, osmehom, mirno, tiho.

Međutim, idući dan, dolazi kući očigledno zbunjena, nemirna, i kaže, da je sa njihovim stanom svršeno. Dobili su stan. Našla ga je babuška. To je jedna soba, na sedmom spratu, u Londonu, u jednom velikom bloku, — punom amerikanskih oficira, — a uz sobu imaju, pored predsoblja, malo kupatilo, — a u jednom plakaru, kujnicu. Divno je. Najviše joj se dopada, da će on, odsad, stanovati u zgradi koja nosi ime one cvećarke, koju je, kralj Čarls II, zavoleo. »Imali su,
Kolja, dorogoj,
i sina«.
»Nell Gwynn«.
(
166
) »Niki, — kralj tu ženu nikad nije napustio«.

Rjepnin onda priznaje, pognute glave, da je i to sreća, kojoj se više nije nadao. »Stan, soba, u Londonu? Slava Bogu? Sreća dolazi iznenada.« Pita, promuklo, — ne dižući glavu sa šolje čaja, — da li zna za pleme Indijanaca, koje se naziva Širijan? To je pleme amazonsko. Kaže: Bog je dobar, — kad nađu so.

Iako se Rjepnin, kad spomene Boga, podsmeva, iduće nedelje, sreća počinje da ga prati, kao da je u Monte Karlu.

U njegovom podrumu, Robinson, šef ekipe radnika, u belom overolu, sa naočarima na nosu, kaže mu da, Lahiri, početkom avgusta meseca, zatvaraju. Na četrnaest dana. Svi dobijaju plaćeno odsustvo. A pošto se, sve radnje, otmene, u Londonu, zatvaraju, u avgustu, i, pošto njihove otmene mušterije, uopšte, nisu u Londonu u avgustu, Rjepnin može poći, dan-dva ranije, a vratiti se, dan-dva docnije.

Rjepnin, od početka, sumnja u tog čoveka, koji liči na kratkovidog lekara u svom belom overolu, — sa lažnim zubima, koji mirišu od nekih pastila, koje taj čovek topi u ustima, tako, da mu dah ima miris nekog cveća. (Zvao se Robinson, a to ime seća Rjepnina, onog Robinsona, na jednom pustom ostrvu u Tihom okeanu.)

Uveren je da Robinson želi da ga izgura iz radnje.

Čudi se, otkud Robinson, mesto da je tamo, na tom pustom, dalekom ostrvu, — kud ga je bura izbacila, — sad, u Londonu, i radi njemu o glavi? Iskoristiće to odsustvo, da udesi, da ga otpuste. Neće mu pomoći, ni to, da u Brisel treba, subotom, slati bilans, na francuskom. Udesiće mister Robinson, i to.

Junak našeg romana, zbog toga, počinje da se brani, od te sreće, odlučno. Kaže, ne može da ide iz Londona. Preseljava se, sa svojom ženom, u nov stan, koji je tek, posle toliko godina, dobio.
Chelsea.
(
167
) A on je nov i u radnji. Nema prava na to. Ostaće, i u avgustu, da radi, dobrovoljno. Ima da sredi knjige, račune, prepisku, koju mu je Francuz ostavio.

Robinson je onda zažmirio. Kaže: to, sa odsustvom, je svršeno.

Kaže: »volà«. Hoće da kaže
»voilà«.
(
168
) Tako je, za vreme rata, od Francuskinja naučio. To znači da je svršeno. Gotovo. Širi ruke. Ponavlja da se radnja u avgustu zatvara. A u Londonu ne mogu, svi, imati svoju volju. To je kod familije Lahir rešeno. Uostalom, ni radnici sedlari, čizmari, obućari, ne bi mu to oprostili. Smatrali bi, to, kao da želi da vlasnicima kaže, da, takvo, plaćeno, odsustvo, iako je po zakonu, nije potrebno. Ulagivanje. Bolje da razmisli još jednom. Neka spremi, za poslednji petak u julu, svima, isplatu. Dvonedeljnu platu. Neka dobro zabravi kasu i ključeve preda njemu, a neka pošalje poslednji bilans, u Brisel, već u subotu. Pa da se svi raziđu.

Uzalud Rjepnin ponavlja da bi želeo da ostane.

Robinson se smeška i kaže, što se njega tiče, on odlazi, u Francusku, gde je bio u prvom svetskom ratu. Rjepninu preporučuje, Brighton na moru, jer je u Engleskoj, a blizu Londona, a veseo. Pun razonode.

Volà.

Rjepnin se onda, to veče, vraća u Mil Hil zamišljen. Nudi svoju ženu, da iskoristi, ona, mesto njega, to kratko odsustvo, taj plaćeni odmor, po zakonu, koji je ona zaslužila, davno. Ne može da je gleda više kako, do ponoći, sedi, nagnuta nad šivaćom mašinom. Ona neće ni da čuje to. Upisana je u tu školu za krojenje, parisku. Treba na nekoliko dana da ode u bolnicu. On treba odmora. Ona ima da odradi, to, što je za nju, za školarinu, plaćeno. Ima da sašije njenim bebama nekoliko haljina i tuce jastuka i košulja. Ona, uostalom, priprema selidbu. Neće da ga ima, nekoliko dana, u Londonu. Rjepnin se opirao i dalje, iskreno. Kaže da zna skoro celu Englesku. Zna i Škotsku. Živeo je i u varoši
Exeter,
— što je, u stvari, na moru. Nađa mu odgovara da treba da se seti, kako je uzdisao za Okeanom. Neka se seti Bretanje. Tamo su bili sretni. Kako je to bilo lepo. Ona želi da provede to nekoliko dana, u bolnici, mirno. Iako je u pitanju jedna sitnica, — ženska, — ne želi da nju vidi, tamo. Treba da se okupa u Okeanu. Ona želi da se on okupa u Okeanu, pa da joj se vrati veseo. Ona ga miluje po obrazu. Ona ga moli da joj učini to. Želi da se on okupa u Okeanu. Toliko je to želeo. Poljubila ga je i milovala, dugo, po obrazu, kao da je dete. To nutkanje, da onaj drugi putuje, trajalo je tako, nekoliko dana. Na kraju krajeva rešavaju da putuje, on.

Početkom meseca avgusta, pomenute godine, u vozu koji ide do Atlantskog okeana, na zapadu Engleske, među putnicima, bio je, dakle, i jedan Rus. Junak našeg romana, koji se zvao Nikolaj Rodionovič Rjepnin. On, u Engleskoj, nikad nije rekao, ni priznao, da je knjaz. Priznavao je samo da je bio kapitan. Carski emigrant.

Taj voz, kojim je pošao na Atlantik, delio se, kao neka gvozdena zmija, na dva dela, na stanici
Paar.
Jedan deo išao je do krajnje tačke evropskog kopna, a drugi deo do kornvalske varošice, koja se zove
New Quay,
— Nov pristan.

Iako je, pre šest godina, živeo, dva meseca, u varoši
Exeter,
— na zapadu Engleske, blizu mora, — čudnim slučajem, bio je nekoliko puta, sprečen, da ode na obalu Okeana. Sad će stići. Po novom engleskom, socijalnom, zakonu, svaki radnik imao je, godišnje, dve nedelje, plaćenog, odmora. U svojim pismima posle, koja je pisao sa tog odmora, svojoj ženi, Nadeždi Nikolajevnoj, u London, i njenoj tetki, knjaginji Mariji Petrovnoj, Mirskoj, u Ameriku, Rjepnin je pisao, da je to »nesumnjivi znak napretka čovečanstva«. Zar nije?

Dvadeset i osam miliona Engleza i Engleskinja putovalo je, na odmor. Pre su se odmarali u crkvi, jednom nedeljno. Nedeljom su zvonila zvona. Bog je bio uteha. Sad, na letovanju, nedeljom, u crkvu, ide samo kraljevska porodica.

Cela Engleska čeka taj dan polaska na odmor, prvi ponedeljak, avgusta meseca,(
169
) koji se naziva »praznik banaka«.
Bank holiday.
Tog dana ne rade čak ni banke. To je najveći praznik u godini. Čak i bolnice primaju, tog dana, samo one koji su pregaženi, — a njih ima, tih dana, mnogo (U Parizu se nazivaju »pregažen pas«.
Chien écrasé.
) A kod kuće ostaju samo oni, koje nazivaju
»bedridden«.
Uzeti, — koji leže na postelji. Nije TO važno. Nego promena, u nameri, zašto se sad ide na letovanje u Engleskoj? Nekad se porodica okupljala u Londonu samo o prazniku Božića. Oko imele.(
170
) Sad se putuje u potrazi za onim, što Engleskinje, pocrvenele, zovu:
fun.
(
171
) A muškarci:
sex.

To je na obali mora isto.

Promenio se bio, i taj praznik u Engleskoj i nije više bio ono, što je bio, pre. Pre je značio šetnju kroz varošicu, oca, supruge i dece. Otac je, tog dana, dobio nov kaput, mati novu haljinu, a deca nove, — ili prekrojene, očeve, — čakšire, i novu obuću. Mladi parovi su se častili sladoledom, u levku od piškota. Sladoled su, taj dan, dobijali, na poklon, i oni, koji su se tek spremali da postanu parovi. Tog dana bilo je i izleta, u polje, u šumu, na travu, pod stare hrastove, do gostionica-pošta(
172
), ali je takvih pošta, i hrastova, sad bilo sve manje. Ostale su, u malim mestima, samo bare, koje, od milošte, Englezi nazivaju, ribnjacima, —
pond.
(
173
) U svakom slučaju, pre, trajali su ti praznici samo dan, dva, a najviše tri. Sad su se, pretvorili u četrnaest. Promena nabolje bila je, dakle, nesumnjiva. Osim toga, taj praznik je sad bio plaćen, kao i radni dani, pa je to omogućilo svima letovanje. Snove, oblake, odmor — a za ćerke, udaju. Pepeljuge su se bile pretvorile u princeze, a sudopere, u gospođe. Tako se bar činilo kad se polazilo od kuće.

Već skoro sto godina, međutim, trajalo je bekstvo iz lekovitih banja, u Evropu, koju Englezi zovu »kontinent«. Oni, koji su bili »bolji«, (ne što se tiče glave, ili srca, nego u džepu),
»The Betters«,
— već davno su, na letovanju, bežali od svojih, »vulgarnih«, gomila. U domaćim banjama letovali su samo bolesnici i stariji svet, koji je, pre smrti, tražio još samo nekoliko nedelja mira, i engleskog čaja. Oni koji ne mogu da odu u Evropu, beže na letovanje u Škotskoj, koja je daleko, a gde još ima šuma, tišine, i potoka, u kojima pastrmke skaču. (A što je u tom svetu glavno, može se reći, da se letovalo, tamo, gde, i kralj i kraljica, sa porodicom, letuju.)

Što se tiče letovanja na moru, — iako su, i najdalja mesta od mora, u Engleskoj, blizu mora, — tamo, pre pedeset godina još niko nije išao da se kupa. Prvi kupači u moru, u Engleskoj, pojavili su se tek kad se i kralj, prvi put okupao u moru.

Tek tad, — kao kraljevskom milošću, — duž morske obale, počeše da niču, naročito na jugu, oni beskrajni redovi, — kao lanci, — uvek istih kuća, hotela, pansiona, za one, koji će doći da se kupaju u moru. Naseliše i stene na obali, na krečnjaku primorja, gde galebovi oko prozora kuća, proleću, i gde su vetrovi zasadili žbunje mirisnog bilja i nisku borovinu. I sad još stoje ti stari, mali hoteli i pansioni, u dugim, uvek istim redovima, sa istim vratima, i bašticama pred vratima, za goste koji dolaze na more. Čitave varošice i varoši pored mora pretvorene su u prenoćišta i gostionice koje mirišu na ribu, sa prženim krompirom. Tu odseda svet penzionera — starkelja i starica, — koji su se naselili, zauvek, u ta mesta. Što znači da imaju uštedu u banci, svoju kućicu negde i unapred plaćenu, grobnicu. Tom svetu, pri večeri, zalogaji, već ispadaju, iz usta.

Žene, sirote, po tim pansionima, imaju ruke, čvornovate, kao granje sasušenog drveća, koje im udara u prozor kad vetar duše, i noću. One sede prekodan u prozoru. A pred zalaskom Sunca, šetaju. Ta šetališta se zovu: parad.(
174
) Kad te dame šetaju, čini se da povorke naočari hodaju. A kad se smeju, ili sednu na klupu, i zevaju, za svaki slučaj, stave na usta, šaku.

Kad otpočnu jesenje kiše, isprazne se i ta mesta duž mora.

Prolaznik tada, može da vidi samo retka lica u prozoru, onih, koji nemaju više volje, ni da kući odu. Nego čekaju. Zimu. Ovu, ili iduću. A znaju: poslednju. Sa tim ženama čak ni muževi više ne sede. Oni traže svoje društvo u obližnjem pabu. Ostavljaju ih same.

Kad dođe zima, zakivaju se daske na te prozore i sve ostane prazno. Tako je bar dosad bilo. Rjepnin je ta mesta znao, — kad je iz logora, posle dolaska u Englesku, sa Poljacima, kroz te varošice prolazio.

Najmanje je bilo, u tim mestima, duž mora, onih, koji su došli da, glavačke, u more skaču.

More je, —
još
pre sto godina, — kao i noć, ili mesečina, bilo lice prirode, koje je božansko, ali nepoznato. Gledalo je groznim očima čoveka koji je dolazio, leti da mu se smeje i ljude koji su dolazili da se u njemu okupaju. Prvo ih je plašilo, plimom, i talasima, i penom, u stenama, gde je grmelo, a one koji su zaplivali, prevrtalo je u plićaku, i, kad bi se usudili da u dubinu iziđu, davilo.

Okean je opkoljavao celu Englesku, ali je čovek bio nemoćan pred tim čudovištem, i kad bi samog sebe hrabrio. Plivao je tih godina, kao da je za učitelja plivanja imao, žabu. »Jedan, dva. Raširite ruke, zatim noge. Noge, pa ruke. Jedan, dva. Držte nad vodom glavu.«